Neki zanimljivi i manje zanimljivi filmovi koje smo gledali u 2024.
Helly Cherry
Rekapitulaciju filmske 2024. godine tradicionalno radimo i preko onih naslova koji nisu zavredlili da se nađu kao punopravni članci na ovoj strani, ali smo ih bez obzira na to ipak odgledali i odlučili da vas sa istima upoznamo.
NIGHT SWIM (2024)
Ako vam, može biti, nije poznat fenomen „januarskog horora“, da vam ga na brzinu sažmem: to je onaj horor upitnog kvaliteta koji se obično pušta početkom januara kada je ponuda inače slaba i kada su ljudi već malo zasićeni prazničnom filmskom trpezom, pa traže kakvu distrakciju od šljokica jelke i ruske salate. I da, katkada može biti finansijski vrlo uspešan, kao „Megan“, a katkada može biti i „Night swim“.
Dakle, imali smo do sada uklete kuće, posednuta ogledala, lutke, razne kutije i predmete, da ne spominjem decu i životinje, ali mislim da nikada do sada nismo imali posednuti bazen. Ali eto i tog čudesa koje nas sada deli na korak od filma o posednutom računu za infostan, ako on sam po sebi nije horor, ili, još bolje, posednutom poštanskom sandučetu.
Šalu na stranu, ne deluje ovaj film nekompetentno, neki pouzdani glumci se pojavljuju u kadru, vidi se da su neki ljudi koji znaju da uvuku košulju u pantalone stajali iza svega ovoga, ima tu kakve intrige i saspensa, pogotovo kada krene da se imitira kakva scena iz „It“-a, ali jeb… onda se setite da je u pitanju posednuti bazen i cela stvar se gura ka ekscesu kakav je bio film „The Happening“ gde smo imali posednutu travu, tj. lišće.
Koliko god da se glumci ili reditelj trudili, prosto ovde nema horora, iako je neka neposredna, iako misteriozna opasnost tu, ona se nikako ne ispoljava u nekom konkretnom strahu ili zebnji, jer, rekli smo već, voda, bazen i tako to. Možda bi ovakva ideja bolje pasovala japanskoj kinematografiji koja je već naslovima kao što su „Dark water“ uspela da napravi od vode kakvog negativca, da ne spominjemo bunare u serijalu „Ring“, ali ovde se ka nekom hororu ide tek kada ćale, koji koristi misteriozni bazen novouseljene kuće za sopstvenu terapiju od bolesti, počinje da se ponaša kao Džek Nikolson iz „Isijavanja“, što je motiv koji smo već dosta puta videli i koji ova priča naročito ne ispituje već je brzo napušta. Dakle, iako sve ovo solidno izgleda, efekat strave je 0 bodova.
L’OMBRA DI CARAVAGGIO (2022)
Ova italijansko-francuska koprodukcija, koja se još uvek može uhvatiti u domaćim bioskopima, tematizuje jedan buran period u životu čuvenog slikara Karavađa, poglavito u Rimu u kom je delovao neko vreme, ponajviše u društvu prostitutki, beskućnika, klošara i pijanaca koje je koristio kao modele za slike svetaca, deve Marije i ostalih religijskih figura, bivajući pritom barokni trejlblezjer čije su slike podjednako izazivale divljenje koliko i gnušanje, kao i jedan strah crkve da bi predstave na njegovim radovima mogle da zamagle ono uzvišeno u religiji i zamene ga svakodnevnim, profanim i banalnim.
Otuda se film kreće trasom istorijske drame o istrazi, u kojoj misteriozni crkveni istražitelj (Luis Garel) pokušava da rekonstruiše Karavađov razvratan život, njegove političke i građanske veze sa rimskim društvom i crkvom, kao i zločin za koji je optužen (ubistvo) ne bi li zaključio može li njegova umetnost visiti u crkvama i da li je njegova glava vredna pomilovanja.
Film je snimljen onoliko raskošno koliko se moglo, pomalo arhaičnim, ali živitm stilom koji evocira Pazolinijeve ili recimo radove Pitera Grinaveja. Rim 17. veka snimljen je u svoj raskoši, ali i razvratu, sa bahanalno-karnevalskom atmosferom ulične razbokorenosti, sa Rikardom Skamarćiom koji glumi Karavađa kao jednu istovremeno toplu, ali i prepotentnu personu, sklonu različitim gresima, ali i punom života, talenta, empatije, istovremeno i melanholije i dubine u pogledu (uzor za ulogu bio mu je niko drugi nego Elvis).
Iako filmu nedostaje jasnog fokusa i oseća se problem u montaži i tempu gde često nismo sigurni da li smo u toku radnje ili u flešbeku, i u kom se periodu šta događa, ima ovde izvesne lepote i senzualnosti, u duhu starih evropskih filmova iz 70-ih gde se znalo postavkom scene rekonstruisati senzibilitet umetnosti koja je i tema filma, a čega ovde svakako neće nedostajati.
Ocena 4-
NEXT GOAL WINS (2023)
Brend humora koji proklamuje Taika Vatiti očigledno je u slobodnom padu nakon one sprdačine od četvrtog Tora, te nije ništa neobično i što je jedna pozitivna i lakomislena, iako arhaična komedija ovog tipa potonula kod publike (iako snimljen pre korone, film je čekao skoro tri godine da bude pušten, a imao je i problem izbacivanja Armija Hamera iz kastinga).
Naime, izgleda da Ameriku, koja inače voli sporstke filmove, nije zanimala priča o fudbalu, dok ostatak sveta, koji inače voli fudbal, nije hajao 2 posto za to kako se u tom sportu snalazi Američka Samoa.
I pored tih promašenih elemenata da bi se postigla komercijalizacija projekta, ovo je u suštini jedna pozitivna sportsko-ljudska priča o najgorem fudbalskom timu u istoriji koji isprani holandski trener, i sam u podnožju sopstvenog života, pokušava svojim angažmanom da podigne iz mrtvih, sa vrlo skromnim ciljevima – da postignu makar jedan gol u internacionalnim kvalifikacijama.
Od tog momenata film, inače snimljen po istinitoj priči i istoimenom dokumentarcu, teče kao „feel good“ inspirativna sportska priča sa nešto malo blesavog, ali dobrodušnog Taikinog humora o ostrvskom načinu života i ležernosti koja se kosi sa strogim principima jednog evropsko-američkog trenera.
U suštini, ovo je isti film koji je 90-ih snimljen u vidu „Boba sa Jamajke“ u kome je igrao Džon Kendi, a koji tematizuje dobroćudne autsajdere u nekom sportu koji zahvaljujući treneru, koji i sam treba da doživi u tom procesu neku preobrazbu i sazrevanje, postižu preko maksimuma svojih mogućnosti neki uspeh, dakle inspirativno i na posletku dosadno, ali sa srcem na pravom mestu, iako bez ikakve inovacije ili novog ugla gledanja.
Dakle jedan fin i prijatan film koji ćete zaboraviti do narednog dana, koliko ga je verovatno zaboravio i sam Majkl Fazbinder koji se ovde obreo, ali zbog koga vam neće biti žao što ste ga odgledali.
Inače, ako nađete klip na Jutjubu, shvatićete da Samoa igra dosta bolji fudbal od toga kako je u ovom filmu predstavljeno, gde otprilike ne znaju na koju stranu terena biju.
ALL OF US STRANGERS (2023)
Neobičan film koji prolazi malo mimo radara ove sezone i koji svakako nije savršen, ali ima nešto od neobične lepote.
Priča je nekako melanholična i bavi se usamljenim scenaristom Adamom koji, živeći u naizgled pustom soliteru, sreće mladića Harija i sa njim uspostavlja kakav odnos nakon što ga je isprva odbio. U isto vreme, česti odlasci u bivši porodični dom pokojnih roditelja razbuđuju u njemu neku oniričku prirodu koja ga usmerava ka zamišljenim razgovorima sa roditeljima kojima nikada nije otkrio svoju pravu (gej) prirodu.
S te strane film se može gledati i kao jedna dramska fantazija koja tematizuje usamljenost, borbu sa prihvatanjam sebe samog i duhovima prošlosti koji se prikradaju neraščišćenim odnosima sa bližnjima.
Iako na momente tendenziozan svojom woke postavkom, film neobično lepo izgleda savršeno u slici dočaravši taj neki osećaj urbane melanholije u naizgled krcatom gradu u kome se čovek može osećati potpuno sam i napušten, a ko voli Pola Meskala i Endrua Skota, pre svega zbog njihovog televizijskog angažmana, ovde može uživati u neobično dobrim ulogama likova koji su u biti dosta tragični.
Pitanje je da li će film svima leći kada uđe u neku fazu raspaljivanja mašte i preplitanja fantazije i jave, ali zato je tu Gugl da proverite „All of us strangers ending explaind“.
IMMACULATE (2024)
Prvi otklon od realnosti koji gledalac treba da preduzme ne bi li se uhvatio ukoštac s ovim zamešateljstvom, jeste da proguta da ime Sidni Svini može da stoji pored naslova koji se prevodi kao „Bezgrešna“.
Kad smo taj problem otklonili i kada smo sa sobom raskrstili (krst – pun intended) da ćemo u narednom periodu biti bombardovani raznim radovima ove glumice koja žanje kakvu, ne znam čime zasluženu, popularnost onda možemo i sagledati ovaj film koji počinje kao jedna tipična i već dosta puta viđena papazjanija sa časnim sestrama, opaticama i monahinjama koja je u poslednje vreme u hororu rabljena više od vampira i vukodlaka zajedno. Dakle, sve počinje u pastoralnom italijanskom manastiru gde naša mlada opatica Sesilija dolazi da služi Bogu ne bi li vrlo brzo atmosfera postala misteriozna i sa nekom zloćudnom agendom.
