Deset stranih izdanja koja su obeležila 2024. po izboru Timočanina

Fontaines DC – Romance

Kada bih rekao da mi se „Romance”, novi album dablinskih post-pank/alt/indi-rokera na prvo slušanje dopao, slagao bih. Ali na treće, četvrto... E to je već druga priča. Ponovo maestralni i ponovo na listi izdanja koja su obeležila godinu za nama, kao i 2022. sa „Skinty Fia”. Dakle, kontinuitet objavljivanja genijalnih dela je sada i te kako izvestan. Fontaines DC su ovom pločom potvrdili status jednog od najboljih gitarskih bendova današnjice. To je prepoznao Elton Džon, kao i britansko uredništvo čuvenog američkog magazina Rolling Stone, koje im je dodelilo nagradu za album godine. Gitarista grupe Karlos O’Konel na ceremoniji dodele priznanja održao je kratak govor, naposletku uzviknuvši Free Palestine i još ponešto. Time su dokazali da su i bend sa (po mnogima nepopularnim) stavom, a ne kalkulanti kao pojedine starije kolege iz minulih dekada. E da, nominovani su i za Gremi i to u dve kategorije. Album je u par reči – melanholičan, setan i kvalitetan. Utabana staza kojom Dablinci neko vreme gaze, mada mi nedostaju one brže pankerskije stvari iz njihovih ranih radova. Bilo kako bilo, izdvajam najveći hit izdanja Starbuster, onda emotivno-nojzičnu Here’s The Thing, moju omiljenu i izuzetno setnu stvar In The Modern World i naposletku, potcenjenu Motorcycle Boy. Kod poslednje tekst u jednom delu kaže: „It's fine, I know; You rain, I snow; You stay, I'll go”, po meni jedna od najlepših rokenrol strofa ikada napisana. Inače, „Romance” je producirao Džejms Ford, koji je radio sa velikanima indi i brit pop scene, što je verovatno uticalo i na blaga sonična skretanja Fontejnsa. U skladu sa tim, izdanje zatvara pesma Favourite, potpuni indi rok uradak. Samo se nadam da to nije pokazatelj budućeg smera grupe, koja će Beograd, u nikad aktuelnijem trenutku, posetiti juna 2025.

Nails – Every Bridge Burning

Posle bezmalo osam godina studijskog posta, radikalnih personalnih promena i pitanja hoće li kaliforniji hardkor grajnderi uopšte ponovo zasvirati, eto ga, Every Bridge Burning, novi album grupe Nails. Knjiga je spala na jedno slovo – pevača i gitaristu Toda Džonsa, koji je sa novom ekipom snimio skoro 18 minuta buke, teških rifova, dranja, upakovanih u okruglo 10 numera. Album je izašao za Nuclear Blast, a producentske prste u čitavu priču umešao je Kurt Balu, gitarista legendarnog metalkor sastava Converge. Već na prvo slušanje uho mi je uhvatilo pesmu Give Me The Painkiller, koju sam otad pustio mali milion puta. Auuu, uvodne li rifčine lude. Tu su, između ostalih, i Dehumanized i I Can't Turn It Off. Bend je koncertno aktivan trenutno isključivo na severnoameričkom kontinentu, ali se nadamo da će ih nova godina dovesti i u Evropu.

Speed – Only One Mode

Speed je bend za koji mogu da kažem, ne libeći se gotovo nimalo, da je postao veliki i pre nego što je izbacio prvi album. I to na račun jednog demo snimka, jednog EP izdanja i još par pesama pride. No, eto, posle pet godina postojanja, pred nama je i prvenac – Only One Mode. Pazi, kada izdanje otvori flauta na tragu Morikoneovih egzibicija ili saundtreka za neki Brus Lijev film, onda znaš da nema greška. Baš tako kreće Real Life Love, pesma s početka ploče, a onda jedna za drugom idu ludačke Don’t Need i No Love But For Our Own. Moji aduti su još i energična vožnjica Kill Cap, moderna i brzinska, poput imena benda, Shut It Down i viralna The First Test. Ako ste korisnici TikTok mreže, mada i svake druge gde se vrte video snimci, velika je verovatnoća da ste naleteli na potonju stvar ili makar na deo gde pevač Džem Siou kratko isporučuje zaraznu melodiju na flauti. Ali nemojte da vas flaute zvuk zavarava, esencijalno je reč o metaličnoj bitdaun hardkorčini, na mestu susreta ansambala Terror, Biohazard i, baš zbog tih soničnih i pevačkih eksperimentisanja, Turnstile. Dušu dalo za vratolomije pred binom, pa i u sobi – od Sidneja do Beograda.

