BOILING POINT (2021) - Kako prekuvati jaje i gledaoca?
Helly Cherry
Filmovi snimljeni iz jednog neprekidnog kadra, ali onog pravog, bez lažnih montažerskih migoljenja i skrivenih šavova, izuzetno su retki iz očiglednog razloga, jer zahtevaju gotovo vojničku organizaciju, snajpersku koncentraciju i mikroisplaniranost svakog poteza i pokreta.
Ispostavilo se da je tehnika jednog kadra savršeno pasovala priči o elitnom kuvaru koji se zbog različitih privatnih i poslovnih problema u polualkoholisanom stanju nalazi jedne prelomne po njegovu karijeru noći u tesnacu psihološko-organizacionog pakla koji podrazumava vođenje kuhinje u trenutku kada u restoranu vrebaju „food“ kritičari, higijenski inspektori, razmaženi influenseri, zahtevni i nepristojni gosti, ali i oni koji bi da izbegnu alergiju na orašaste plodove.
Film tako najviše podseća na Locke sa Tomom Hardijem, iako mu mizanscen nije na taj način klaustrofobičan (likovi se kreću kroz restoran i kuhinju dajući koordinate i volumen tom prostoru) ipak sav pritisak mučnog žongliranja restoranskim biznisom, neutreniranim osobljem i svojim ličnim demonima prelama se kroz inače načetu i krhu psihu glavnog lika koji se tankim nitima drži na okupu da ne prsne i ne propišti kao ekspes lonac.
Stiven Grejam, stari britanski kadar koga znamo još iz prvih i najboljih Ričijevih filmova, ovde blista nalazeći novi zamajac u karijeri kao kuvar napukle persone kroz čije raspukline kuljaju problemi kondenzovani i nagomilani u toku samo nekoliko desetina minuta nečega što izgleda kao tipična restoranska noć. Napet, uznemirujuće intenzivan film gustog dramskog tkanja i eksplozivnih konflikata koji vam već posle nekoliko minuta neće dati da dišete.
"Boiling point", ako ni zbog čega drugog, a i tog drugog ima na pretek, treba samo zbog svoje tehničke spakovanosti radnje u jedan kadar, i to radnje koja nije čist gasparnoevski psihodelični trans već doboro proračunata studija karaktera uhvaćena u vremenski tesnac jedne restoranske kuhinje, da dobije sve moguće pohvale i akolade, a on je nekako minuo tiho i bez prevelike pompe.
Ispostavilo se da je tehnika jednog kadra savršeno pasovala priči o elitnom kuvaru koji se zbog različitih privatnih i poslovnih problema u polualkoholisanom stanju nalazi jedne prelomne po njegovu karijeru noći u tesnacu psihološko-organizacionog pakla koji podrazumava vođenje kuhinje u trenutku kada u restoranu vrebaju „food“ kritičari, higijenski inspektori, razmaženi influenseri, zahtevni i nepristojni gosti, ali i oni koji bi da izbegnu alergiju na orašaste plodove.
Film tako najviše podseća na Locke sa Tomom Hardijem, iako mu mizanscen nije na taj način klaustrofobičan (likovi se kreću kroz restoran i kuhinju dajući koordinate i volumen tom prostoru) ipak sav pritisak mučnog žongliranja restoranskim biznisom, neutreniranim osobljem i svojim ličnim demonima prelama se kroz inače načetu i krhu psihu glavnog lika koji se tankim nitima drži na okupu da ne prsne i ne propišti kao ekspes lonac.
Stiven Grejam, stari britanski kadar koga znamo još iz prvih i najboljih Ričijevih filmova, ovde blista nalazeći novi zamajac u karijeri kao kuvar napukle persone kroz čije raspukline kuljaju problemi kondenzovani i nagomilani u toku samo nekoliko desetina minuta nečega što izgleda kao tipična restoranska noć. Napet, uznemirujuće intenzivan film gustog dramskog tkanja i eksplozivnih konflikata koji vam već posle nekoliko minuta neće dati da dišete.
Slobodan Novokmet