„Taj ogroman auto zaustavio se s druge strane mosta i istovario me. Zalupio sam vrata za sobom, mahnuo u znak rastanka, i zakoračio u tvrdi sneg. Oštar vetar ošinuo me je posred lica. Konačno sam bio na licu mesta, u Njujorku, gradu nalik mreži i suviše isprepletenoj da bi je čovek ukapirao, što nisam hteo ni da pokušavam. Došao sam ovamo da bih pronašao pevače, one koje sam čuo sa ploča – Dejva Van Ronka, Pegi Siger, Eda Makardija, Braunija Makgija i Sonija Terija, Džoša Vajta, The New Lost City Ramblers, velečanog Garija Dejvisa i gomilu drugih – pre svega da bih pronašao Vudija Gatrija. Njujork Siti, Grad koji će mi preokrenuti sudbinu. Moderna Gomora. Bio sam na početnoj tački pridošlice, ali ni u kom slučaju početnika.“ (Bob Dilan „Hronike“, Geopetika)

Ovako počinje i novi film Džejmsa Mangolda (samo nije bilo tvrdog snega), bajopik o Bobu Dilanu, koji sam sinoć pogledao sa velikim iščekivanjem. Odmah ću na početku reći da sam uživao u svakom kadru, svakom minutu i svakoj pesmi koja se mogla čuti. 

Džejms Mangold je inače odličan režiser, koji se već ranije uspešno oprobao u podžanru biografsko-igranog rokenrol filma, kada je režirao „Walk the Line“, priču o Džoniju Kešu. Osim toga, uspešan je kao scenarista i producent. U ovom slučaju se držao nešto drugačijeg koncepta, koji nije ni hagiografski, ni artistički, mada jeste mitomanski u određenom smislu, ali i sa kritičkom notom, u nekim delovima čak demistifikujući. 

Scenario je baziran na knjizi Ilajdže Volda (Elijah Wald – Dylan Goes Electric!Newport, Seeger, Dylan, and the Night that Split the Sixties), a potpisuju ga Džejms Mangold i Džej Hoks. Više je koncentrisan na rađanje jedne od najbitnijih figura u istoriji rokenrola, što Dilan bez sumnje jeste, i važnu epizodu njegovog raskida sa folk puritancima koji su ga doživeli kao Judu. Vremenski dakle obuhvata uspon Dilana, koji sa namerom dolazi u veliki grad, a potom preko bolničke sobe u Nju Džersiju, u kojoj se lečio Vudi Gatri u poodmakloj fazi neurodegenerativne bolesti, kreće da se razvija portret umetnika u mladosti koji se prvo kalio u kafeima Grinič Vilidža kao singersongrajterska folk nada, a potom kao svaki odmetnik, priključivši električnu gitaru u pojačalo, kreće u nepoznatu avanturu u kojoj se rodio jedan veličanstveni opus koji služi na čast ovoj muzici. 

S jedne strane, nisam siguran koliko će ovaj film da se dopadne publici kojoj je Dilan potpuna nepoznanica ili onima koji ne vole njegovu muziku. Verovatno neće. Opet, s druge strane sam siguran da će biti mnogo fanova, takozvanih dilanofila, koji će tražiti dlaku u jajetu. Svakako bi trebalo da budu svesni da je nemoguće u dva sata i dvadeset minuta sažeti sveobuhvatno i detaljno ceo život i sve likove koji su deo te velike epohe i priče o Bobu Dilanu. Prosto, igrani film ima svoja ograničenja.
 
Timoti Šalame je briljantno kreirao Dilanov lik. To je taj Robert Cimerman kojeg znamo iz priča, knjiga, tračeva, dokumentarnih fragmenata rasutih po polju pop kulture. Tajanstven, nadrkan, senzibilan, genijalan, misteriozan, sebičan, uzdržan, suveren, hipertrofirani individualac. Sve je to, čini mi se, uspeo da prenese talentovani Šalame. Velika je karijera pred ovim mladim glumcem. Nadam se da će je pametno izgraditi. Pita Sigera je sjajno odigrao Edvard Norton, čiji me je povratak na scenu veoma obradovao. Ela Fening je odigrala Dilanovu ljubav Silvi (u stvarnom životu Suzi Rotolo) dok je čuvenu Džoan Baez odglumila Monika Barbaro. Žao mi je što nije bilo prostora da Mangold dovede Haokina Finiksa da odigra Džonija Keša, jer mi je uloga Bojda Holbruka bleda i ceo taj deo koji govori o susretu dvojice velikana je malo karikaturalan i površan. To je možda jedina slaba tačka ovog filma. U svakom slučaju, vi ćete možda primetiti i veće rupe, ja ih nisam video, niti sam ih tražio, jer su me emocije radile od početka do samog kraja. To je valjda pravi smisao bioskopa?!
Đorđe Kalijadis