Nijedan biopik nije savršen jer nemoguće je obuhvatiti život neke poznate i značajne ličnosti u totalu. Obično mnogi znani delovi iz života te ličnosti budu izostavljeni zato što forma igranog filma ima svoja ograničenja. Zato su najbolji filmovi o poznatim ličnostima oni koji se bave samo delićem njegovog života ili nekog odnosa sa drugim ličnostima. Na pamet mi prvo padaju filmovi „Monparnas 19“ Žaka Bekera (1958) o Modiljaniju i njegovom ljubavnom životu ili „Amadeus“ Miloša Formana (1984) o odnosu Salijerija i Mocarta. Ima ih još, ali nećemo dalje nabrajati. 

Takođe, biografski filmovi koji se bave životima poznatih umetnika imaju običaj da zagaze u pretencioznost pa na kraju sve bude prenaglašeno ili u banalanost koja ga svede na mediokritetski proizvod filmske industrije. Film „Limonov: Balada o Ediju“ Kirila Serebrenikova (2024) nije loš film, zanimljiv je kao filmski uradak, drži pažnju sve vreme ali istovremeno boluje od nekih pobrojanih mana i to na nekoliko nivoa. 

Kao prvo, film je rađen po knjizi Emanuela Karera koju sam imao prilike da pročitam i koju smatram jednim od vrhunskih književnih dela iz žanra biografske proze. Emanuel Karer je ovde koscenarista (pored Pavela Pavlikovskog i Bena Hopkinsa), pojavljuje se čak i u filmu kao epizodista u jednoj sceni, u kratkom razgovoru sa Limonovim. Sama knjiga je izuzetna u svakom smislu i znatno uzbudljivija od filma. Naravno, nisam očekivao da može sve da bude preneto na film, ali očekivao sam neke druge stvari. 

Prvo što mi je zasmetalo na samom početku i što je narušavalo verizam je činjenica da je ceo film na engleskom jeziku. To mu je glavna i najveća mana. Mislio sam da će deo u Rusiji biti na ruskom jeziku, dok će samo deo u Americi biti na engleskom, a u Francuskoj na francuskom jeziku. Ovde imamo savršenu vizuelizaciju epohe SSSR-a, boemske sedeljke ruskih i ukrajinskih pesnika u ilegali, sve vreme sam gledao slike koje sam video u Edičkinoj prozi i Karerovoj knjizi, ali čim progovore ili zapevaju na engleskom nešto što bi trebalo da liči na Visockog, sve se u trenutku sruši. Zapravo i ne baš sve, ali sigurno ta autentičnost. Zato je njujorški deo, na Edičkinoj emigrantskoj Odiseji mnogo bolji. Prepoznaju se brojne epizode opisane u pričama i romanima Eduarda Limonova, sve te skitnice, emigranti i zemaljsko roblje. Njujork kao Vavilon, džungla izgubljenih duša. Megalopolis koji nije blagonaklon onako kako su sanjali na Istoku, već surov i mračan kada si stranac koji sanja o slobodi, u pravom smislu te reči. Sve je tu i sve je obojeno pesmama Lu Rida, Velveta, Toma Vejtsa. Dekadencija, seksualnost, siromaštvo, otkrivanje panka, ludačka ljubav i strast sa Elenom, nerazumevanje sa američkim izdavačima, ekscentrična homoseksualna scena sa crncem preslikana iz romana „Ja, Edička“, pad do samog dna, ponovno uzdizanje, odlazak u Francusku, slava i glas koji se čuje, povratak u Rusiju. 

Edička je pored svega bio revolucionar, delinkvent, batler, beskućnik, anarhista, politički agitator, ratnik, politički zatvorenik, dendi, ruski Mišima, Džoni Roten književnosti, ludak, kontradiktoran, kontroverzan i svakako dobar pisac zbog čega je zaslužio knjigu i film. Mnogi kod nas ne mogu da mu oproste neke nečasne poteze kojih je fakat bilo, ali možda mogu da probaju da ga shvate, kao što ga je na neki način shvatala Ana Politkovska, novinarka koju je ubio Putinov režim. Nažalost, nije pomenuta u filmu. 

Suditi Edički je teško jer je do kraja živeo onako kako je izabrao, a nikada kao konformista i uvek na ivici. Taj neki pritajeni samoubilački nagon, bez straha, u borbi za lična uverenja i snove, protiv glavne struje, tvrdoglavo s đavolom protiv đavola, nekad prljavo, nekad čisto, diviti mu se i mrzeti ga u isto vreme. Zajebano, u svakom slučaju.

Kiril Serebrenikov koji je prvenstveno pozorišni režiser, ali iza sebe ima nekoliko zapaženih filmova, izrazito je artificijelno i maštovito režirao ovaj film. Neke deonice su genijalne poput scena Edijevog trčanja kroz kulise lavirinta osamdesetih, od reganomike iz 1981. godine sve do pada Berlinskog zida 1989. i sve to potkrepljeno distorzijom Sex Pistolsa, dok su neke scene isprazne u bespotrebnoj art pretencioznosti ali ipak podnošljive, jer naracija je dobro konstruisana. Neke od bitnijih životnih epizoda ovog pisca poput pokretanja časopisa Limonka, osnivanja Nacbola, susreta i razilaženja sa Duginom, saradnje sa mladim Zaharom Prilepinom, u filmu ili nema ili su ih se samo dotakli tako da će taj deo verovatno ponukati mnoge da se bliže upoznaju sa Edijem preko njegovih romana i preko Karerove knjige. Glavni glumac Ben Višou je jako dobro odigrao Limonova, dok je Viktorija Mirošničenko u ulozi Elene briljirala „za sve novce“. Kako god, ako ubrzo ovaj film padne u zaborav, Limonov će i bez njega ostati jedan od najznačajnijih ruskih pisaca na prelazu iz XX u XXI vek.
Đorđe Kalijadis