Kalikamo - Jedinstvo: Nemoj biti sužanj
Helly Cherry
Po prvi put u istoriji mi se desilo da sam čuo bend dva puta uživo, u kvartalnom razmaku, na festivalima slične koncepcije (Iluzije Slobode i Ekoslavija). Željno i jedva iščekujući debi-album, da ga besomučno slušam. Ču slušam, drogiram se svaki dan već mesecima!!!
Ljudi koji stoje iza benda KaliKamo su naše komšije, pre svega, a ovaj najglasniji je izvirio iz (b/B)ezdana, da nariče, proriče, riče, mulja, drvi, sere, budi, oplete, sve to lepo vrišteći upakovano u ultra-organski dub, neprskan, nekršten, izveden majstorski, dabome.
Šta nam nudi ovo sonično "Jedinstvo” (kad nas, avaj, pokušavaju razjediniti neljudi) i šta može doneti jamajčanski zvuk i stil na domaćem jeziku – izvornu pankersku energiju (istražite povezanost dub i punk/new wave muzike, čik), crvenu kostret, noge bose i masku radoznale ptice zloslutnog izgleda neću naglašavati - to mora da se vidi, čuje i tačka. Na koncertima se vidi ko je ko. Hiljadu ‘zašto’, a nijedno ‘zato’.
Moram najpre da ih pohvalim - instrumentalni deo ekipe čine zaista vrsni muzičari, Roko, Đuro i Dino su tu da uspostave balans kada već dođe do stanja transa u celom prostoru, indukovanog hipnotičkim zahvatima koji dolaze iz zvučnika I, onog bitnijeg, duše.
Ipak, ispašće da samo gledam glasnogovornika i proroka Čakku, ali je veoma drag i harizmatičan čovek, živi za scenu i poznaje je u tančine, što se oseti u svakom stihu. On je autentični, oldschool balkanski MC, u svom originalnom značenju, što je isklesao još u Kali Fat Dub-u I BarabaDub Sound System, za koje, verujem, svi znate.
S druge strane, u svim stihovima diše milion referenci na pop-kulturu, DIY/andergraund smicalice (ključne reči ‘ljubav’ i ‘bes’, zapamtite ih), što ja manijački obožavam i prepoznajem/upijam. Stručno književno rečeno, palimpsest, uz naravno i originalne rime, što je u skladu sa dub i reggae bravurama koje se provlače kao elementi. To je i razlog zašto samo piše ‘Alternative’ kao odrednica na Bandcampu, pametno. Ako granice postoje, ne moraju i u glavama i u muzici, dabome.
Kako je muzički gledano tu uključeno svega i svja, istakao bih uvodne delove gotovo svih pesama koji sadrže replike iz srpske kinematografije, isečak od mog “čudnovatog” sugrađanina (one love) i jedan outro, potpuni blast-from-da-past “OOO ZAŠTO NEMAŠ ČETIRI NOGEEEEE” – raspametio sam se toliko da sam i kevu navukao na pevanje, pošto je i ona gledala “Lutkomendiju” (overite obaveznooo) kao klinka, eto šta ti je raspon generacija. I ima tu još mnogo na šta treba obratiti pažnju, što će biti izazov za mlađe generacije. S druge strane, kako će drukčije i naučiti sve ove lepe, divne bespotrebne informacije koje kad tad dođu dobro?
O čemu tačno peva KaliKamo? O običnim stvarima. O čemu Balkanci da trube, nego o nepravdama. Pitate se zašto? Osvrnite se oko sebe, osvrnite se unazad 30 godina (ako imate dovoljno godina za to, ja imam 5-6 godina više od toga) pogledajte svoje siromašnije sugrađane, obespravljene, ucenjene (koliko god pristali ili ne pristali, ljudi smo), ucveljene, neutešne pred bližnjima kojih nema i ukletom sudbinom naših naroda i tona govana na vlasti, rasprostranjenih nad nama, našim njivama, dolinama i šumama, poklonjenim strancima da bi gradili fabrike, ta gadna kapitalistička groblja. Ako vam je lepo, što kažu, “onda ništa”.
