Dejan Sklizović pripada onoj urbanijoj generaciji niških autora sa autentičnim proznim pečatom u žanru koji prepoznajemo kao horor. Prvi put sam razgovarao sa njim u pivnici, pre toga smo se sreli u Niškom kulturnom centru. Čitajući njegovu zbirku priča, Mijazmični predeli, mogao sam uočiti maestralne prelaze turobnih slika, koje vrlo ubedljivo i detaljno prikazuje kroz različita psihološka stanja i previranja junaka, u nekakav, opet, ništa manje turoban, realizam, ne remeteći pritom ni i u jednom momentu harmoniju i tok naracije. Ovu zbirku s pravom svrstavam u red odličnih naslova, sa kvalitetom štampe koji prerasta domaće standarde.

Kao povod za ovaj razgovor, uzimam činjenicu da se nedavno pojavila nova zbirka uznemirujućih priča, Crne partikule.


Iza Mijazmičnih predela, nismo morali predugo čekati novu zbirku priča. Reci nam ponešto o onome što će nas svakako snaći posle škripe brave i zalaska u ukletu kuću? Koje su glavne intencije i koji poriv je korišćen kao oslonac prilikom stvaranja priča?

Dejan: Meni se čini kao da je trista godina prošlo, a bilo je manje od dve. Valjda zato što sam na Partikulama radio malo drugačije nego na Predelima. Druga zbirka je dosta fokusiranija, zbijenija, sažeta i puna koncentrovanih momenata koji se mogu, ili ne, javiti u čitaočevoj vizualizaciji. Ako su Predeli težili da možda i previše pokazuju i nabijaju vrcavu, uvek prenaglašenu atmosferu egzaltiranih emocija koje odlikuje brzina i maničnost, Partikule to rade mnogo povučenije, iz senke i gotovo uvek iz drugog, neretko i iz trećeg plana.

U tom smislu, intencije su slojevite i gusto zbijene. S jedne strane, priče su politički angažovane, ali ne na očigledan način kao u prvoj zbirci. Uvek imam u vidu tu vrstu poruke, čak i kada ne pomenem konkretne stvari, jer smatram da je politička svest reflektujućeg pojedinca jedna užasna tvorevina (jer postoji i ne može se i ne treba ignorisati, već se mora pravilno kultivisati) koja se širi iz njega i pipcima obuhvata sve društvene odnose, oblikujući dešavanja od opšteg, ka krajnje ličnom planu. Naročito ako je pogrešna i toksična. Ne brini, ne radi se o pamfletaškom pisanju, već o nameri koja se može uočiti, ali se može ući u priče i bez nje. Zatim, tu je momenat kosmičke strave i nebića, momenat meontologije kao nepravedno zapostavljane duhovne discipline. Ona nas uči (volim da verujem u to) da smo mali, mnogo manji no što mislimo, te da su, naposletku, svi naši napori da nekuda evolutivno odemo ili iskočimo iz mase i dalje suviše ljudski, tako samo potvrđujući naše poreklo i krajnji domet. Nismo nastali od pepela, već od crnila Meona, koje ostaje kao iskra kreacije i kreativnosti, umetnosti u nama, za čitav život. Tu je da nas podseća da je bezlično i kolektivno došlo pre ličnog i pojedinačnog, te da potonje služi da se raskravi i vrati izvoru, kako bi se sprečilo mučno trenje s okolinom. Barem je to jedno od mojih dominantnih čitanja ovog prebogatog nemapiranog područja pojedinačnog i kolektivnog uma, s tendencijom da se pretpostavi da postoji i neka skrivenija instanca koja pokreće pomenutu relaciju lično-kolektivno. Pesimizam je u Partikulama toliko jak da sve pod njegovim pritiskom puca, a ako su Predeli nudili makar tračak nade (nadam se da niko nije pronašao svetlo na kraju tunela, jer ga nema, makar ne u smislu boljitka), ovde je to mrtvo, ne postoji, a depra je egzaltirana u znak potvrde; depra koja vrišti iza redova, tako objašnjavajući moje viđenje ljudskog stanja, bez šminke, sreće i drugih ortopedskih pomagala koja nam pomažu da premostimo do sutra.

