Od kada sam prvi put čuo Vartru uživo u podnožju jedne planine, poželeo sam da njihov sledeći koncert doživim baš suprotno tome, u pozorišnom ambijentu, jer njihova muzičko-scenska ekspresija predstavlja jednu celovitu kulturnu makrosintezu bez premca i takmaca na ovim prostorima - spoj narodne umetnosti bazirane na paganskom nasleđu, klasične kulture i popularne (kontra) kulture; pa onda i unutar tih makrocelina svih tih mikrosinteza različitih kultura i kontinenata, različitih umetničkih epoha i žanrova popularne kulture - kakvu, po mom dubokom uverenju, ova zemlja nije čula niti videla sve do njihove pojave. To što se oni sasvim lepo uklapaju u programe metal i džez festivala, kao i klupskih rejv žurki i na koncu pozorišta sa kamernim gudačkim orkestrom, dovoljno govori tome u prilog.

Oni prosto diraju sve u nama, vraćaju nas u detinjstvo kada smo u strahu gutali jezovita narodna predanja iz usta naših baka i deka, na časove muzičkog kada su nas učitelji, nastavnici i profesori terali da slušamo dela klasičnih kompozitora, u adolescentsko doba kada smo bili buntovnici kojima je bila draža distorzirana buka popularne kulture, pokazivanje srednjeg prsta zemaljskim autoritetima i rogova nebesima, pa sve do zrelog doba kada težimo sintezi svega toga i spokoju, pomirenju sa svetom i nebom, povratku iz divljine u pozorišta i okrilje civilizacije.

Kada bismo ih otisnuli iz ove naše male zemlje u bilo koju zabit na kugli zemaljskoj, tamo bi verovatno pronašli svoje poklonike, možda bi ih negde proglasili i bogovima, a kada bi ih Verner Hercog puštao domorocima sa parobroda u amazonskim šumama, verovatno bi bolje reagovali na Vartru nego na Pučinija. Nisam slučajno pomenuo Hercoga u kontekstu Vartre, jer se uvek, dok ih slušam, setim njegovog citata: “Civilizacija je samo tanka kora leda ispod koje je okean haosa i tame”. O tenziji između kulture i civilizacije pisao je i Tomas Man, kao o dve zaraćene strane, dok su je Vartra predstavili kao ljubavni, magijski čin.

foto: Smiljana Mirkov
Sastav Vartra nam je, tog 30. novembra u Bitef teatru, u saradnji sa udruženjem “Kuldahar” i uz pratnju orkestra “Škole za muzičke talente” iz Ćuprije, priredio zaista nesvakidašnji nastup, ali ništa manje nismo ni očekivali od njih. Zvuk, rasveta, scenografija, kostimografija, koreografija – sve je razrađeno do najsitnijih detalja sa simbolikom, smislom i mnogo uloženog truda.

Sa prvog albuma pod nazivom “Luna noua” izveli su ukupno šest kompozicija – Roša, Aranya, Razija, Mrza, Žal i naslovnu, dok su drugi album pod nazivom “Basma” izveli u celosti, a o kojima je već bilo mnogo reči na našim stranicama, da bi nam za kraj pružili uvid i u svoj novi EP sa četiri kompizicije, o kojima će tek biti reči.

Nastup je upotpunjen i dvema efektnim plesnim tačkama Milice Tomić i Evgenije Tamnavac.

Nisu propustili ni da odaju počast žrtvama pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, kojima je i posvećena jedna pesma, tragediji zbog koje je ovaj koncert bio i odložen, podsetivši nas na sumornu stvarnost u kojoj živimo, nasuprot magičnim svetovima stvaranim na sceni Bitef teatra pred našim očima te večeri, dajući malo smisla svoj toj besmislenoj smrti.

Ako vam i dalje nije jasno zašto biste trebali da prigrlite ovaj sastav, pogledajte i foto galeriju naše Smiljane Mirkov.
Aleksandar Petrović