Pogledajte film „Kolos zauvek“ koji nije samo priča o skejtu i alternativnoj sceni u malom gradu već i priča o ostvarenju snova

Velika istorija odrastanja u malom mestu

foto: Lazar Radić

Pre dvadeset godina, imao sam san da ću biti dobar skejter, i iako se taj san nikada nije ispunio, on je inicirao želju da ne odustajem. Ne bih otišao kući dok ne uradim trik koji sam zamislio, što je izuzetno izazovno kada nemate talenat za nešto do čega vam je stalo. Vremenom mi je postalo nebitno kako vozim skejt, jer je u Boru bilo sve više skejtera koji ne žele da odustanu. Postali smo podrška jedni drugima, a samim tim i bolje verzije nas samih.

Poželeli smo da imamo naše mesto gde ćemo imati slobodu za izražavanjem i odakle nas niko neće terati. Pokušali smo da zakažemo sastanak u opštini, ali nam nisu izašli u susret. Kako bismo ostvarili naš san, rešili smo da napravimo sami naš skejt park. Sa svih strana smo vukli daske koje je neko bacio, kako bismo napravili sprave za vožnju. Kao beg od zimske monotonije, rešili smo da napravimo mini rampu u napuštenoj baraci, gde su bile smeštene izbeglice, deset godina ranije. Jedva smo se pokrpili da od džeparaca skupimo dovoljno novca za džakove cementa. I kakva je to zima bila, glasna za svaki uspešan ili neuspešan trik. Do sledeće zime, rampa nije opstala jer su u jednoj od baraka i dalje živeli ljudi koji su rušili ostale barake ne bi li zimi imali drvo za ogrev. Rešili smo da srušimo baraku do temelja i oslobodimo rampu. Na toj površini napravili smo mini betonski skejt park, koji takođe dugo nije opstao.

Konačno posle filma ,,Tilva Roš", Opština Bor je odlučila da nam napravi skejt park! U to vreme aktuelni su bili izbori za predsednika države. Tadašnji generalni direktor RTB-a je imao najveću nadležnost u gradu i zakazao je sastanak sa nama. Rekao nam je da se moramo pojaviti na političkom skupu ako želimo da skejt park bude završen. Na sledećem sastanku, sa vrata je bacio odštampane fotografije sa skupa ispred nas i rekao da ko se ne pronađe na njima - nema pravo glasa. Ostali smo zatečeni. Tada smo shvatili kako funkcioniše politika u ovoj zemlji.

Poslednjih 13 godina, od kako je skejt park napravljen, ovo mesto je bila naša druga kuća. Svi snovi za koje smo se zajedno borili su se ostvarili i plod našeg truda se preneo na mlađe generacije.

Pre dve godine saznali smo da se kraj tog sna približava i da opština ima u planu da na tom mestu sagradi tržni centar (trenutno u Boru živi i radi oko 10.000 kineskih državljanina, pa se prioriteti na nivou grada menjaju u skladu sa tim). Rešili smo da napravimo oproštajni film od našeg skejt parka. Sporadično bismo snimali, u zavisnosti od toga kada ko je slobodan zbog porodičnih i poslovnih obaveza.

Pre mesec dana, studenti Srbije su krenuli u veliki studentski marš iz različitih gradova, kako bi se svi našli na velikom protestu u Nišu, u cilju borbe protiv korupcije. Jedna od ruta je kretala iz Bora i rešio sam da im se pridružim. Na izlasku iz grada zatekla me je ograda oko skejt parka, a 4. dana hodanja dobio sam fotografiju bagera koji ruši naš san. Posle protesta u Nišu, brže bolje sam krenuo za Bor kako bih snimio poslednje kadrove skejt parka. Dok smo snimali kamenje u ruševinama, autobusi sa ljudima iz različitih gradova su pristizali u Bor kako bi podržali predsednika na zakazanom kontramitingu. Stajali su iznad skejt parka i gledali u nas dok smo poslednji put gurali skejt kroz ruševine. Slika koja se duboko ureže. Ali ta slika ne može da promeni godine borbe, truda i ljubavi, bogato životno iskustvo i veliku porodicu koju sam stekao kroz ovu priču. Zbog njih sam nastavio da vozim skejt i zbog njih verujem u snove svim srcem! Hvala Kolos! Kolos Zauvek!