Međutim, iz tog reklo bi se poprilično standardnog i ziheraški režiranog uvoda u kome se uspostavlja kakva pretnja koja još uvek nije sasvim konkretizovana i koja izbija iz mučenih lica okolnih sestara koje zbore isključivo na italijanskom, sve vrlo brzo odlazi dođavola u kakav telesni horor i neku kombinaciju „Rozmarine bebe“ i prosipanja lobanja iz „Srpskog filma“.
Hteo je ovaj film kroz razne nasilne sekvence da oponaša i neke druge, smelije i bezobraznije filmove, da nešto kao prozbori i o pravu žene da sama odlučuje o sudbini svog tela mimo raznih religijskih, političkih i drugih ideologija i agendi, kao i da pruži Sidni Svini kakvu platformu da se nametne kao omnipotentna filmska figura koja može i horor i komediju i akciju, ali je na kraju ostao pomalo zbrzani i ne baš originalni film sa kakvim šlok/šok momentima koji su urađeni vrlo nesuptilno i nimalo provokatorski kako su umislili da izgledju.
Da nije sve tako crno, film ipak traje nežnih sat i 20 minuta i sniman je na lepim za horor lokacijama u okolini Rima, a i oni koji vole da se nekome rascopa glava krstom imaće čemu da se poraduju.
UNFROSTED (2024)
Sve što je Džeri Sajnfild radio posle „Sajnfilda“, a čega nema mnogo (a i zašto bi?) i od čega je najbolje ispala kvaziserija njegovih ispijanja kafa sa komičarima, demaskiralo je Džerija kao zapravo prosečno solidnog komičara koji svojih milijardu dolara „uspeha“, ili makar 70% istog, uveliko duguje scenarističkom geniju Lerija Dejvida i sporednim glumcima koji su ponekad nosili seriju „Sajnfild“ isključivo na svojim plećima.
Prepušten svojim ličnim „alatima“ Džeri nam je preko Netfliksa podario ovo – jednu crtanofilmsku komediju u kojoj je najzanimljivije to koji će sledeći kameo da iskoči iza ugla i ispuni prazan hod šupljeg scenarija kakvom doskočicom.
Jer ako ništa kod Džerija su kao na hodočašće došla sva moguća imena da se zapljunu po dva-tri minuta stvarajući od ove fiktivne istorije „pop-tarta“ jedno seosko saborište „who is who“ u stendapu danas.
Ne mogavši da pruži jednu ozbiljnu rekonstrukciju svoje omiljene teme, a to su pahuljice i inače hrana za doručak, Džeri daje jednu šarenu, neozbiljnu polusatiru koja donekle parodira takav tip filma, a donekle pruža platformu raznim poznatim facama da kažu pokoju duhovitu ili manje duhovtu repliku ne bi zaradili platu za taj dan. Priča je neozbiljna, ali ima kakve solidne momente političke satire prema npr. kubanskoj krizi ili mitu o Kenediju, kao i uopšte genezi korporativno-marketinške klime u Americi koja je pružila šansu za jedan od boljih kameo pojavljivanja dva lika iz jedne druge popularne serije koja je smeštena u 60-e.
Dakle, od Džerija se zapravo ništa više nije moglo ni očekivati bez Lerija Dejvida, manjak talenta za glumu zaglušio je kakofonijom toga da ovde u kadru možete gledati čak i glumačku razmenu između Hjua Granta i Kristijana Slejtera, svi glume na granici ili pak kao potpuna karikatura, ali to u konačnici daje jedan umereno zabavan film koji svakako ne deluje svojim šarenišom kao protraćeno vreme, iako pokazuje da je Džeri Sajnfild zapravo jedna prevara koja je od stare slave postala samo jedna arogantna centrifuga bajatih fazona iz 80-ih.
ABIGAIL (2024)
„Abigail“ je tip filma u kome bi moglo da se nađe neko perverzno zadovoljstvo ako niste odgledali trejler, nista čuli ništa o filmu i ne posedujete rudimentalne spoznaje toga kako funkcioniše logika filmskih zapleta i otpleta. Ako ste čekirali jedan od ova tri uslova, onda će vam manje-više od prvog do poslednjeg kadra sve biti jasno kao na tacni, i jedino što možete jeste da se prepustite nekolikim, iako ne sasvim dovoljnim, scenama krvoliptanja i čerečenja.
„Abigail“ je neka vrsta horor-komedije (iako je komedija možda nenamerno inputirana u scenario) u kojoj imamo zanimljivu premisu – šta ako grupa nikogovića ostane zarobljena u kući sa devojčicom-vampirom koju su oteli verujući da joj je otac čuveni „krajm bos“, a ne Drakula lično. Iako ovo sve znamo i pre no se špica studija Univerzal zarolala, film nas zmijožabi jedno 45 minuta dok ne dođe do neke konkrete akcije i ganjanja po kući, a i ona je snimljena doduše sa premalo vitalnosti, kreativnosti i energije, da ne spominjemo tehničke manjkavosti u vreme kada čak i serije kao što su „What we do in the shadows“ uspevaju da proizvedu iluziju toga da vampiri lete bez problema.
Iako to sami autori ne priznaju, dizajn vampirskih zuba, pa i taj neki opšti filing da se likovi ponašaju na nekom metasvesnom nivou, vuče uticaj iz sada već kultnog i superironijeg filma „Fright night“, a jedini način da se u ovome pomalo uživa jeste da se prepustite karikaturi od glume koju pruža inače neobično raspoložen za šmiranje Den Stivens, i klinka koja glumi naslovnu antijunakinju i koja, iako ih njenih usta ispadaju sve same floskule, ipak nastupa sa određenom dozom jeze.
Ono što vas ipak može iznervirati jeste što iz ovog zlodela ne možete razabrati koliko su zapravo vampiri jaki i moćni, čas su predatori ubice a čas ih onesposobljavaju obični ljudi držeći ih na patosu, čas lete a čas ne mogu ni da potrče, krst dal deluje dal ne deluje ne zna više ni Van Helsing tako da se čini da je ekipa izmišljala i apdejtovala vampirska „pravila“ usput i u hodu i kako im je to scenaristički odgovaralo.
THE FALL GUY (2024)
Bogoradili su američki novinari u prethodnom periodu nad ovim filmom i kao iščuđavali se kako nije uspeo da raspali entuzijazam ljudi da odu u bioskop, a ja se, iskreno, čudim, nakon što sam ga jedva odgledao, kako je studio Univerzal uopšte i mislio da će s ovim išta u bioskopima i da uradi.
„Tha Fall guy“ je, da ne budemo strogi, ipak film kome je „srce na mestu“, dakle jedan nepretenciozan pokušaj romantične akcione komedije koji je u isto vreme na neki način posvećen samoj industriji, kaskaderima i svima onima koji iza i ispred kamere odrađuju prljav posao za našu gledalačku polzu.
Ali osim te inicijalne idele skoro da ništa u ovom filmu ne funkcioniše na način kako su to reditelj i glumci oko njega zamislili, te mi sada prethodni film Dejvida Liča – „Bullet train“ – za ovo deluje kao koncentrisani i hvale vredni pokušaj jedne crtanofilmske i preterane akcione komedije.
Ovaj je film, što bi se reklo, „all over the place“, Rajan Gosling nije stigao ni da ispere plavu farbu iz „Barbi“ i glumački je negde u ravni tog filma, Blantova je samo Blantova i to je to, akcije ima, ali je neučinkovita i pomalo već viđena, situacije imaju ambiciju da upumpaju malo šejnbelkovskog senzibiliteta u mešanju akcije i komedije, ali to je mahom sve tako nekako bledo, posno, nekalorično i naivno i neozbiljno, da prosto ništa ne deluje kao urgentno i netremično gledanje, već se može slobodno širiti veliki veš na terasi dok sve ovo traje.
U suštini, ovo je simpatičan pokušaj da se napravi jedna akciona komedija sa tim jednim metasvesnim nivoom filmskog seta na kome se dešava veći deo akcije, ali gde su se svi ipak preterano oslonili da dopadljivost glavnih glumaca i jedan opšti šareniš da bi u njemu išta bilo relevantno i pozivalo na buduće reprize.
Gosling je u filmu „The Nice guys“ već pokazao kako bi ovaj tip filma trebalo raditi i šteta što nije zadržan taj nivo očekivanja.
HIT MAN (2024)
Po sistemu „nisam ubica, ali pogledaću“, od čoveka od koga smo se to najmanje nadali – Ričarda Linklejtera – dobili smo jedan simpatičan i nadasve zabavan film za letnju šemu rada.
Zašto kažem najmanje očekivali? Zato što je Linklejter poglavito poznat kao indi reditelj kakvih drama, kao što je trilogija „Before“ ili „Boyhood“, ali ume katada da odluta i u mejnstim komedije kakve su „Škola roka“. Međutim, ovde pravi jednu finu kombinaciju romatične crne komedije i nekog true crime lakog noara, sa većim nagaskom na komediju i lagano i lepršavo, iako je tema poprilično „noarovska“.
Pratimo lika koji, osim što je profesor filozofije na lokalnom koledžu, slobodno vreme ubija kao anderkaver „plaćeni ubica“ za policiju, tj. lažni plaćeni ubica koji, u razgovoru sa potencijalnim klijentima razotkriva njihove namere da naruče nečije ubistvo i tako ih privodi zakonu.
Naravno, ovaj vrlo interesantni seting dovešće do gomile nuspojava, zamene identiteta i naravno uvući će u njegov život i jednu famfatal i dalje zakomplikovati njegova nastojanja da balansira dosadnog profesora sa životom „izmišljenog“ ubice koji je mačo, kul itd.