U vezi sa time sam definisao, kao glavni vektor svake fabule tih deset priča, strah za koji smatram da je daleko užasniji od svih često pominjanih, a to je onaj od gubitka identiteta, jastva ili bilo kog konačnog signifikatora samorefleksije. Strah od smrti, nepoznatog, od gubitka kontrole ili bilo koji drugi što vam može pasti na pamet, nisu ništa bitno naspram činjenice da ne možemo da zamislimo lični napredak bez gubitka ličnosti, te da je takav gubitak katalizator najvećeg užasa koji možemo osetiti. Pretpostavimo na časak da su dogme svih religija laži istinite i da nas posle smrti zaista čeka neko postojanje. A, sada, probajmo da zamislimo da nas tamo nešto drugo sasvim preuzima (ne, ne mislim na boga), tako da nam gasi percepciju ličnog, nešto što je toliko moćnije da nam dokida i poslednju trunku svesti; dakle, onaj osećaj da umiremo kako bi postali građa nečemu, ako ne većem, onda makar beskrajno drugačijem od nas samih. S jedne strane, taj je momenat sjajna metafora zdravih socijalnih odnosa i uloge pojedinca u društvu, a s druge strane izvor najgore noćne more onima koji bi se svega odrekli, pa i čitavog društva, samo da bi produžili momenat nepromenjenog sopstva u nedogled. Proždiranje je jedina prava promena, varenje i postajanje nečim drugim, a to nije lako za prihvatiti, naročito nerazvijenoj svesti koja sebično i rigidno čuva iluziju nekakvog poseda, dok u realnosti ne posedujemo ništa sem možda malo volje i razuma, koliko da možemo da pređemo ulicu bez da nas udare kola.

U suštini, Partikule su zrelije delo u autorskom tretmanu i zadovoljstvu onim što sam stvorio, jer sam u Predelima nekada previše očigledan, a to smatram za slabost i pomalo početničku deluziju da stvari trebaju dobiti neku jasniju formu (naprotiv!). Pa ipak, na Predele ću biti beskrajno ponosan celog života jer sam imao muda da neke stvari izvedem na čistinu i kažem bez mnogo uvijanja, sem onog nasušnog, estetskog. Pank u floridskom death metal aranžmanu, eto, to su Predeli. Partukule su teška doomčina sa dosta upliva egzotičnih pasaža.

Verujem da pod opcijom bold najpre stavljaš samu priču, emociju kojom utežeš sklop, ali i samu poruku koju učitavamo kroz i između redova?

Dejan: Kako se uzme. Naslove često biram na osnovu ideje koja mi sine iznenada, pa onda rovarim po tome ko drogirana krtica narednih meseci, godina. Ponekad skontam da je putokaz bio lažan i da moram da promenim naslov, a onda mi to ukazuje na jednu drugu nedoslednost. Naime, naslovi za mene nose osnovni ton priča, ono kad kažemo „e, ovako hoću da zvuči“. Problem je što su reči i naslovi uvek izvori različitih asocijacija kod ljudi, ali zato je tu priča da uvede u slojevitost i višesmislenost, a to će zajedno ukazivati na značenje koje sam želeo da istaknem. Verujem da će moji naslovi mnogo bolje leći nakon prvog, ili tek na drugo čitanje, pošto su to i svojevrsni kanonski kodovi mog univerzuma. Recimo, ako se čitava zbirka pažljivo iščita, nije na odmet primetiti suštinsku povezanost prve i poslednje priče, njihovu međuzavisnu dinamiku, specifične momente i karaktere, kao i pomenuti kanonski jezik, te parabole i alegorije bez kojih, eto, nikako ne mogu. Namerno nisam pomenuo naslove priča da ne navodim nekog na preuranjene zaključke.

Zapravo, susret pre svih susreta, desio se prilikom saradnje sa tobom oko zbirke pripovedaka koju potpisujem, a za koju si prihvatio angažman i ulogu urednika. Kaži mi, da li si napokon zadovoljan timom ljudi koji su učestvovali u oblikovanju Crnih partikula? Pored lekture, korekture i redakture, svakako je važan i odabir izdavača, sponzori koji stoje iza naslova, odabir štamparije (pod uslovom da je izdanje autorsko), ali i vizuelno rešenje omota. Kolika je uloga urednika u svemu i da li je u ovom haosu koji vlada u društvu, a samim tim i u kulturi, lako pronaći adekvatno rešenje?

