Revolucije, naročito umetničke, najčešće počinju u Francuskoj. Simbolizam, ekspresionizam, nadrealizam, kubizam i brojni drugi prevratnički pravci, uprkos različitostima poetika, vode nepogrešivo isto geografsko poreklo. Nikakav izuzetak u tom smislu ne predstavljaju ni gibanja u svetu stripa.
 
Najradikalnija revolucija u devetoj umetnosti odigrala se pre tačno pedeset godina, januara 1975. godine, kada je objavljen prvi broj časopisa Métal Hurlant. Grupa umetnika, okupljena oko jezgra koje su činili Mebijus, Drije, Farkas i Dione, hrupila je na scenu i uspela zauvek da promeni izražajna sredstva, a samim tim i poimanje čitavog medija. Smeštaju priče mahom u (naučno)fantastični milje, oslobađajući ih svih inhibicija. Ciljna publika više nisu deca, već odrasli. Tabui i autocenzura padaju, a u prvi plan stupaju automatsko pisanje i crtanje, eksperimentalnost, kako u naraciji i tematici, tako i u vizuelnim postavkama i likovnim tehnikama. Otuda priče gube klasičan pripovedni tok, oslanjajući se više na iskustvo iracionalnog, dok organizacija kadrova odstupa od ustaljene rešetkaste strukture. Najbolji primer prevratničke snage koju je novi magazin doneo sa sobom je Mebijusov Arzak, delo koje je izazvalo nemali šok kada se pojavilo, budući da nije sadržalo ni jednu jedinu reč.

Među onima koji su sa radošću dočekali pojavljivanje nove publikacije, bio je i Filip Kaza, umetnik već afirmisan putem stripova objavljivanih u časopisu Pilote. Ipak, upravo će u Métal Hurlantu, lišeno stega, njegovo stvaralaštvo dostići svu svoju punoću.

Pre nekoliko meseci, na Sajmu knjiga u Beogradu, izdavačka kuća Stalker objavila je prvi put u albumskom obliku Kazine stripove na srpskom jeziku. Time su, ako se uzme u obzir to da se prisustvo radova ovog autora i u Ex Yu magazinima svodilo na nivo statističke greške, još jednom dokazali status izdavača koji ne samo što pred domaću publiku donosi dosad neobjavljivane naslove, već i autore sa kojima čitaoci nisu imali prilike da se sretnu. Odličan tajming, ako imamo u vidu činjenicu da upravo u ovom trenutku i ostatak sveta iznova otkriva Kazina dela, prevashodno kroz serijal Le monde d’ Arkadi (Arkadi and the Lost Titan).


Omnibus Arhe i Lajla je, pak, pravi način da se srpska i regionalna publika upoznaju sa radovima ovog autora. Naime, dva albuma obuhvaćena ovom knjigom sakupljaju kratke priče nastale u periodu između 1975. i ’88. U ovako dugačkom vremenskom rasponu Kazin stil se kretao od ilustratorskog, karakterističnog po minucioznim crno-belim uradcima u poentilističkom maniru, ka znatno dinamičnijem i slobodnijem izrazu, pretežno propraćenom vibrantnim, psihodeličnim kolorom.

Dok se u crtačkom postupku vide znatne razlike, priče obuhvaćene dvema zbirkama su na tematsko-motivskom planu prilično bliske. Kako je naslovom prve sugerisano, u fokusu su arhetipovi. Eros je ključni sastojak svih priča, a posledično za njim i Tanatos. Mitovi, pre svega biblijski, reintepretirani su na nov način. Iako protagonisti nisu uvek ljudi, već čovekoliki vanzemaljci ili žabolika stvorenja, svaka od ovih priča nosi u sebi klicu humanosti. Arka, ne Nojeva, ali sasvim slična njoj, opstaje kroz eone, te se, u trenutku kada sav život u svemiru nestaje, otvara kako bi otpočeo novi ciklus stvaranja. Jedan od Aksolotlija, humanoidnih vodozemaca, buni se protiv boga kako bi svojoj vrsti doneo svetlost. Lilit, ovom prilikom preimenovana u Lajlu, osvetu za uništenje svog naroda ostvaruje rađajući demonsko potomstvo i puštajući ga u svet.

Pored mračnijih tema, tu su i nešto vedrije, iz kojih mestimično provejava humor. Dvoje kosmonauta, žensko i muško, vraćaju se na umiruću Zemlju, kako bi joj vratili život. Istaživač se na dalekoj planeti zaljubljuje u ženu-žabu i ostaje sa njom, uprkos dozivanjima svoje zemaljske drage.

Ono što je zajedničko i centralno u obema vrstama priča jeste slavljenje života i njegovog nastanka. Zbog toga njihovo konzumiranje dovodi do buđenja i jačanja životnog elana u čitaocu.

Kaza se ne libi da napravi omaž umetnicima čija su dela uticala na nastanak ovih vinjeta. U prvom redu, tu su Vilijem Blejk i slikari poput Beklina, Kupke, Delakroe, Mišela Desimona, ali i savremeniji pisci kao što je Hulio Kortasar. Tako, uprkos prevratničkoj prirodi časopisa u kojem je objavljivao, naglašava snažnu vezu svog stvaralaštva sa ranijim artističkim tradicijama.

Premda na momente pojedine priče mogu delovati pretenciozno, naročito one u kojima se javljaju poetski i filozofski uzleti, to im svakako nije cilj. Pre će biti da je Kaza, osetivši apsolutnu kreativnu slobodu, odlučio da ispita krajnje granice devete umetnosti i u tome uspeo. Svaka od njih je svedočanstvo herojske epohe u kojoj se strip borio za status među drugim umetnostima. Stoga se čini kao da su do nas doputovale ne iz prošlosti, već direktno iz daleke budućnosti.