High Vis – Guided Tour

Imao sam veliku sreću da londonski post-punk (uz još bezbroj žanrovskih dodataka) sastav High Vis gledam novembra 2024. u Kelnu, i to ubrzo po izlasku novog im, genijalnog albuma Guided Tour. Na koncertu, gde je znoj tekao u potocima, a energija merila u megadžulima, uspeo sam već na trećoj pesmi da slomim naočare. Situaciju je povadila poklon-trzalica gitariste Roba Hemerena koji se, malo je reći, oduševio kada je čuo da sam iz Srbije, dodavši da bi voleo da skoknu u naše krajeve. Podržavam/o. Drop Me Out, Worth the Wait i Mob DLA su moji favoriti sa izdanja, uz još dve stvari koje zatvaraju album. Prvo Mind’s a Lie, lagana vajb kidalica oplemenjena haus semplom i vokalima, a onda i Gone Forever, jedna od najslušanijih pesama za 2024. u mom slučaju i jedna od onih koje su mi obeležile proteklu godinu. „When you’re gone, You’re gone forever. You won’t be f***ing missed.“

Cuir – Album Album

Lista ne bi bila potpuna da se na njoj nije našao neki bend iz Francuske. I to još jedan koji sam, igrom slučaja, uspeo da gledam uživo u minuloj godini, a koji je izbacio vrhunski album ili u njihovom slučaju Album Album. A radi se zapravo o solo projektu pevača francuskog hardkor/pank/oi sastava Coupe Gorge, koji se, koincidencije li, 2023. takođe našao na mojoj top listi stranih izdanja. Dame i gospodo – Cuir, što bi na francuskom značilo koža. Kada budete videli omot, pa i kostim u kome Dag nastupa, a to je roze sado-mazo maska, stvari postaju jasnije. Muzički izraz je satkan od sintpanka, elektronike, pank roka... i uživo deluje preludo. Na izdanju je 10 pesama, otpevanih na francuskom, a moj glas ide numerama Gast, Trouble fete, Phoenix i Les nerfs a vif. Priča raste, a videćemo u kom pravcu će se razvijati. Navijamo za najbolje, pa makar se treći album zvao tri puta tako.

Amyl and the Sniffers – Cartoon Darkness

Na muzičkom planu, Australija je 2024. briljirala, pa možda zato ni ne čudi što se na ovom spisku nalaze čak tri izdanja iz zemlje kengura, koala i mojih omiljenih vombata. Jedno od njih je Cartoon Darkness, najnoviji album grupe Amyl and the Sniffers. Bend predvođen harizmatičnom Ejmi Tejlor je poslednjih nekoliko godina izazvao pravi bum na svetskoj sceni – rasprodati koncerti, milionski pregledi na platformama i Guided by Angels stotinama puta viđen u mom fidu i deljen naširoko, čak i od ljudi čiji se ukusi privatno znatno razlikuju od priloženog. Iako je po sredi klasičan pank /pab rok, nekako su uskočili u voz post-pank rivajvla (iliti krank vejva), te ih zato i smatram delom te priče, budući i da blisko sarađuju sa mnogim akterima ove scene. Elem, ovo je treći album grupe koji su publika i kritika odlično prihvatili. Otvaraju ga tri precarske pesme – Jerkin’, Chewing Gum i Tiny Bikini. Veseljačke su i hitovi, ali sporog ili srednjeg tempa, pa sam se uplašio da je pank oštrica počela da tupi, kao kod nekih drugih bendova tog talasa. No, ne lezi vraže, ubrzo su me razuverili žestokom pankericom - It’s Mine. Istakao bih još i Doing In My Head, Pigs i najslušaniju pesmu sa albuma, barem po Spotifaju, U Should Not Be Doing That, koji prati i ludački spot. Nešto na šta smo već navikli, uz nesvakidašnje i provokativne omote njihovih izdanja.

