„Ovo je društvo loše, u startu loše, treba ga oboriti, trebalo bi ga tući u glavu, razoriti. Mi smo neprijatelji društva, jer je ono, ne samo neprijatelj, već slepi mrzitelj čoveka. Mi nismo fanatici, već oslobodioci: pogledaj malo bolje, onaj koji potruje, radi svog koncerna, fabrike ili preduzeća, na hiljade nedužnih ogoljenih ljudi, u ime nekakvog napretka i interesa, ideje i struje, pa nacije u šta sve ne, u ime dinastije, više rase, bratstva, politike, supremacije, on je pristojan i ugledan, uvažen, sve meri kapitalom, pričama o jednakosti ili nejasnom moći koju ima samo radi toga, jer svi okolo kleče, takav se mora odstraniti, odbaciti, lišiti života...“

Ovo je delić onoga što u romanu izgovara Li Oskar, vođa anarhističko-terorističke organizacije Trijumvirat, koja je u Stijepovićevoj ficiji možda neki nastavak priče koju su u stvarnim istorijskim procesima obeležili pripadnici Bader-Majnhof grupe. S druge strane, po tematsko-poetskoj srodnosti, Trijumvirat se nastavlja na njegova dva prethodna romana, Sredozemlje i Prekrasne ruševine. Čini mi se da ovde sada imamo trilogiju.

Pavle Kavasila, Srbin grčkog porekla, glavni lik u ovoj orfičkoj pripovesti, jugoslovenski je diplomatski službenik, kojeg bezdbednosna služba SFRJ, kao istoričara umetnosti i poliglotu, krajem sedamdesetih godina prošlog veka šalje u Afriku, kako bi otkupio čudotvornu ikonu crnog Hrista. Ikona se nalazi u špiljama sahelskog pojasa u Čadu, a posle trampe potrebno je da je prenese u Solun. Kavasila je ruina od čoveka, natopljen alkoholom i antropološkim pesimizmom, nešto poput onog Laurijevog Konzula iz romana Pod vulkanom, koji se na tom putu susreće sa grčkim anarhistima, eritrejskom gerilom, drugim službenicima srpskog, hrvatskog i slovenačkog krila jugoslovenske diplomatije (čitaj:Udbe). Kavasila nazire sliku početka raspada sopstvene zemlje, ali i raspada sveta koji je izgubio smisao, a čiji se radikalni procep mogao videti u trećem svatu i posledicama kolonijalnih politika najvećih sila. 

Stijepović je malaparteovskim soliranjem, u postmodernističkom maniru, koketirajuću sa idejama evropske tradicionalističke misli ali i situacionističkim levičarsko-filozofskim pankom, sagradio jedan opor i zajeban roman, koji miriše na epsku tragiku, koji nije lagan i traži celog čitaoca. Siguran sam da se Stijepović u jednom trenutku zapitao: „Šta bi mi posle svega rekao Džon Sinkler?“ Odgovor mu se možda razotkrio u gitarskom rifu Vejna Kramera.
Đorđe Kalijadis