Dejan: Urednik je piscu svetionik, pod uslovom da su sireni koja tu leži u mraku zapušena usta za vreme sređivanja teksta, inače zlo i naopako. Moja sirena, u stvari, čitavo jato tih besprizornica, beše puštena s lanca u to vreme. Tim je bio sjajan, bolji, daleko bolji nego za prvu knjigu, a pritom naročito mislim na specifična interesovanja ljudi sa kojima sam sarađivao i koji su veoma pismeni u žanrovskoj prozi, imaju širinu pristupa i dubinu vizije. I dobro me poznaju, što je u slučaju saradnje sa nestalnim karakterima poput mene, presudno.

Ali, da ne bude zabune, niko nije hteo da uređuje ni za pare. Imao sam ludu sreću da je tadašnja verzija rukopisa završila u pravim rukama, kod čoveka koji me je otreznio (hvala, Mladene!) i naterao da sirenama konačno zapušim usta – nek pevaju u kafanu na uvce, al kad sve bude gotovo. Onda sam prešao još sedam-osam ruku, često sa po mesec dana pauze između i konačno sredio tekst. I urednik se pojavio u međuvremenu, njegovo ime je Discord Tetragrammaton. Ovo kabalističko-haotično prikazanje iz ko zna koje klifotične sfere je dobro odradilo posao, a o njemu više nekom drugom prilikom. Sada sam rekao više nego u pogovoru.

Vizuelno rešenje je u srž pogođena slika koja mi se odmah pojavila u glavi kada sam skontao kako će se zbirka zvati. Milan Simić to sjajno radi, a naša hemija je taman takva da su mahom u pitanju slatke muke, nikada neko preteško nerazumevanje koje koči rad. Bojan Blagojević, Milan Kovačević i Dušan Stojmenović su dream-team koji daje različite perspektive iste stvari, tako da su mi svojim prikazima pomogli da bolje razumem neke i meni nejasne delove sopstvene proze. Da, nisam jedan od onih autora koji drži sve pod konac i često ulazim u linčovsko onirično ludilo, tako raslojavajući nivoe realnosti i tumačenja, dajući priliku čitaocu da se poigra sa sopstvenim mentalnim sadržajima i maštom. Mislim da je takav pristup odgovoran i za to što svako, makar i površno, sledeće čitanje i izlistavanje Partikula, doživljavam na sasvim novi način. Toga, recimo, nema u toj meri u Predelima, oni su tačni, Partikule su na sve strane, a tumačenje beži razumu ukoliko se samo na njega oslanja. Možda je i ponajbolje čitati Partikule u nekakvom stanju blagog bunila i duhovnog nesmiraja, ali vredelo bi probati na plaži uz neki prezašećereni koktel, čisto da se weird momenat nekako istakne. Ma, čitajte ih kako hoćete, siguran sam da ima po nešto za svakoga.

Mladen Milosavljević je u inicijalnim fazama sprečio katastrofu, što je bio presudni momenat za nastanak finalne verzije. Miljan Ristić je ponudio pomoć kada je bilo najteže i to mu nikada neću zaboraviti, a Milica Milenković je profi utegla tekst, naštimovala ga poput pravog majstora tako da zvuči i čuje se u dubinama mentalnih bestragija. Nadam se da (ponovo) nekoga nisam zaboravio jer mi se to prečesto dešava. Nenamerno!

Prva promocija desila se u Nišu. Pivnica Ministarstvo, kao tradicionalni saveznik, sponzor koji podržava prethodnu zbirku. Verujem da si zadovoljan odzivom publikuma, kao i onima koji su o knjizi govorili? Koliko je važno da autor promoviše naslov koji ga umnogome prezentuje širem auditorijumu i koji su ti planovi oko daljih promocija?

Dejan: Ministarstvo je moja druga kuća, veća dnevna soba u koju svraćam kad god mogu, ali i radna soba u koju se zavučem u sate kada nikoga nema, i grozničavo kuckam nove redove neke nedopravljene umotvorine. Odziv je bio solidan, jer je bio takav period da nije bilo šanse da u jednom vikendu skupim sve ljude koje sam želeo na promociji, pa je zbog toga možda i u publici bilo par ljudi manje, ali ne mari. Bilo je sjajno, kao i uvek. Moderator je bila Dina Arsić, talentovana niška glumica, a o knjizi je pričao Dušan Stojmenović, moj prijatelj i sjajan pisac za koga će se tek čuti. I ja. Eto, nas troje, oko sat vremena, plus raspoložena publika, tako da je bilo i zanimljivih pitanja. Jako sam zadovoljan i jedva čekam nove promocije. Mislim da je sledeći Novi Sad i gostovanje Crnoslovlju.