Iako bi neki reditelji od ovoga možda napravili „Blood simple“ tip krvavog malogradićkog neonoara, Linklejter drži stvari poprilično olabavljenim pri čemu mu dosta pomaže i Glen Pauel u razigranoj i simpatičnoj roli koja ga pozicionira na sličnu poziciju koju je, doduše dosta superirodnije, držao Mekonahi 90-ih, a to su lagani žanrovski filmovi sa komponentom romantičnih implikacija.
Iako baštini mračnu temu i treba mu nekih pola sata da se zalaufa i uigra, ovo je jedan fina letnja zabava i sasvim pristojan film sa nekim komičnim momentima.
THE WATCHERS (2024)
Ko prati moja pisanja od početaka, zna da su mi dve velike strasti a) bavljenje time kada likovi u filmovima odlaze u penzije i b) rentovanje po lošim hororima.
Kako sam zbog sopstvenog zdravlja zadovoljstvo pod b sveo na minimum jer sistemom eliminacije lišavam sebe neodličnih filmskih iskustava, tu i tamo trejler me, kao u ovom slučaju, prevari, te me suoči sa filmskih nedelom koje deluje kao šturo otaljavanje filmske trake.
O nepotizmu se u Holivudu u poslednje vreme sve više govori, ali ponajpre u smislu glumačkih progurivanja raznih sinova i kćerki. Međutim, o rediteljskom nepotizmu govori se nešto manje, zato što valjda nije toliko pod lupom reflektora, ali ima i toga.
Ovde imamo slučaj da kćerka poznatog reditelja (M. Najta Šjamalana) okušava svoj „talenat“ u žanru koji je tatu smestio u kakav folder „uspešnih horor autora“, iako sam Najt radi predano na tome da diskredituje svoje ime iz godine u godinu. To da je i sam Šjamalan vremenom malo izgubio na svežini i oštrini, iako i dalje rado iščekujem njegove filmove, dokaz je i ovaj film, jer nema šanse da ga tatko nije pogledao zajedno sa kćerkom i aminovao.
Doduše, ne može se Išana (kćerka) kriviti baš za sve, ipak je ovo snimano po književnom predlošku koji je i sam krcat problemima, ali je makar trejler upućivao na nešto intrigantno i bio je vraški dobro montiran (podsetimo, sam trejler pokazuje grupicu ljudi koje u izolovanoj šumi u kakvom objektu posmatraju neka misteriozna bića). Dakle, seting je vukao na neku verziju „Kocke“ i „Dark city-ja“, a na kraju smo dobili samo jedan zbrzani derivat ćaletovg „The Village“-a, druge sezone serije „Lost“ i trenutno aktuelne serije „From“. Osim što se identitet „Posmatrača“ drži kao neko veliko dostignuće filma, sve je to režirano vrlo konvencionalno i bez preteranog saspensa, sa Dakotom Faning koja prosto ne može da drži pažnju svojom hladnom posturom. Samo otkriće „Posmatrača“ i motiva za tu rabotu izvedeno je uz puno jalove ekspozicije uguravši film u kakvu fantaziju i bajku pre nego u horor, a finalni preokret, osim što je vidljiv iz aviona, nije doneo nikakav dublji značaj celoj priči.
REMEMBERING GENE WILDER (2023)
„Remembering Gene Wilder“ je jedan sentimentalno elegični, ali i simpatični dokumentarac o karijeri i životu Džina Vajldera, svakako jednog od najvećih i najpoznatijih američkih, pre svega, komičnih glumaca tokom 70-ih i 80-ih, koji prati njegove pozorišne početke, poznanstvo i rad sa Melom Bruksom do kasnijih uspeha u kombinovanju režije, pisanja i glume do jednog od najlukrativnijih filmskih uparivanja koje je ostvario sa Ričardom Prajorom.
Iako se doima da su mnoge deonice Vajlderovog života preskočene, ipak, kroz mirnu i staloženu naraciju samog Džina, koja je pozajmljena iz njegove audioknjige, pratimo kako su nastali filmovi kao što su „Producenti“, „Vili Vonka“, „Mladi Frankenštajn“, „Vruća sedla“ i dr.
Tužne poslednje godine koje je Vajlder proveo boreći se protiv alchajmerove bolesti samo su podsećale koliko je njegovom odlaskom 2016. američki film izgubio jednog dobrog duha komedije koji je svojim ekspesivnim pogledom, razbarušenom frizurom i briljantnim osećajem za svaki molekul onoga što je komično podario filmu neke od ikoničnih i svakako nezaborvnih uloga, ali i produkcijski spakovanih projekata kakav je bio „Mladi Frankenštajn“, koji je Bruks samo formalno režirao a Vajlder bio pokretački mehanizam iza projekta.
Beskrajno dopadljiv, skoro dečje šarmantan i nekako bezazeleno upadjiv i nežan, Vajlder je bez nekog oporog cinizma ili mračnjaštva uspeo da posreduje do nas onu čistu, skoro dobroćudnu komediju i pozitivnu emociju koja se uvek probudi kada se njegov lik zahvaljjući brojnim reprizama pojavi na ekranu.
LOVE LIES BLEEDING (2024)
Ko je imao neutaživu želju da vidi potpuno deglamurizovanu Kristen Stjuart kako riba WC u teksaskoj teretani 90-ih, želja će mu se ovim filmom najzad ispuniti.
Šalu na stranu, „Love lies bleeding“ je neo-noar nedonošče nastalo u protivprirodnom bludu između filmova „Telma i Luiz“ i „Pain and Gain“, dakle jedan fin mikrotriler na tragu braće Koen i neke osvešćene gej drame o ženskom opunomoćenju koji savršeno pogađa atmosferu znojave bestragije američke provincije u kojoj neki ljudi pumpaju mišiće i sanjaju goleme američke snove.
Dve junakninje preplešće se u nečemu što postaje ljubavna priča sa preprekama i željom da se kroz bodibilding i romansu dosegne sreća u životu do koje stoji niz prepreka u vidu gromoroznog Eda Harisa kao krimogenog oca Kristen Stujart (koji je u ovom filmu istovremeno i ćelav i sa dugom kosom), koji se ima šta zapitati o tome.
Film kome je malo falilo da bude odličan i koji dve junakinje stavlja u kušnju nerava dok pokušavaju da pobegnu iz ovog gradića i koji tako predstavlja jednu osvešćenu kritiku površne američke subkulture, ali kroz maticu fino utegnutog noar trilera koji tu i tamo skrene u neku psihodeliju i ima, za moj groš, pomalo zbrzan završetak koji je mogao biti bolji.
WOLFS (2024)
„Wolfs“ je čudan filmski svat jer stavlja „front and center“ dve velike filmske zvezde već u ozbiljnijim godinama u trenutku kada zvezde odavno više „ne prodaju“ filmove, a onda taj film, koji je koncipiran kao ipak jedna bioskopska triler-komedija, stavlja na striming da ga vidi tek ograničeni broj ljudi.
Na kraju, ostaje žal što film ovog tipa nije režirao i napisao recimo Šejn Blek koji je te „buddy“ filmove apsolvirao, već se iz kome budi reditelj „Spajdermena“ Džon Vots za koga i posle više milijardi dolara na blagajnama i dalje ne znamo ko je, šta je i šta mu je osnovni filmski motiv, stil i kredo.
Pit i Kluni i dalje imaju „riz“, šarm i neophodni screen presence, ali pitanje je za koga je ovaj film snimljen i ko će ga gledati osim zagriženi fanovi njihovog lika i dela jer nema šta drugo novo da ponudi.
Priča o dva „fiksera“ koji se jedne kobne noći obretu na istom poslu da uklone leš iz hotelske sobe poznate političarke kreće trasom trilera da bi postajao sve zamršenija, ali zapravo bazična priča o nevoljnoj saradnji sa prepucavanjem dva zapravo ista lika koji treba da prevaziđu svoja ega da bi preživeli noć u koju se upliću sve balkanske mafije osim srpske, srećom.
Tu film postaje pomalo i buddy komedija i pomalo krimi akcija, ali glavni prodajni trik jeste hemija između Klunija i Pita koju oni rasipaju neštedimice i za koju se vidi da je baštine već preko 20 godina.
Sve ostalo je poprilično stereotipno razigravanje starih tropa iz ovog žanra ne bi li na momente postala i nekakva meditacija o starenju, iako Pit/Kluni nisu ni izbilza tolko stari da kukaju na lumbago, i razmišljanje o muškom bondigovanju, o usamljenosti profesionalca na takvom tipu posla, o „usamljenom vuku“ što je muškarac koji sam mora da vuče neki teret odgovornosti i sl.
Na kraju, sa ovakvim pedigreom mislim da smo kao publika zaslužili nešto bolji, a ne samo solidan fim koji deluje kao prelidijum u još šest nastavka, a Pit i Kluni nam vrlo nesuptilno ovim poručuju da su naš Njumen i Redford, što oni zapravo za ovu generaciju i jesu.
ODDITY (2024)
„Oddity“ je irski horor koji se ove godine nametnuo kako kakvo pritajeno zlo, koje vam se može nenadano prišunjati i u par navrata vas istresti iz gaća.
U suštini, iako je sve ovo niskobudžetno i uglavnom neinventivno režirano, gotovo u ravni TV filma i svedeno mahom na jednu lokaciju, ima ovde kakvih za horor zahvalnih elemenata, pre svega seting kakve kuće u ruralnoj Irskoj koja je poprište radnje iako u njenom zamkolikom ambijentu niko normalan ne bi živeo ni da mu se plati.
