Najbolje knjige, najčešće su one o kojima posle pročitanog ne umeš da daš nekome odgovor na ono banalno pitanje - o čemu se tu radi? – jer nema zapleta u pravom smislu, nema neke razigrane fabule, ali sve vreme ti je zanimljivo i postavljaš sebi brojna pitanja koja se čitanjem nameću. Ovo je sofisticirana proza, pametna, tužna i smešna, svakako strašna. Kada kažem strašna ne mislim na pisanje Gospodinova, već na temu koju obrađuje. Ovo je roman o vremenu, zapravo o monstruoznosti vremena i nama koji ne umemo sa time da se nosimo. O nama koji smo u jednom sistemu bili izloženi obećanju „svetle budućnosti“, a onda, kada se ta svetla budućnost nije dogodila, pristali na to da nam populisti prodaju „veliku prošlost“. U stvari, najkraće rečeno, ovo je roman o gubitku pamćenja, ličnog i kolektivnog.

Narator nam pripoveda priču o „klinici za prošlost“ koja nudi izlečenje od Alchajmerove bolesti. Glavni junak, uslovno rečeno, je tajanstveni Gaustin, doktor bečke/ciriške gerijatrijske klinike, koji je svojim ekscentričnim i imaginativnim metodama, počeo da leči pacijente oživljavajući pojedine decenije iz njihovog života, iz perioda kada su se osećali srećnim i sigurnijim, vraćajući ih na taj način u prošlost. „Ući u trag Gaustinu“, kako veli narator, „koji se prebacuje iz decenije u deceniju kao što mi na aerodromima menjamo letove, prilika je koja se pruža jednom u sto godina.“ Klinika se širi po drugim zemljama Evrope, koncept počinje da se sviđa i porodicama obolelih koji provode sve više vremena u prošlosti sa svojim dementnim supružnicima, očevima ili majkama. Onda su se tu upleli političari i „prošlost je krenula poput reke koja izlazi iz korita i plavi sve uokolo“...Došli smo do tačke u kojoj je evidentan deficit budućnosti.

Ono što je nama kao čitaocima blisko, to je iskustvo života u socijalizmu. Trauma prelaska iz nečega ili ničega u ništa. Bilo je komotnije u svetu nesvrstanih za razliku od bugarskog miljea, ali mešavina nostalgije sa traumama budi šizofreniju. Iz ove perspektive i ovog današnjeg ćorsokaka sve to zaista izgleda kao davno prošlo vreme. Pritom, reference koje se diskretno i smisleno provlače, upućuju nas jednim delom na popkulturni milje, drugim delom na veliku književnost (Tomas Man, Borhes). Iako se kao pisac, Gospodinov dobrim delom napajao na izvoru postmoderne, nema tu intelektualnu suvoparnost, čitko je ali nije površno i „lagano“. Prevod Jasmine Jovanović je odličan, a Geopoetika kao izdavač uvek o svemu tome vodi računa.

Georgi Gospodinov (rođen 1968. godine u Sofiji) ovim je romanom doživeo veliki uspeh u Bugarskoj 2020.godine kada je objavljen, a 2023. godine nagrađen je Bukerovom nagradom.