Koliko je važno da autor promoviše naslov? Otkud znam, valjda jeste, jer ljudi imaju priliku da postave gomilu pitanja i dobiju odgovore bez učitavanja. Premda u tom smislu i nisam baš zahvalan autor za pitati, jer umem i sam da promenim mišljenje o sopstvenom radu, i ponekad da budem dvosmislen. Valjda je to najbolje što se od mene može izvući, ništa sažvakano, samo otvaranje novih pitanja uz poneki odgovor.

Digitalna era podrazumeva i podršku različitih portala i časopisa, platformi koje kanališu drugačiju viralnost, povezujući autore sa različitih prostora. Znam da su ti priče zastupljene u regionu, ali i šire. Možeš li nam reći ponešto o saradnji i umreženosti autora?

Dejan: Poslednje tri i po decenije živimo u pozajmljenom vremenu koje nam neko drugi daje na kašičicu. Da stvar bude gora, ni prostor u kojem živimo nije naš, iako bi trebalo da bude. U tim pograničnim oblastima između falsifikovane realnosti i agresivnog ludila, gostimo se avetima ideja koje do skoro nisu zaživele, ili su pak svesno abortirane da ne bi doživele nesrećnu sudbinu svog roda. Međutim, usled poplave svakojakih kanalizacionih sadržaja koji su sasvim ugasili ili makar debelo opoganili kulturu, na nas su zaboravili. Podzemlje, andergraund, sve pomenute aveti su preživele, ojačale i naučile da se održavaju u životu. Budući da im smeta jako svetlo i fokus, one se savršeno kriju od reflektora trivijalnosti i kiča što šminkaju leš davno mrtvog sistema čijim se trulim mesom svi gostimo, kada dodamo debeli sloj aditiva preko. Ušećereno govno je, ako ćeš tačnije, telo koje se stvorilo od sve te toksike, a neko ga je prikladno ofarbao u pink. E, tu su se zajebali. Daleko od para, raspada, krimosa, kuravela i dilera, spisatelja koji svesno trljaju pogani sadržaj svojih creva u lica često nedovoljno edukovanih čitalaca, stojimo i postojimo mi. Kano klisurine! U svom hiru i besovima, zaboravili su na nas, odbačene i prezrene, one sa kojima se ne tale, ne rade poslove i posliće, sa kojima ne prave burazerske šeme dok ojađuju solidarne i ine fondove. Učinili su nam uslugu u svojoj bahatosti, i dozvolili nam da se razmahnemo, okupimo, ujedinimo i pomognemo jedni drugima da svoje vizije i umetnost prenesemo u postojanje, damo im život i fizičke nosače, bili to nosači zvuka, pisane reči ili pokretne slike (dodajte po volji i praštajte ako sam nešto zaboravio!). I tome više nema kraja, jer nećemo stati. Scena je jača nego ikada, a moja teza je da se lagano kristališe i dobija svoju prvu mejnstrim fazu (u okviru teškog andergraunda) koja se ogleda u kopanju po autohtonoj folklornoj stravi, protoslovenstvu i paganstvu, te narodnim verovanjima i predanjima. Nešto kao preporod Glišićeve ruralne pripovetke, ali sa ozbiljnijim mestom u sistemu. Naravno, paralelno se žanr (horor, razume se) razvija u više pravaca, a predviđanje nastavka tog razvoja nije baš zahvalno jer je sve više autora koji eksperimentišu i sve su bolji u tome!

Dakle, odgovor na tvoje pitanje, uprošćena verzija – iskoristili smo moderno doba i dostupnost informacija i sadržaja da se konektujemo, razmenimo iskustva i savete, pokrenemo saradnje i kolaboracije i usput se đavolski dobro provedemo! Naročito na okupljanjima...

Za tebe važi pravilo, da si pored autora, odličan kolumnista, potvrđen u književnoj kritici. Veza između pisanja i opservacija svakako postoji. Šta za tebe predstavlja pisanje?