Tu kakva sestra medijum dolazi sa svojom čudnjikavom „life size“ drvenom lutkom ne bi razrešila ubistvo/smrt svoje sestre bliznakinje a dočekuje je na baš gostoljubivi sestrin „bivši“ muž i njegova nova devojka.
Dalje sve ovo ide u pravcu koji vam se svidi – filma o duhovima, posednutim drvenim lutkama i drugim predmetima, pomahnitalim ludacima koji beže iz ludnice, fotoaparatma koji sami od sebe školjaciju usred noći i naravno hvataju različitita čudesa.
Ništa preterano novo i inventivno, ali sasvim dovoljno da starim fazonima pomalo razdrma vaše ustajalo horor srce.
MAXXXINE (2024)
„Maxxxine“ je već treći nastavak i nadam se zaokružena neočekivana, čak i za njega, trilogija Taja Vesta koja je počela simaptičnim slešerom „X“, a nastavila se filmom „Perl“.
Ovde odlazimo sa naslovnom junakinjom u vesele 80-e, a tema je neko stilsko i tematsko omažiranje i reprodukcija klasičnog slešer filma iz tog perioda, nešto stilski na tragu Arđenta, a tematski De Palme, jer je motiv zapravo snimanje B horor filma u kome naša naslovna porno zvezda želi da se probije kao „ozbiljna“ glumica baš u trenutnku kada se izvesni serijski ubica okomio na ljude iz njene okoline.
Iako sve ovo stilski i produkciono fino izgleda i poziva u sećanje slične slešere iz 80-ih rekonstrukcijom epohe i kvalitetom slike, taj postupak deluje jalovo dosta tipičnom radnjom i ne baš maštovitim scenama horora, a cela stvar u jednom trenutku pokušava da se izdigne iznad petparačkog horora nekom meditacijom o tome šta znači slava u Holivudu i koja je cena slave i tako to, što je tema koja je već apsolivirana mnogo superironijim „Mulholand drajvom“ i drugim filmovima.
Ima ovde dosta propuštenih prilika, ali i nekih simpatičnih posveta starom Holivudu, na primer filmu „Psiho“, ali se tom posvetom ne radi ništa specijalno nego čekira jedan prauzor svih slešera.
Takođe, duhovito je i potpuno deplasirano kako rediteljka budućeg B horor hita tretira svoj projekta kao da snima „Hamleta“, a ne neki trećerazredni nastavak eksploatacjiskog horora kakvih je u toj deceniji bilo na desetine.
Sa raspoloženom, ali ne mnogo inspirativnom glede ženskih uzora i opunomoćenih ženskih likova Miom Got, ovo se može odgledati i još koliko prekosutra zaboraviti.
ALIEN ROMULUS (2024)
Neko je na IMDb-u već bolje sumirao ovaj film nego što bih ja mogao, te ću samo citirati: ovo je kaver bend koji svira best of hitove.
„Alien Romulus“ je kompetentan film koji vraća Alien franšizu nakon nekoliko godina lutanja na kolosek svog iskonskog DNK, a to je horor i smešta je u milje prljavog, zarđalog hardvera, kondenzovanih i klaustrofobičnih prostorija postindustrijskog košamara u kome se oseća starina gvožđa i hrapavost zidova.
Međutim, taj povratak korenima je otprilike sve čemu se možemo radovati, ostatak filma je bolni derivat i falširano prepevavanje nekih uspelih momenata iz praktično sva četiri zvaničan dela franšize, sa jednim nekrofilskim i trapavo izvedenim povezivanjem sa jednim od članova posade iz prvog filma.
Posada je bolno nezanimljiva i nepamtljiva, glavni ženski lik samo još jedna kopi-pejst varjnata Elen Ripli, ovaj put bez trunke te harizme i borbenog duha, a akcije sa elijenima premalo, dok kao uspele momente moramo izdvojiti lik andoida Endija i poneku scenu kao što je provlačenje kroz polje krvne kiseline u antigravitacionom stanju.
„Alien Romulus“ je urađen pošteno, ali ne i beskompromisno, išlo se na korektno prepisivanje umesto da se udare neki novi hrabri momenti i da se krene punim jedrima napred u neku makar borbeniju reimaginaciju. Može da se pogleda, ali teško da će steći status rado repriziranog nastavka.
CUCKOO (2024)
Kukala nam majka nad filmo „Cuckoo“, odavno nisam video da je jedan film „polupan“ koliko ovaj, ali ne na taj pozitivan način, gde polupanost makar garantuje „sate zabave“, već na jedan bizarno nekoherentan i istovremeno intrigantan način da se prosto zapitaš kako je izgledao taj razgovor između reditelja/scenariste i producenata.
Takođe, odavno nisam video da je film bolje snimljen, a da ti što je snimljeno odiše nekom sumanutom nelogikom toga šta tvoj film treba da bude, jer ovo je i porodična psihodrama, i lezobo noar, i jedan „Isijavanje wanna be“ horor izolovanog hotela i začudnosti koje se u njemu događaju, i jedan euro triler sa ludim naučnicima, tajnim eksperimentima i čime sve još ne.
Seting švajcaskog planinskog rezorta je divno usnimljen, a porodica koja dolazi tamo da kao nešto pripomogne i ćerka koja tugujući za majkom nalazi da se nevoljno tu obrela uskoro upada u neku bizarnu ujdurmu sa „ljudima pticama“ (ne šalim se), i još nekim čudesima koja se usput događaju a koje ne može da objasni ni policija.
Bar je Den Stivens, koji postaje muza kakvih neortodoksnih horora, shvatio da je sve ovo prilika za dobru zezanciju, pa tako i glumi, dok se ostali trude koliko mogu da izađu nakraj sa scenrijem koji ne bi mogao da prepriča ni Šerlok Holms.
Uz par zanimjivih i za horor zahvalnih scena, „Cuckoo“ je svakako film koji teško da će iko zavoleti, ali koji će vas makar ostaviti zblanute u vezi sa tim šta ste gledali.
WOMAN OF THE HOUR (2024)
U Americi će razni resursi kao što su nafta i voda verovatno presušiti, ali serijskih ubica nema da manjka za narednih sto godina TV, striming i filmskog programa.
Tako da tek 2024. g. dođosmo do izvesnog Rodnija Alkale, čoveka koji je u zbiru izgleda bio gori od Bandija i Damera zajedno, jer mu se pored dokazanih tereti i nekih stotinak nedokazanih ubistava, uglavnom mladih devojaka i momaka.
Međutim, dva su kurioziteta ovog filma koji nemaju toliko veze sa samim krvavim pirom notornog ubice, a to je da on ipak transponuje do nas jednu bizarnu triviju iz njegovog ubistvenog pohoda, a to je da je Alkala usred svog ubistvovanja po Kaliforniji stigao da bude jedan od učesnika dejting kviza i da čak pobedi u njemu, tj. biva izabran kao „poželjni momak za dejt“ (sic!).
Međutim, film pratimo iz vizure glumice koja „bira“ zloglasnog Alaklu u kvizu posle serije provokativnih pitanja (Ana Kendrik) i koja se obrela u kvizu samo da bi ispunila određeni glumački angažman, zamalo završivši kao još jedna od monstrumovih žrtava.
Drugi kuriozitet je što je iza kamere sama Ana Kendrik, pokazujući dobro oko za detalje epohe i lepo rekonstruišući čitav taj period, seting kviza, ali i opštu atmosferu jeze koju je Alkala oko sebe širio (pohvale idu i glumcu Danijelu Zovatu).
Iako film spram trilerske odrednice nije naročito napet niti pleni onim što kod trilera volimo, a to je istraga, ima određene adute koji se pre svega ogledaju u interesantnosti cele ove bizarne avanture iz američke televizije, pokazujući kako američka želja za senzacionalizmom ume da pređe i preko toga da je neko traženi ubica.
Upirući prst i određeni mizoginični odnos cele američke industrije zabave prema ženama, gledajući ih kao potrošnu robu prajmtajma, zanimljivo je da je ovo već drugi film ove godine koji se dešava u središtu kakvog TV programa 70-ih (prvi je bio „Late night with the devil“).
SUPER/MAN – THE CHRISTOPHER REEVE STORY (2024)
Kristofer Riv je bio savršeni Supermen. Tačka. Nema dalje. Čovek izuzetne harizme, fizikalija, pojavnosti, neke unutrašnje energije, ali i glumačkih kvaliteta (školovao se na prestižnom Džulijardu) da iznese dulanost Klark /Supermen. Otuda je tragedija njegovog života nekako još ironičnija, ali i herojstvo kojim se nosio sa tom tragedijom još očiglednije i inspirativnije.
Film paralelno prati arhivske snimke kao i intervjue sa decom i porodicom u periodu posle nesreće na jahanju koja ga je u 42. godini ostavila paralizovanim od ramena nadole, kao i u periodu kraja 70-ih kada je na masivnoj audiciji dobio ulogu najpoznatijeg superheroja koji je pokrenuo čitavu lavinu sličnih filmova nadalje.
U nasumičnim izmenama slika, od onih globalne popularnosti i uspeha, do onih koje prate surovu borbu i svedočanastva njegovog stanja od 1995. do smrti 2005, film prikazuje jednu sentimantalnu sliku nesumnjivo velikog i inspirativnog čoveka koji nije dozvolio da ga nesreća udalji od nastojanja da bude aktivan na filmu i humanitarnom radu koji je, ispostaviće se, danas pomogao mnogima da se suoče sa svojim invaliditetom, a u nekim slučajevima ga i prevaziđu.