E pa ne može, sikter i jebem vam mater svima. Izgubljeno jedinstvo se ponovo i mora se ponovo graditi, pokazujmo prstom gde je korov, tihom vodom spiramo mulj (iako je u ovom trenutku nezagađena dolina Jadra prirodnom intervencijom pod vodom!), vraćajmo otvorene bačve otrova koje zamagljuju i truju svešću o utopiji, koja je u najmanju ruku distopija – svi normalni i pristojni ljudi moraju ustati, pevati, plesati (muzika na albumu je za ples, molim lepo!), skakati (da ne budeš ćaci, što da ne). Čakka samo glasnije navija i nežno savetuje, ali sa stavom udara kašike bagera o beton, koliko god da je puta potrebno.
Pogledajte samo nazive pesama, kako to ne voleti i ne slušati, hej:
1. Lajava kera (na keca sam se zaljubio u stihove, još plus taj ravničarski sleng, uhhh opasne frekvencije)
2. Gličer (za sad nećemo dobiti odgovor na “Kako si?!”, jer nam društvo i vlast prvenstveno nisu dobri, moramo menjati sebe i sve oko sebe)
3. Šimike (nisam ih nikad nosio, ali sam prestao da verujem u svaku dragu reč, iz opreza)
4. Stratus (meni omiljena formacija oblaka i isilovana pesma dok nije izašao ceo album i preeedobar izbor sempla za uvod)
5. Dežavuk (najpsihodeličnija na albumu)
6. Zemljotrens (najplesnija na albumu i fini otklon ka nekakvoj elektro-funk vožnjici)
7. Žbukožder (za ove dve što nemam neki poseban komentar, ne znači da im išta fali; svakako mi je “Lajava kera” omiljena, jer to postajem polako)
TL;DR: poslušajte pesme, naročito ako ste ljuti na vlast, razočarani u narod, bezobzirni prema sebi – svi smo u istom loncu, ali biramo da budemo žilavi, onu odvratnu penu što ostaje od kuvanja da izbacimo i da se borimo do kraja.
Jedinstvo, kao koncept, revolucija i kao album, jedine su nam nade u bolje sutra, a sa muzikom sve ide lakše.
Jedinstvo je (meni, doduše) i tajanstvena ruševina sa omota albuma, simbolika je i više nego jasna – vreme je da se krene iznova, bez gospodara.
Ljudi koji stoje iza benda KaliKamo su naše komšije, pre svega, a ovaj najglasniji je izvirio iz (b/B)ezdana, da nariče, proriče, riče, mulja, drvi, sere, budi, oplete, sve to lepo vrišteći upakovano u ultra-organski dub, neprskan, nekršten, izveden majstorski, dabome.
Moram najpre da ih pohvalim - instrumentalni deo ekipe čine zaista vrsni muzičari, Roko, Đuro i Dino su tu da uspostave balans kada već dođe do stanja transa u celom prostoru, indukovanog hipnotičkim zahvatima koji dolaze iz zvučnika I, onog bitnijeg, duše.
Ipak, ispašće da samo gledam glasnogovornika i proroka Čakku, ali je veoma drag i harizmatičan čovek, živi za scenu i poznaje je u tančine, što se oseti u svakom stihu. On je autentični, oldschool balkanski MC, u svom originalnom značenju, što je isklesao još u Kali Fat Dub-u I BarabaDub Sound System, za koje, verujem, svi znate.
S druge strane, u svim stihovima diše milion referenci na pop-kulturu, DIY/andergraund smicalice (ključne reči ‘ljubav’ i ‘bes’, zapamtite ih), što ja manijački obožavam i prepoznajem/upijam. Stručno književno rečeno, palimpsest, uz naravno i originalne rime, što je u skladu sa dub i reggae bravurama koje se provlače kao elementi. To je i razlog zašto samo piše ‘Alternative’ kao odrednica na Bandcampu, pametno. Ako granice postoje, ne moraju i u glavama i u muzici, dabome.