Dejan: Samo još jedan nivo opservacije, ali daleko fluidniji i teži za uhvatiti. U smislu da, kada reflektujem na nečije delo, to jeste opservacija, bude se logička kola, uključuje se i mašta da dâ završni pečat, ali je to i dalje malo formalniji književni izraz, iako neretko pišem kritike i analize u slobodnijem ili esejističkom stilu. Kod kreativnog pisanja se radi o opservaciji ideja i pokušaju da se one ukalupe u nekakvu skladnu celinu, ali tu već nikada nisam ja gospodar, kao u slučaju književnih prikaza, gde tačno znam šta hoću da kažem. Jako poštujem mentalni, fluidni materijal sa kojim radim i uvek mu odajem poštovanje postavljajući ga na izvestan pijedestal; posmatram, divim se, opisujem, pre nego što uđem i pustim kočnice. Ova zadnja rečenica mi je upravo objasnila kompoziciju mojih omiljenih priča; eto, tako treba. Znaš šta hoćeš, ali ne moraš nužno da imaš čitav postupak unapred pripremljen, nije to, niti maraton, niti trka na sto metara, već pre ono neko preživljavanje kad te šutnu cokulom iz aviona u niskom letu, padobran ti se ne otvori, ali se krajnjim blagoslovom Fortune nekako okačiš o neko drvo, grana pukne, ti upadneš u nabujalu reku u kojoj sve hoće da te ubije i proždere, od vode do njenih stanovnika, pa te slučajno stihija izbaci na neku stenu gde te ujede zmija otrovnica, spasi te neka Amazonka koju pojebeš, ali shvatiš da je to baba od trista leta u telu lepe žene koja se pretvara jednom u deset godina baš na dan kad te je poplava tu izbacila... eto, više tako neki put ka realizaciji. A možda je i do onog kakve su ti misli... (nekada je pomenuta voda ipak malo mirnija, ponešto sam i naučio usput).

Pisanje je proždiranje ideje koja nas vari u istom trenutku; to je hranjenje ambrozijom za vreme divlje orgije. Otrov je lek ako te ne ubije, a kad preživiš, tražiš još bez obzira na cenu. To je traganje za ličnom istinom, a ona je vazda fragmentisana, poput hiljada delića odavno razbijenog ogledala koje to možda nikada nije ni bilo već je oduvek rasparčano da se nikada ne sastavi. Iluzija, koju ganjamo po cenu života, jer bez nje bismo se svakako ubili usled bolnog naleta trivijalnosti. Mislim da pisanje definitivno ima neke veze sa bolestima zavisnosti.

Zašto „Crne partikule“? Partikule kao odraz stava ili?

Dejan: Prema jednoj okultnoj teoriji, naša svest je sastavljena od čestica koje imaju svoje zakonitosti i putanje, te način na koji postoje. Simpatično, ali ne bez mehaničkih i drugih problema. To nisam doživeo kao apsolutnu istinu, već pre kao zgodan početni model da predstavim ono što sam hteo. Dakle, svaka od tih čestica nosi zapis o jastvu, identitetu, tako da, čak i ako se celina raspadne, a ta jedna najmanja partikula se otcepi, odluta eonima daleko u bezvremenost, i dalje će posedovati prvobitan kod. Ova teorija zgodno rešava pitanje večnosti identiteta na metafizičkom planu i na neki način postulira strah kao reakciju na odvajanje dela od celine. Međutim, nešto mi je tu bilo previše plastično i škripalo je u samom startu. Recimo, mogu da zamislim uplašenost na smrt jedne takve čestice koja nosi zapis jastva i luta nekim nepoznatim univerzumom, ali to je i dalje ista svest, postojaće nepromenjena kao kvalitet. Međutim, šta bi se desilo ako bi se ta svest ugasila, bilo u procesu degenerativne ili evolutivne transformacije? Smatram da je prilično lako svakog iole visprenog sagovornika doterati do tačke u kojoj se diskutuje o tome šta je „preko“, i ukoliko makar u nekoj tankoj teoriji postoji bilo koja vrsta zagrobnog života, koji to deo nas prelazi? Odgovor će se uvek svesti na nekakvu svest o sebi, jastvo, jer je sopstvenu drugost teško zamisliti čak i kao puki antipod, a kamoli kao nešto što nas je sasvim konzumiralo i postalo nešto drugo. Dakle, mi se plašimo gubitka identiteta, i toga se držimo ko pijan plota u svakom trenutku. Sve je u redu dokle god možemo sebe da prepoznamo kao posebno postojanje. Tu je ujedno ultimativni zajeb i potencijal za mnoge probleme, ali da ne tupim više. Taj strah je u osnovi svega – šta ako se moja regularna svest preobrati u crnu partikulu i postane mrtva, bez trunke prethodnog zapisa? Šta ako se vrati u Meon, odakle je, na neki način, i došla, i krene da učestvuje u ideji drugosti koja me sasvim nadilazi, a sve vreme mi je inherenta?