Emotivne su i jake scene podsećanja na to koliko je filmski esnaf gajio poštovanje prema Rivu, na njegovo prijateljstvo sa Robinim Vilijamsom, ali pre svega i na to koliku je ljubav i pažnju dobijao od svoje dece, i supruge koja nažalost nije uspela da ga predugo nadživi.
NIGHT SWIM (2024)
Ako vam, može biti, nije poznat fenomen „januarskog horora“, da vam ga na brzinu sažmem: to je onaj horor upitnog kvaliteta koji se obično pušta početkom januara kada je ponuda inače slaba i kada su ljudi već malo zasićeni prazničnom filmskom trpezom, pa traže kakvu distrakciju od šljokica jelke i ruske salate. I da, katkada može biti finansijski vrlo uspešan, kao „Megan“, a katkada može biti i „Night swim“.
Dakle, imali smo do sada uklete kuće, posednuta ogledala, lutke, razne kutije i predmete, da ne spominjem decu i životinje, ali mislim da nikada do sada nismo imali posednuti bazen. Ali eto i tog čudesa koje nas sada deli na korak od filma o posednutom računu za infostan, ako on sam po sebi nije horor, ili, još bolje, posednutom poštanskom sandučetu.
Šalu na stranu, ne deluje ovaj film nekompetentno, neki pouzdani glumci se pojavljuju u kadru, vidi se da su neki ljudi koji znaju da uvuku košulju u pantalone stajali iza svega ovoga, ima tu kakve intrige i saspensa, pogotovo kada krene da se imitira kakva scena iz „It“-a, ali jeb… onda se setite da je u pitanju posednuti bazen i cela stvar se gura ka ekscesu kakav je bio film „The Happening“ gde smo imali posednutu travu, tj. lišće.
Koliko god da se glumci ili reditelj trudili, prosto ovde nema horora, iako je neka neposredna, iako misteriozna opasnost tu, ona se nikako ne ispoljava u nekom konkretnom strahu ili zebnji, jer, rekli smo već, voda, bazen i tako to. Možda bi ovakva ideja bolje pasovala japanskoj kinematografiji koja je već naslovima kao što su „Dark water“ uspela da napravi od vode kakvog negativca, da ne spominjemo bunare u serijalu „Ring“, ali ovde se ka nekom hororu ide tek kada ćale, koji koristi misteriozni bazen novouseljene kuće za sopstvenu terapiju od bolesti, počinje da se ponaša kao Džek Nikolson iz „Isijavanja“, što je motiv koji smo već dosta puta videli i koji ova priča naročito ne ispituje već je brzo napušta. Dakle, iako sve ovo solidno izgleda, efekat strave je 0 bodova.
L’OMBRA DI CARAVAGGIO (2022)
Ova italijansko-francuska koprodukcija, koja se još uvek može uhvatiti u domaćim bioskopima, tematizuje jedan buran period u životu čuvenog slikara Karavađa, poglavito u Rimu u kom je delovao neko vreme, ponajviše u društvu prostitutki, beskućnika, klošara i pijanaca koje je koristio kao modele za slike svetaca, deve Marije i ostalih religijskih figura, bivajući pritom barokni trejlblezjer čije su slike podjednako izazivale divljenje koliko i gnušanje, kao i jedan strah crkve da bi predstave na njegovim radovima mogle da zamagle ono uzvišeno u religiji i zamene ga svakodnevnim, profanim i banalnim.
Otuda se film kreće trasom istorijske drame o istrazi, u kojoj misteriozni crkveni istražitelj (Luis Garel) pokušava da rekonstruiše Karavađov razvratan život, njegove političke i građanske veze sa rimskim društvom i crkvom, kao i zločin za koji je optužen (ubistvo) ne bi li zaključio može li njegova umetnost visiti u crkvama i da li je njegova glava vredna pomilovanja.
Film je snimljen onoliko raskošno koliko se moglo, pomalo arhaičnim, ali živitm stilom koji evocira Pazolinijeve ili recimo radove Pitera Grinaveja. Rim 17. veka snimljen je u svoj raskoši, ali i razvratu, sa bahanalno-karnevalskom atmosferom ulične razbokorenosti, sa Rikardom Skamarćiom koji glumi Karavađa kao jednu istovremeno toplu, ali i prepotentnu personu, sklonu različitim gresima, ali i punom života, talenta, empatije, istovremeno i melanholije i dubine u pogledu (uzor za ulogu bio mu je niko drugi nego Elvis).
Iako filmu nedostaje jasnog fokusa i oseća se problem u montaži i tempu gde često nismo sigurni da li smo u toku radnje ili u flešbeku, i u kom se periodu šta događa, ima ovde izvesne lepote i senzualnosti, u duhu starih evropskih filmova iz 70-ih gde se znalo postavkom scene rekonstruisati senzibilitet umetnosti koja je i tema filma, a čega ovde svakako neće nedostajati.
Ocena 4-
NEXT GOAL WINS (2023)
Brend humora koji proklamuje Taika Vatiti očigledno je u slobodnom padu nakon one sprdačine od četvrtog Tora, te nije ništa neobično i što je jedna pozitivna i lakomislena, iako arhaična komedija ovog tipa potonula kod publike (iako snimljen pre korone, film je čekao skoro tri godine da bude pušten, a imao je i problem izbacivanja Armija Hamera iz kastinga).
Naime, izgleda da Ameriku, koja inače voli sporstke filmove, nije zanimala priča o fudbalu, dok ostatak sveta, koji inače voli fudbal, nije hajao 2 posto za to kako se u tom sportu snalazi Američka Samoa.
I pored tih promašenih elemenata da bi se postigla komercijalizacija projekta, ovo je u suštini jedna pozitivna sportsko-ljudska priča o najgorem fudbalskom timu u istoriji koji isprani holandski trener, i sam u podnožju sopstvenog života, pokušava svojim angažmanom da podigne iz mrtvih, sa vrlo skromnim ciljevima – da postignu makar jedan gol u internacionalnim kvalifikacijama.
Od tog momenata film, inače snimljen po istinitoj priči i istoimenom dokumentarcu, teče kao „feel good“ inspirativna sportska priča sa nešto malo blesavog, ali dobrodušnog Taikinog humora o ostrvskom načinu života i ležernosti koja se kosi sa strogim principima jednog evropsko-američkog trenera.
U suštini, ovo je isti film koji je 90-ih snimljen u vidu „Boba sa Jamajke“ u kome je igrao Džon Kendi, a koji tematizuje dobroćudne autsajdere u nekom sportu koji zahvaljujući treneru, koji i sam treba da doživi u tom procesu neku preobrazbu i sazrevanje, postižu preko maksimuma svojih mogućnosti neki uspeh, dakle inspirativno i na posletku dosadno, ali sa srcem na pravom mestu, iako bez ikakve inovacije ili novog ugla gledanja.
Dakle jedan fin i prijatan film koji ćete zaboraviti do narednog dana, koliko ga je verovatno zaboravio i sam Majkl Fazbinder koji se ovde obreo, ali zbog koga vam neće biti žao što ste ga odgledali.
Inače, ako nađete klip na Jutjubu, shvatićete da Samoa igra dosta bolji fudbal od toga kako je u ovom filmu predstavljeno, gde otprilike ne znaju na koju stranu terena biju.
ALL OF US STRANGERS (2023)
Neobičan film koji prolazi malo mimo radara ove sezone i koji svakako nije savršen, ali ima nešto od neobične lepote.
Priča je nekako melanholična i bavi se usamljenim scenaristom Adamom koji, živeći u naizgled pustom soliteru, sreće mladića Harija i sa njim uspostavlja kakav odnos nakon što ga je isprva odbio. U isto vreme, česti odlasci u bivši porodični dom pokojnih roditelja razbuđuju u njemu neku oniričku prirodu koja ga usmerava ka zamišljenim razgovorima sa roditeljima kojima nikada nije otkrio svoju pravu (gej) prirodu.
S te strane film se može gledati i kao jedna dramska fantazija koja tematizuje usamljenost, borbu sa prihvatanjam sebe samog i duhovima prošlosti koji se prikradaju neraščišćenim odnosima sa bližnjima.
Iako na momente tendenziozan svojom woke postavkom, film neobično lepo izgleda savršeno u slici dočaravši taj neki osećaj urbane melanholije u naizgled krcatom gradu u kome se čovek može osećati potpuno sam i napušten, a ko voli Pola Meskala i Endrua Skota, pre svega zbog njihovog televizijskog angažmana, ovde može uživati u neobično dobrim ulogama likova koji su u biti dosta tragični.
Pitanje je da li će film svima leći kada uđe u neku fazu raspaljivanja mašte i preplitanja fantazije i jave, ali zato je tu Gugl da proverite „All of us strangers ending explaind“.
IMMACULATE (2024)
Prvi otklon od realnosti koji gledalac treba da preduzme ne bi li se uhvatio ukoštac s ovim zamešateljstvom, jeste da proguta da ime Sidni Svini može da stoji pored naslova koji se prevodi kao „Bezgrešna“.
Kad smo taj problem otklonili i kada smo sa sobom raskrstili (krst – pun intended) da ćemo u narednom periodu biti bombardovani raznim radovima ove glumice koja žanje kakvu, ne znam čime zasluženu, popularnost onda možemo i sagledati ovaj film koji počinje kao jedna tipična i već dosta puta viđena papazjanija sa časnim sestrama, opaticama i monahinjama koja je u poslednje vreme u hororu rabljena više od vampira i vukodlaka zajedno. Dakle, sve počinje u pastoralnom italijanskom manastiru gde naša mlada opatica Sesilija dolazi da služi Bogu ne bi li vrlo brzo atmosfera postala misteriozna i sa nekom zloćudnom agendom.