Kako je muzički gledano tu uključeno svega i svja, istakao bih uvodne delove gotovo svih pesama koji sadrže replike iz srpske kinematografije, isečak od mog “čudnovatog” sugrađanina (one love) i jedan outro, potpuni blast-from-da-past “OOO ZAŠTO NEMAŠ ČETIRI NOGEEEEE” – raspametio sam se toliko da sam i kevu navukao na pevanje, pošto je i ona gledala “Lutkomendiju” (overite obaveznooo) kao klinka, eto šta ti je raspon generacija. I ima tu još mnogo na šta treba obratiti pažnju, što će biti izazov za mlađe generacije. S druge strane, kako će drukčije i naučiti sve ove lepe, divne bespotrebne informacije koje kad tad dođu dobro?
O čemu tačno peva KaliKamo? O običnim stvarima. O čemu Balkanci da trube, nego o nepravdama. Pitate se zašto? Osvrnite se oko sebe, osvrnite se unazad 30 godina (ako imate dovoljno godina za to, ja imam 5-6 godina više od toga) pogledajte svoje siromašnije sugrađane, obespravljene, ucenjene (koliko god pristali ili ne pristali, ljudi smo), ucveljene, neutešne pred bližnjima kojih nema i ukletom sudbinom naših naroda i tona govana na vlasti, rasprostranjenih nad nama, našim njivama, dolinama i šumama, poklonjenim strancima da bi gradili fabrike, ta gadna kapitalistička groblja. Ako vam je lepo, što kažu, “onda ništa”.
E pa ne može, sikter i jebem vam mater svima. Izgubljeno jedinstvo se ponovo i mora se ponovo graditi, pokazujmo prstom gde je korov, tihom vodom spiramo mulj (iako je u ovom trenutku nezagađena dolina Jadra prirodnom intervencijom pod vodom!), vraćajmo otvorene bačve otrova koje zamagljuju i truju svešću o utopiji, koja je u najmanju ruku distopija – svi normalni i pristojni ljudi moraju ustati, pevati, plesati (muzika na albumu je za ples, molim lepo!), skakati (da ne budeš ćaci, što da ne). Čakka samo glasnije navija i nežno savetuje, ali sa stavom udara kašike bagera o beton, koliko god da je puta potrebno.
Pogledajte samo nazive pesama, kako to ne voleti i ne slušati, hej:
1. Lajava kera (na keca sam se zaljubio u stihove, još plus taj ravničarski sleng, uhhh opasne frekvencije)
2. Gličer (za sad nećemo dobiti odgovor na “Kako si?!”, jer nam društvo i vlast prvenstveno nisu dobri, moramo menjati sebe i sve oko sebe)
3. Šimike (nisam ih nikad nosio, ali sam prestao da verujem u svaku dragu reč, iz opreza)
4. Stratus (meni omiljena formacija oblaka i isilovana pesma dok nije izašao ceo album i preeedobar izbor sempla za uvod)
5. Dežavuk (najpsihodeličnija na albumu)
6. Zemljotrens (najplesnija na albumu i fini otklon ka nekakvoj elektro-funk vožnjici)
7. Žbukožder (za ove dve što nemam neki poseban komentar, ne znači da im išta fali; svakako mi je “Lajava kera” omiljena, jer to postajem polako)
TL;DR: poslušajte pesme, naročito ako ste ljuti na vlast, razočarani u narod, bezobzirni prema sebi – svi smo u istom loncu, ali biramo da budemo žilavi, onu odvratnu penu što ostaje od kuvanja da izbacimo i da se borimo do kraja.
Jedinstvo, kao koncept, revolucija i kao album, jedine su nam nade u bolje sutra, a sa muzikom sve ide lakše.
Jedinstvo je (meni, doduše) i tajanstvena ruševina sa omota albuma, simbolika je i više nego jasna – vreme je da se krene iznova, bez gospodara.
Daniel Tikvicki