Fat White Family - Forgiveness Is Yours

I post-pankeri su pankeri, kaže grafit na Brankovom mostu u Beogradu. Svedeniji i eksperimentalniji, ali, saglasan sam, pankeri. Takvi su i Fat White Family. Dolaze iz Pekama, proslavljene londonske četvrti zbog Mućki, i 2024. su objavili četvrti studijski album Forgiveness Is Yours. Fundament je u post-panku i, rekao bih, grupi The Fall. Međutim, previše je to muzički heterogeno da bi se tako prosto definisalo. Šarene se zvuci i tonovi razni, prepliću brojni instrumenti i uticaji, aranžmani su neuhvatljivi - i harmonija, i diskordancija, kao jin i jang. Ploču otvara The Archivist, naracija koju prati muzika nalik onoj iz špica Televizije Beograd iz vremena socijalističke Jugoslavije, no, uprkos tome, prvi deo albuma je dosta trom i ne preterano interesantan, pa tu izdvajam samo pesmu Bullet of Dignity. Međutim, ludilo kreće u finišu i nizu – Feed The Horse, What’s That You Say i Work. Ma samo zbog poslednjeg ringišpila od pesme ovaj album zaslužuje da se nađe u top 10 stranih izdanja koja su obeležila prošlu godinu. „Job hunters to the left of me, job hunters to my right; Job hunters they don't sleep, job hunters hunt right through the night”. Haos.

Glass Beams – Mahal

Ponovo ta Australija, ali i Indija jer govorimo o misterioznom projektu Glass Beams iza kojeg stoji multiinstrumentalista i producent Radžan Silva. Priča je krenula tokom pandemije korona virusa i momentalno stigla do dva EP izdanja. Ovde govorimo o drugom, iz prve polovine 2024. naziva Mahal. Radžan je tu spojio više stvari - vlastite indijske korene, Melburn i mnogštvo muzičkih uticaja. U tom smislu, dobili smo jedan psihodelični, orijentalni i instrumentalni bluz rok protkan istočnjačkom tradicijom i mistikom i zapadnjačkom fuzijom modernih stilova. Glass Beams nastupaju kao trio i u javnosti nose zlatno-staklene maske sa draguljima. Na izdanju je pet numera i ja biram Black Sand, koja zatvara EP, i naslovnu Mahal.

Kneecap - Fine Art

Kneecap je verovatno bend koji je digao najviše prašine svojom pojavom na Ostrvu i okolnim ostrvima. Dolaze iz Belfasta, glavnog grada Severne Irske, prave rep muziku i jasno su politički opredeljeni i profilisani, pa tako nacionalno obojeni tekstovi njihovih pesama uglavnom govore o irskom republikanizmu. Kontroverzni trio čine dvojica majstora ceremonije, odnosno repera Mo Chara i Moglai Bap supkulturno i estetski na tragu summer rave punksa, i DJ Provai, neretko viđen sa fantomkom u bojama irske zastave na glavi. Prošle godine su izdali novi album Fine Art. Mnogo je tu metafora, slenga i sarkazma, ali prvenstveno dobre muzike koja stilski šeta od klasičnog hip hopa, preko grajma i trepa, do dram end bejsa i elektronike. Led na albumu probija 3CAG, koja te, brate i sestro, katapultira odmah u neka nedostupna polja, a na tom putu su, između ostalih, naslovna numera Fine Art i I’m Flush. Malo je pesama sa ovog izdanja koje me na neki način nisu takle, ali ću ipak izdvojiti hit Better Way To Live, na kojem gostuje Grijan Čaten – pevač grupe Fontaines DC, zatim skoro pa klupski benger Love Making, onda frulicama osveženu Drug Dealin Pagans, elektro mešalicu Parful i rejvčinu za kraj – Rhino Ket. Inače, grupa se sporila sa britanskom državom oko 14.250 funti dobijenih u vidu donacije za umetnost, koje su potom blokirane. Dobili su spor i rekli da će novac podeliti dvema omladinskim organizacijama koje rade sa katoličkim i protestantskim zajednicama u Severnoj Irskoj.

Shellac - To All Trains

U 2024. izgubili smo, po mom skromnom mišljenju, jednu od najvažnijih ličnosti u svetu gitarske, alternativne muzike. Napustio nas je Stiv Albini, američki muzičar i mađioničar na mikseti, osnivač bendova Big Black, Rapeman i Shellac. I upravo je ovaj poslednji, čikaški nojz rok sastav, deset dana posle smrti njihovog pevača i gitariste, objavio poslednji, šesti studijski album To All Trains. Dosta je mračan, ali vozi, na neki čudan i njima svojstven način. Pored Albinija, na albumu su, standardno, i njegovi višedecenijski prijatelji i saborci bubnjar Tod Trejner i basista Bob Veston. WSOD, Chick New Wave, How I Wrote How I Wrote Elastic Man (cock & bull), Scabby the Rat i I Don’t Fear Hell, neke su od pesama koje su na mene ostavile poseban utisak, posve druga u nizu. I tako se Albini na dostojan način ispisao, ostavivši svetu još jedan izuzetan uradak u amanet. Hvala ti na svemu, mirno spavaj.