Međutim, iz tog reklo bi se poprilično standardnog i ziheraški režiranog uvoda u kome se uspostavlja kakva pretnja koja još uvek nije sasvim konkretizovana i koja izbija iz mučenih lica okolnih sestara koje zbore isključivo na italijanskom, sve vrlo brzo odlazi dođavola u kakav telesni horor i neku kombinaciju „Rozmarine bebe“ i prosipanja lobanja iz „Srpskog filma“.
Hteo je ovaj film kroz razne nasilne sekvence da oponaša i neke druge, smelije i bezobraznije filmove, da nešto kao prozbori i o pravu žene da sama odlučuje o sudbini svog tela mimo raznih religijskih, političkih i drugih ideologija i agendi, kao i da pruži Sidni Svini kakvu platformu da se nametne kao omnipotentna filmska figura koja može i horor i komediju i akciju, ali je na kraju ostao pomalo zbrzani i ne baš originalni film sa kakvim šlok/šok momentima koji su urađeni vrlo nesuptilno i nimalo provokatorski kako su umislili da izgledju.
Da nije sve tako crno, film ipak traje nežnih sat i 20 minuta i sniman je na lepim za horor lokacijama u okolini Rima, a i oni koji vole da se nekome rascopa glava krstom imaće čemu da se poraduju.
UNFROSTED (2024)
Sve što je Džeri Sajnfild radio posle „Sajnfilda“, a čega nema mnogo (a i zašto bi?) i od čega je najbolje ispala kvaziserija njegovih ispijanja kafa sa komičarima, demaskiralo je Džerija kao zapravo prosečno solidnog komičara koji svojih milijardu dolara „uspeha“, ili makar 70% istog, uveliko duguje scenarističkom geniju Lerija Dejvida i sporednim glumcima koji su ponekad nosili seriju „Sajnfild“ isključivo na svojim plećima.
Prepušten svojim ličnim „alatima“ Džeri nam je preko Netfliksa podario ovo – jednu crtanofilmsku komediju u kojoj je najzanimljivije to koji će sledeći kameo da iskoči iza ugla i ispuni prazan hod šupljeg scenarija kakvom doskočicom.
Jer ako ništa kod Džerija su kao na hodočašće došla sva moguća imena da se zapljunu po dva-tri minuta stvarajući od ove fiktivne istorije „pop-tarta“ jedno seosko saborište „who is who“ u stendapu danas.
Ne mogavši da pruži jednu ozbiljnu rekonstrukciju svoje omiljene teme, a to su pahuljice i inače hrana za doručak, Džeri daje jednu šarenu, neozbiljnu polusatiru koja donekle parodira takav tip filma, a donekle pruža platformu raznim poznatim facama da kažu pokoju duhovitu ili manje duhovtu repliku ne bi zaradili platu za taj dan. Priča je neozbiljna, ali ima kakve solidne momente političke satire prema npr. kubanskoj krizi ili mitu o Kenediju, kao i uopšte genezi korporativno-marketinške klime u Americi koja je pružila šansu za jedan od boljih kameo pojavljivanja dva lika iz jedne druge popularne serije koja je smeštena u 60-e.
Dakle, od Džerija se zapravo ništa više nije moglo ni očekivati bez Lerija Dejvida, manjak talenta za glumu zaglušio je kakofonijom toga da ovde u kadru možete gledati čak i glumačku razmenu između Hjua Granta i Kristijana Slejtera, svi glume na granici ili pak kao potpuna karikatura, ali to u konačnici daje jedan umereno zabavan film koji svakako ne deluje svojim šarenišom kao protraćeno vreme, iako pokazuje da je Džeri Sajnfild zapravo jedna prevara koja je od stare slave postala samo jedna arogantna centrifuga bajatih fazona iz 80-ih.
ABIGAIL (2024)
„Abigail“ je tip filma u kome bi moglo da se nađe neko perverzno zadovoljstvo ako niste odgledali trejler, nista čuli ništa o filmu i ne posedujete rudimentalne spoznaje toga kako funkcioniše logika filmskih zapleta i otpleta. Ako ste čekirali jedan od ova tri uslova, onda će vam manje-više od prvog do poslednjeg kadra sve biti jasno kao na tacni, i jedino što možete jeste da se prepustite nekolikim, iako ne sasvim dovoljnim, scenama krvoliptanja i čerečenja.
„Abigail“ je neka vrsta horor-komedije (iako je komedija možda nenamerno inputirana u scenario) u kojoj imamo zanimljivu premisu – šta ako grupa nikogovića ostane zarobljena u kući sa devojčicom-vampirom koju su oteli verujući da joj je otac čuveni „krajm bos“, a ne Drakula lično. Iako ovo sve znamo i pre no se špica studija Univerzal zarolala, film nas zmijožabi jedno 45 minuta dok ne dođe do neke konkrete akcije i ganjanja po kući, a i ona je snimljena doduše sa premalo vitalnosti, kreativnosti i energije, da ne spominjemo tehničke manjkavosti u vreme kada čak i serije kao što su „What we do in the shadows“ uspevaju da proizvedu iluziju toga da vampiri lete bez problema.
Iako to sami autori ne priznaju, dizajn vampirskih zuba, pa i taj neki opšti filing da se likovi ponašaju na nekom metasvesnom nivou, vuče uticaj iz sada već kultnog i superironijeg filma „Fright night“, a jedini način da se u ovome pomalo uživa jeste da se prepustite karikaturi od glume koju pruža inače neobično raspoložen za šmiranje Den Stivens, i klinka koja glumi naslovnu antijunakinju i koja, iako ih njenih usta ispadaju sve same floskule, ipak nastupa sa određenom dozom jeze.
Ono što vas ipak može iznervirati jeste što iz ovog zlodela ne možete razabrati koliko su zapravo vampiri jaki i moćni, čas su predatori ubice a čas ih onesposobljavaju obični ljudi držeći ih na patosu, čas lete a čas ne mogu ni da potrče, krst dal deluje dal ne deluje ne zna više ni Van Helsing tako da se čini da je ekipa izmišljala i apdejtovala vampirska „pravila“ usput i u hodu i kako im je to scenaristički odgovaralo.
THE FALL GUY (2024)
Bogoradili su američki novinari u prethodnom periodu nad ovim filmom i kao iščuđavali se kako nije uspeo da raspali entuzijazam ljudi da odu u bioskop, a ja se, iskreno, čudim, nakon što sam ga jedva odgledao, kako je studio Univerzal uopšte i mislio da će s ovim išta u bioskopima i da uradi.
„Tha Fall guy“ je, da ne budemo strogi, ipak film kome je „srce na mestu“, dakle jedan nepretenciozan pokušaj romantične akcione komedije koji je u isto vreme na neki način posvećen samoj industriji, kaskaderima i svima onima koji iza i ispred kamere odrađuju prljav posao za našu gledalačku polzu.
Ali osim te inicijalne idele skoro da ništa u ovom filmu ne funkcioniše na način kako su to reditelj i glumci oko njega zamislili, te mi sada prethodni film Dejvida Liča – „Bullet train“ – za ovo deluje kao koncentrisani i hvale vredni pokušaj jedne crtanofilmske i preterane akcione komedije.
Ovaj je film, što bi se reklo, „all over the place“, Rajan Gosling nije stigao ni da ispere plavu farbu iz „Barbi“ i glumački je negde u ravni tog filma, Blantova je samo Blantova i to je to, akcije ima, ali je neučinkovita i pomalo već viđena, situacije imaju ambiciju da upumpaju malo šejnbelkovskog senzibiliteta u mešanju akcije i komedije, ali to je mahom sve tako nekako bledo, posno, nekalorično i naivno i neozbiljno, da prosto ništa ne deluje kao urgentno i netremično gledanje, već se može slobodno širiti veliki veš na terasi dok sve ovo traje.
U suštini, ovo je simpatičan pokušaj da se napravi jedna akciona komedija sa tim jednim metasvesnim nivoom filmskog seta na kome se dešava veći deo akcije, ali gde su se svi ipak preterano oslonili da dopadljivost glavnih glumaca i jedan opšti šareniš da bi u njemu išta bilo relevantno i pozivalo na buduće reprize.
Gosling je u filmu „The Nice guys“ već pokazao kako bi ovaj tip filma trebalo raditi i šteta što nije zadržan taj nivo očekivanja.
HIT MAN (2024)
Po sistemu „nisam ubica, ali pogledaću“, od čoveka od koga smo se to najmanje nadali – Ričarda Linklejtera – dobili smo jedan simpatičan i nadasve zabavan film za letnju šemu rada.
Zašto kažem najmanje očekivali? Zato što je Linklejter poglavito poznat kao indi reditelj kakvih drama, kao što je trilogija „Before“ ili „Boyhood“, ali ume katada da odluta i u mejnstim komedije kakve su „Škola roka“. Međutim, ovde pravi jednu finu kombinaciju romatične crne komedije i nekog true crime lakog noara, sa većim nagaskom na komediju i lagano i lepršavo, iako je tema poprilično „noarovska“.
Pratimo lika koji, osim što je profesor filozofije na lokalnom koledžu, slobodno vreme ubija kao anderkaver „plaćeni ubica“ za policiju, tj. lažni plaćeni ubica koji, u razgovoru sa potencijalnim klijentima razotkriva njihove namere da naruče nečije ubistvo i tako ih privodi zakonu.
Naravno, ovaj vrlo interesantni seting dovešće do gomile nuspojava, zamene identiteta i naravno uvući će u njegov život i jednu famfatal i dalje zakomplikovati njegova nastojanja da balansira dosadnog profesora sa životom „izmišljenog“ ubice koji je mačo, kul itd.