Niška scena i adekvatna podrška od strane medija ili?

Dejan: Ja sam ti jedan od onih super-aljkavih autora koji će sve živo promovisati osim sebe, jer me – mrzi. Uvek imam pametnija posla, poput ispijanja piva s društvom i bistrenja nekakvih mutnih politika i geopolitika. Ali, eto, valjda je i ta prokrastinacija odraz neke traume, kao i svaka druga. Popravio sam se u tom pogledu i krenuo da ozbiljnije shvatam sebe i svoj rad, ali ne i medije. Nekako ih ne vidim jasno u koordinatnom sistemu, iako razumem važnost i vrednost. Možda zato što sam navikao da odatle dolaze vazda najgore stvari pa mi je nevorovatno da i umetnost može da nađe mesto tamo. Eto, promeniću se. Mediji su bitni. Ponavljam u sebi.

Niška književna scena je šarolika, i drago mi je da poznajem par autora. Inače je ne pratim pomno (nikada i nisam, prirodno sam se povezivao sa istomišljenicima, a njih ima bukvalno na sve strane, pa i u Nišu), ali znam da ima tu dosta aktivnih ljudi. Što se žanra tiče, imamo Gula (Dejan Ognjanović), koga ne moram posebno da predstavljam; on je puno uradio za žanr i njegovu popularizaciju, pored toga što je dobar autor. Ima tu i nekolicina autora koji zakače žanr, ali ne baš previše posvećenika. Izdvojio bih i Mladena Đorđevića, čiji je roman Miraž doživeo reizdanje u okviru kuće Neos, a to vam je moja topla preporuka, jer je roman izašao u nevreme korone i nikada nije predstavljen kako treba. Dušan Stojmenović itekako ume da napiše sjajnu žanrovsku priču u rasponu od realističnog horora, pa do alegorijske naučne fantastike. Dule zaslužuje i zasebnu horor zbirku koja bi se našla u vrhu domaće žanrovske proze, siguran sam u to.

Naslov koji potpisuješ, ljudi mogu potražiti i kupiti?

Dejan: Crnoslovlje stranica na Fejsbuku, kod mene u inboks, i uskoro u Ministarstvu. Možda bude i na nekom mestu u Beogradu.

Šta sam ono zaboravio da te pitam a moglo bi biti krucijalno za ovaj razgovor?

Dejan: Možda šta planiram sledeće? Ne znam, da uobličim još jednu zbirku koja već ima radni naziv i biće konceptualna, kao i prve dve; baviće se još jednim aspektom strave koji se često zapostavlja, a pun je potencijala. Nešto više o tome kada bude u završnoj fazi. Tu je i ideja za roman koji je dobrano završen, tj. meso je nabacano na sve strane; red krtina, red slanina i sad mi valja odlučiti kako hoću da mi izgleda kad se termički dobro obradi i začini. Možda će još da se krčka, a možda i odmah krenem u egzekuciju jer to stoji već dugo. Tu je i nekoliko scenarija za kratkometražni film, od kojih je jedan blizu momenta da se krene u produkciju, ako bude volje, vremena i one nebitne stvari što raste iz bankomata. U planu je, sada već mogu da kažem, jedan malo ozbiljniji lokalni, možda i regionalni projekat koji će obuhvatati više autora. Uskoro ću o tome uzduž i popreko.

Hvala ti na pitanjima, uvek volim da se raspišem o tim nekim temama koje život znače a ne mogu da se pazare na pijaci ili u supermarketu.
razgovor vodio: Saša Miljković