Iako bi neki reditelji od ovoga možda napravili „Blood simple“ tip krvavog malogradićkog neonoara, Linklejter drži stvari poprilično olabavljenim pri čemu mu dosta pomaže i Glen Pauel u razigranoj i simpatičnoj roli koja ga pozicionira na sličnu poziciju koju je, doduše dosta superirodnije, držao Mekonahi 90-ih, a to su lagani žanrovski filmovi sa komponentom romantičnih implikacija.
Iako baštini mračnu temu i treba mu nekih pola sata da se zalaufa i uigra, ovo je jedan fina letnja zabava i sasvim pristojan film sa nekim komičnim momentima.
THE WATCHERS (2024)
Ko prati moja pisanja od početaka, zna da su mi dve velike strasti a) bavljenje time kada likovi u filmovima odlaze u penzije i b) rentovanje po lošim hororima.
Kako sam zbog sopstvenog zdravlja zadovoljstvo pod b sveo na minimum jer sistemom eliminacije lišavam sebe neodličnih filmskih iskustava, tu i tamo trejler me, kao u ovom slučaju, prevari, te me suoči sa filmskih nedelom koje deluje kao šturo otaljavanje filmske trake.
O nepotizmu se u Holivudu u poslednje vreme sve više govori, ali ponajpre u smislu glumačkih progurivanja raznih sinova i kćerki. Međutim, o rediteljskom nepotizmu govori se nešto manje, zato što valjda nije toliko pod lupom reflektora, ali ima i toga.
Ovde imamo slučaj da kćerka poznatog reditelja (M. Najta Šjamalana) okušava svoj „talenat“ u žanru koji je tatu smestio u kakav folder „uspešnih horor autora“, iako sam Najt radi predano na tome da diskredituje svoje ime iz godine u godinu. To da je i sam Šjamalan vremenom malo izgubio na svežini i oštrini, iako i dalje rado iščekujem njegove filmove, dokaz je i ovaj film, jer nema šanse da ga tatko nije pogledao zajedno sa kćerkom i aminovao.
Doduše, ne može se Išana (kćerka) kriviti baš za sve, ipak je ovo snimano po književnom predlošku koji je i sam krcat problemima, ali je makar trejler upućivao na nešto intrigantno i bio je vraški dobro montiran (podsetimo, sam trejler pokazuje grupicu ljudi koje u izolovanoj šumi u kakvom objektu posmatraju neka misteriozna bića). Dakle, seting je vukao na neku verziju „Kocke“ i „Dark city-ja“, a na kraju smo dobili samo jedan zbrzani derivat ćaletovg „The Village“-a, druge sezone serije „Lost“ i trenutno aktuelne serije „From“. Osim što se identitet „Posmatrača“ drži kao neko veliko dostignuće filma, sve je to režirano vrlo konvencionalno i bez preteranog saspensa, sa Dakotom Faning koja prosto ne može da drži pažnju svojom hladnom posturom. Samo otkriće „Posmatrača“ i motiva za tu rabotu izvedeno je uz puno jalove ekspozicije uguravši film u kakvu fantaziju i bajku pre nego u horor, a finalni preokret, osim što je vidljiv iz aviona, nije doneo nikakav dublji značaj celoj priči.
REMEMBERING GENE WILDER (2023)
„Remembering Gene Wilder“ je jedan sentimentalno elegični, ali i simpatični dokumentarac o karijeri i životu Džina Vajldera, svakako jednog od najvećih i najpoznatijih američkih, pre svega, komičnih glumaca tokom 70-ih i 80-ih, koji prati njegove pozorišne početke, poznanstvo i rad sa Melom Bruksom do kasnijih uspeha u kombinovanju režije, pisanja i glume do jednog od najlukrativnijih filmskih uparivanja koje je ostvario sa Ričardom Prajorom.
Iako se doima da su mnoge deonice Vajlderovog života preskočene, ipak, kroz mirnu i staloženu naraciju samog Džina, koja je pozajmljena iz njegove audioknjige, pratimo kako su nastali filmovi kao što su „Producenti“, „Vili Vonka“, „Mladi Frankenštajn“, „Vruća sedla“ i dr.
Tužne poslednje godine koje je Vajlder proveo boreći se protiv alchajmerove bolesti samo su podsećale koliko je njegovom odlaskom 2016. američki film izgubio jednog dobrog duha komedije koji je svojim ekspesivnim pogledom, razbarušenom frizurom i briljantnim osećajem za svaki molekul onoga što je komično podario filmu neke od ikoničnih i svakako nezaborvnih uloga, ali i produkcijski spakovanih projekata kakav je bio „Mladi Frankenštajn“, koji je Bruks samo formalno režirao a Vajlder bio pokretački mehanizam iza projekta.
Beskrajno dopadljiv, skoro dečje šarmantan i nekako bezazeleno upadjiv i nežan, Vajlder je bez nekog oporog cinizma ili mračnjaštva uspeo da posreduje do nas onu čistu, skoro dobroćudnu komediju i pozitivnu emociju koja se uvek probudi kada se njegov lik zahvaljjući brojnim reprizama pojavi na ekranu.
LOVE LIES BLEEDING (2024)
Ko je imao neutaživu želju da vidi potpuno deglamurizovanu Kristen Stjuart kako riba WC u teksaskoj teretani 90-ih, želja će mu se ovim filmom najzad ispuniti.
Šalu na stranu, „Love lies bleeding“ je neo-noar nedonošče nastalo u protivprirodnom bludu između filmova „Telma i Luiz“ i „Pain and Gain“, dakle jedan fin mikrotriler na tragu braće Koen i neke osvešćene gej drame o ženskom opunomoćenju koji savršeno pogađa atmosferu znojave bestragije američke provincije u kojoj neki ljudi pumpaju mišiće i sanjaju goleme američke snove.
Dve junakninje preplešće se u nečemu što postaje ljubavna priča sa preprekama i željom da se kroz bodibilding i romansu dosegne sreća u životu do koje stoji niz prepreka u vidu gromoroznog Eda Harisa kao krimogenog oca Kristen Stujart (koji je u ovom filmu istovremeno i ćelav i sa dugom kosom), koji se ima šta zapitati o tome.
Film kome je malo falilo da bude odličan i koji dve junakinje stavlja u kušnju nerava dok pokušavaju da pobegnu iz ovog gradića i koji tako predstavlja jednu osvešćenu kritiku površne američke subkulture, ali kroz maticu fino utegnutog noar trilera koji tu i tamo skrene u neku psihodeliju i ima, za moj groš, pomalo zbrzan završetak koji je mogao biti bolji.
WOLFS (2024)
„Wolfs“ je čudan filmski svat jer stavlja „front and center“ dve velike filmske zvezde već u ozbiljnijim godinama u trenutku kada zvezde odavno više „ne prodaju“ filmove, a onda taj film, koji je koncipiran kao ipak jedna bioskopska triler-komedija, stavlja na striming da ga vidi tek ograničeni broj ljudi.
Na kraju, ostaje žal što film ovog tipa nije režirao i napisao recimo Šejn Blek koji je te „buddy“ filmove apsolvirao, već se iz kome budi reditelj „Spajdermena“ Džon Vots za koga i posle više milijardi dolara na blagajnama i dalje ne znamo ko je, šta je i šta mu je osnovni filmski motiv, stil i kredo.
Pit i Kluni i dalje imaju „riz“, šarm i neophodni screen presence, ali pitanje je za koga je ovaj film snimljen i ko će ga gledati osim zagriženi fanovi njihovog lika i dela jer nema šta drugo novo da ponudi.
Priča o dva „fiksera“ koji se jedne kobne noći obretu na istom poslu da uklone leš iz hotelske sobe poznate političarke kreće trasom trilera da bi postajao sve zamršenija, ali zapravo bazična priča o nevoljnoj saradnji sa prepucavanjem dva zapravo ista lika koji treba da prevaziđu svoja ega da bi preživeli noć u koju se upliću sve balkanske mafije osim srpske, srećom.
Tu film postaje pomalo i buddy komedija i pomalo krimi akcija, ali glavni prodajni trik jeste hemija između Klunija i Pita koju oni rasipaju neštedimice i za koju se vidi da je baštine već preko 20 godina.
Sve ostalo je poprilično stereotipno razigravanje starih tropa iz ovog žanra ne bi li na momente postala i nekakva meditacija o starenju, iako Pit/Kluni nisu ni izbilza tolko stari da kukaju na lumbago, i razmišljanje o muškom bondigovanju, o usamljenosti profesionalca na takvom tipu posla, o „usamljenom vuku“ što je muškarac koji sam mora da vuče neki teret odgovornosti i sl.
Na kraju, sa ovakvim pedigreom mislim da smo kao publika zaslužili nešto bolji, a ne samo solidan fim koji deluje kao prelidijum u još šest nastavka, a Pit i Kluni nam vrlo nesuptilno ovim poručuju da su naš Njumen i Redford, što oni zapravo za ovu generaciju i jesu.
ODDITY (2024)
„Oddity“ je irski horor koji se ove godine nametnuo kako kakvo pritajeno zlo, koje vam se može nenadano prišunjati i u par navrata vas istresti iz gaća.
U suštini, iako je sve ovo niskobudžetno i uglavnom neinventivno režirano, gotovo u ravni TV filma i svedeno mahom na jednu lokaciju, ima ovde kakvih za horor zahvalnih elemenata, pre svega seting kakve kuće u ruralnoj Irskoj koja je poprište radnje iako u njenom zamkolikom ambijentu niko normalan ne bi živeo ni da mu se plati.
Tu kakva sestra medijum dolazi sa svojom čudnjikavom „life size“ drvenom lutkom ne bi razrešila ubistvo/smrt svoje sestre bliznakinje a dočekuje je na baš gostoljubivi sestrin „bivši“ muž i njegova nova devojka.
Dalje sve ovo ide u pravcu koji vam se svidi – filma o duhovima, posednutim drvenim lutkama i drugim predmetima, pomahnitalim ludacima koji beže iz ludnice, fotoaparatma koji sami od sebe školjaciju usred noći i naravno hvataju različitita čudesa.
Ništa preterano novo i inventivno, ali sasvim dovoljno da starim fazonima pomalo razdrma vaše ustajalo horor srce.
MAXXXINE (2024)
„Maxxxine“ je već treći nastavak i nadam se zaokružena neočekivana, čak i za njega, trilogija Taja Vesta koja je počela simaptičnim slešerom „X“, a nastavila se filmom „Perl“.
Ovde odlazimo sa naslovnom junakinjom u vesele 80-e, a tema je neko stilsko i tematsko omažiranje i reprodukcija klasičnog slešer filma iz tog perioda, nešto stilski na tragu Arđenta, a tematski De Palme, jer je motiv zapravo snimanje B horor filma u kome naša naslovna porno zvezda želi da se probije kao „ozbiljna“ glumica baš u trenutnku kada se izvesni serijski ubica okomio na ljude iz njene okoline.
Iako sve ovo stilski i produkciono fino izgleda i poziva u sećanje slične slešere iz 80-ih rekonstrukcijom epohe i kvalitetom slike, taj postupak deluje jalovo dosta tipičnom radnjom i ne baš maštovitim scenama horora, a cela stvar u jednom trenutku pokušava da se izdigne iznad petparačkog horora nekom meditacijom o tome šta znači slava u Holivudu i koja je cena slave i tako to, što je tema koja je već apsolivirana mnogo superironijim „Mulholand drajvom“ i drugim filmovima.
Ima ovde dosta propuštenih prilika, ali i nekih simpatičnih posveta starom Holivudu, na primer filmu „Psiho“, ali se tom posvetom ne radi ništa specijalno nego čekira jedan prauzor svih slešera.
Takođe, duhovito je i potpuno deplasirano kako rediteljka budućeg B horor hita tretira svoj projekta kao da snima „Hamleta“, a ne neki trećerazredni nastavak eksploatacjiskog horora kakvih je u toj deceniji bilo na desetine.
Sa raspoloženom, ali ne mnogo inspirativnom glede ženskih uzora i opunomoćenih ženskih likova Miom Got, ovo se može odgledati i još koliko prekosutra zaboraviti.
ALIEN ROMULUS (2024)
Neko je na IMDb-u već bolje sumirao ovaj film nego što bih ja mogao, te ću samo citirati: ovo je kaver bend koji svira best of hitove.
„Alien Romulus“ je kompetentan film koji vraća Alien franšizu nakon nekoliko godina lutanja na kolosek svog iskonskog DNK, a to je horor i smešta je u milje prljavog, zarđalog hardvera, kondenzovanih i klaustrofobičnih prostorija postindustrijskog košamara u kome se oseća starina gvožđa i hrapavost zidova.
Međutim, taj povratak korenima je otprilike sve čemu se možemo radovati, ostatak filma je bolni derivat i falširano prepevavanje nekih uspelih momenata iz praktično sva četiri zvaničan dela franšize, sa jednim nekrofilskim i trapavo izvedenim povezivanjem sa jednim od članova posade iz prvog filma.
Posada je bolno nezanimljiva i nepamtljiva, glavni ženski lik samo još jedna kopi-pejst varjnata Elen Ripli, ovaj put bez trunke te harizme i borbenog duha, a akcije sa elijenima premalo, dok kao uspele momente moramo izdvojiti lik andoida Endija i poneku scenu kao što je provlačenje kroz polje krvne kiseline u antigravitacionom stanju.
„Alien Romulus“ je urađen pošteno, ali ne i beskompromisno, išlo se na korektno prepisivanje umesto da se udare neki novi hrabri momenti i da se krene punim jedrima napred u neku makar borbeniju reimaginaciju. Može da se pogleda, ali teško da će steći status rado repriziranog nastavka.
CUCKOO (2024)
Kukala nam majka nad filmo „Cuckoo“, odavno nisam video da je jedan film „polupan“ koliko ovaj, ali ne na taj pozitivan način, gde polupanost makar garantuje „sate zabave“, već na jedan bizarno nekoherentan i istovremeno intrigantan način da se prosto zapitaš kako je izgledao taj razgovor između reditelja/scenariste i producenata.
Takođe, odavno nisam video da je film bolje snimljen, a da ti što je snimljeno odiše nekom sumanutom nelogikom toga šta tvoj film treba da bude, jer ovo je i porodična psihodrama, i lezobo noar, i jedan „Isijavanje wanna be“ horor izolovanog hotela i začudnosti koje se u njemu događaju, i jedan euro triler sa ludim naučnicima, tajnim eksperimentima i čime sve još ne.
Seting švajcaskog planinskog rezorta je divno usnimljen, a porodica koja dolazi tamo da kao nešto pripomogne i ćerka koja tugujući za majkom nalazi da se nevoljno tu obrela uskoro upada u neku bizarnu ujdurmu sa „ljudima pticama“ (ne šalim se), i još nekim čudesima koja se usput događaju a koje ne može da objasni ni policija.
Bar je Den Stivens, koji postaje muza kakvih neortodoksnih horora, shvatio da je sve ovo prilika za dobru zezanciju, pa tako i glumi, dok se ostali trude koliko mogu da izađu nakraj sa scenrijem koji ne bi mogao da prepriča ni Šerlok Holms.
Uz par zanimjivih i za horor zahvalnih scena, „Cuckoo“ je svakako film koji teško da će iko zavoleti, ali koji će vas makar ostaviti zblanute u vezi sa tim šta ste gledali.
WOMAN OF THE HOUR (2024)
U Americi će razni resursi kao što su nafta i voda verovatno presušiti, ali serijskih ubica nema da manjka za narednih sto godina TV, striming i filmskog programa.
Tako da tek 2024. g. dođosmo do izvesnog Rodnija Alkale, čoveka koji je u zbiru izgleda bio gori od Bandija i Damera zajedno, jer mu se pored dokazanih tereti i nekih stotinak nedokazanih ubistava, uglavnom mladih devojaka i momaka.
Međutim, dva su kurioziteta ovog filma koji nemaju toliko veze sa samim krvavim pirom notornog ubice, a to je da on ipak transponuje do nas jednu bizarnu triviju iz njegovog ubistvenog pohoda, a to je da je Alkala usred svog ubistvovanja po Kaliforniji stigao da bude jedan od učesnika dejting kviza i da čak pobedi u njemu, tj. biva izabran kao „poželjni momak za dejt“ (sic!).
Međutim, film pratimo iz vizure glumice koja „bira“ zloglasnog Alaklu u kvizu posle serije provokativnih pitanja (Ana Kendrik) i koja se obrela u kvizu samo da bi ispunila određeni glumački angažman, zamalo završivši kao još jedna od monstrumovih žrtava.
Drugi kuriozitet je što je iza kamere sama Ana Kendrik, pokazujući dobro oko za detalje epohe i lepo rekonstruišući čitav taj period, seting kviza, ali i opštu atmosferu jeze koju je Alkala oko sebe širio (pohvale idu i glumcu Danijelu Zovatu).
Iako film spram trilerske odrednice nije naročito napet niti pleni onim što kod trilera volimo, a to je istraga, ima određene adute koji se pre svega ogledaju u interesantnosti cele ove bizarne avanture iz američke televizije, pokazujući kako američka želja za senzacionalizmom ume da pređe i preko toga da je neko traženi ubica.
Upirući prst i određeni mizoginični odnos cele američke industrije zabave prema ženama, gledajući ih kao potrošnu robu prajmtajma, zanimljivo je da je ovo već drugi film ove godine koji se dešava u središtu kakvog TV programa 70-ih (prvi je bio „Late night with the devil“).
SUPER/MAN – THE CHRISTOPHER REEVE STORY (2024)
Kristofer Riv je bio savršeni Supermen. Tačka. Nema dalje. Čovek izuzetne harizme, fizikalija, pojavnosti, neke unutrašnje energije, ali i glumačkih kvaliteta (školovao se na prestižnom Džulijardu) da iznese dulanost Klark /Supermen. Otuda je tragedija njegovog života nekako još ironičnija, ali i herojstvo kojim se nosio sa tom tragedijom još očiglednije i inspirativnije.
Film paralelno prati arhivske snimke kao i intervjue sa decom i porodicom u periodu posle nesreće na jahanju koja ga je u 42. godini ostavila paralizovanim od ramena nadole, kao i u periodu kraja 70-ih kada je na masivnoj audiciji dobio ulogu najpoznatijeg superheroja koji je pokrenuo čitavu lavinu sličnih filmova nadalje.
U nasumičnim izmenama slika, od onih globalne popularnosti i uspeha, do onih koje prate surovu borbu i svedočanastva njegovog stanja od 1995. do smrti 2005, film prikazuje jednu sentimantalnu sliku nesumnjivo velikog i inspirativnog čoveka koji nije dozvolio da ga nesreća udalji od nastojanja da bude aktivan na filmu i humanitarnom radu koji je, ispostaviće se, danas pomogao mnogima da se suoče sa svojim invaliditetom, a u nekim slučajevima ga i prevaziđu.
Emotivne su i jake scene podsećanja na to koliko je filmski esnaf gajio poštovanje prema Rivu, na njegovo prijateljstvo sa Robinim Vilijamsom, ali pre svega i na to koliku je ljubav i pažnju dobijao od svoje dece, i supruge koja nažalost nije uspela da ga predugo nadživi.
Slobodan Novokmet