Konan od Kimerije: Ksutal, grad sumraka

Zaista, već je od prvih kadrova objavljenih povodom najave ovog stripa bilo jasno da će se Subićevo vizuelno uobličenje Konana izdvojiti, ne samo među drugim autorima koji su crtali ovog junaka za ,,Glénat”, već i kao jedno od interesantnijih među svekolikim prikazima Kimerijca. Pre svega, Stevanov Konan izgleda kao - KONAN, što se za većinu Konanâ iz serijala koji ,,Glénat” izdaje ne bi moglo reći. To, pre svega, podrazumeva da čitalac pred sobom ima dobro mu znanog crnokosog, mišićavog, džinovskog Varvarina. Ipak, to ne znači da je Subić na bilo koji način preuzeo već gotova grafička rešenja. Naprotiv, dao mu je snažan autorski pečat i na izvestan način ga i nadgradio. Minuciozno crtajuċi malje i ožiljke iz brojnih bitaka, svoj prikaz Kimerijca bazirao je, pre svega, na Hauardovim opisima. Istina, i njegov Kimerijac ima bradu, ali ona deluje kao prirodna posledica nemogućnosti junaka da se obrije tokom višednevnog gipčenja kroz pustinju. Gorepomenuta nadgradnja odnosi se na samu karakterizaciju. Naime, Subićev Konan preko lica, a naročito očiju, u skoro svakom kadru ima snažne senke, koje ne samo što doprinose misterioznosti, već čine da Varvarin na momente deluje zastrašujuće. Kao da je Stevan hteo da nam poruči da junak koji se borio protiv tolikih monstruma mora i sam biti pomalo čudovištan.Pošto dolazimo do dela koji će se baviti pojedinim aspektima radnje stripa, ukoliko već sa njom niste upoznati preko originalne Hauardove priče, ili stripa na kojem su radili Roj Tomas i Džon Bjusema, a ne želite da vam neko pokvari iskustvo prvog čitanja, preporučujem vam da se na tekst vratite nakon što iščitate jedno od ova tri dela.

Već na početku Bek i Subić pokazuju da neće ići sigurnim, dobro utabanim stazama. Otuda uvodna scena, sa Natalom, Konanovom saputnicom, kako kleči kraj Varvarinovih nogu, a koja je, između ostalog, poslužila i za legendarnu Frazetinu ilustraciju, izostaje. Namesto nje, autorski dvojac pred čitaoca iznosi svu surovost pustinje kojom dvoje protagonista beže od neprijateljske vojske. Upečatljiv je prizor uginule kamile, kojim se snažno podcrtava nemogućnost opstanka u takvim uslovima. Posebno treba istaći i impresivan način (à la maestro Dino Batalja), na koji je Subić šrafurama dočarao pustinjsko tlo.

Pri rubu očaja, kada se Konan već sprema da liši Natalu muka skapavanja od žeđi, u daljini ugledaju nešto što im privuče pažnju. Na devojčina pitanja: ,,Je li to grad Konane? Ili priviđenje?”, Kimerijac odgovara: ,,Ðavo bi ga znao”. Ovaj jednostavan kadar, u kojem Varvarin daje odgovor, ostaće vam urezan u sećanje dugo nakon što sklopite korice ovog stripa. Njime je Subić pokazao pravu majstoriju, jer je uspeo u onome što je tek retkima pošlo za rukom, a to je da jedan potpuno statičan prizor ispuni tenzijom i akcijom. Na Konanovom licu nema grimase, ali se zato iz njega iščitavaju kako želja da se krene ka novootkrivenom gradu, tako i strepnja od onoga što bi tamo mogao zateći.

Vizuelno rešenje samog Ksutala krajnje je zanimljivo. Grad je smešten u udolini, a opasan je kulama i minaretima. Otuda u jednom kadru deluje kao da glavni junaci ove priče ulaze u čeljusti kakvog gigantskog monstruma, čime je veoma suptilno nagovešten dalji tok radnje.

Jednako je dobro dizajniran i enterijer Ksutala, prepun ornamenata kojima se naglašava sveopšta dekadencija u koju su stanovnici ovog inače veoma naprednog grada zapali. Svaka prostorija ima upečatljiv vizuelni identitet, a vidno je i ponavljanje pojedinih simbola. Ovde treba izneti pohvalu na račun Ðulije Brisko, čije je kolorističko umeće, te obilato korišćenje ljubičastih i narandžastih tonova umnogome doprinelo dekadentnoj atmosferi.

No, da ne dužimo previše sa enterijerima i eksterijerima, već da pređemo na ono po čemu su dela o Konanu čuvena – makljažama i čudovištima. Robert E. Hauard, tvorac Konana, poznat je po veoma pažljivom građenju atmosfere, te mi je naročito drago da su Bek i Subić ukačili tu nit i verno je ispratili. Tako već pri samom ulasku u Ksutal Varvarin i Britunka, a i čitalac, vide da stvari baš i nisu kakve treba da budu. Sablasnost grada ponajbolje opisuju Konanove reči: ,,Ne dopada mi se ovo mesto gde mrtvi vaskrsavaju i gde usnule ljude guta senka tako da od njih ostane tek trag krvi!” Ono malo ljudi koje njih dvoje viđaju ili su uronjeni u san, ili su budni ne bivajući svesni razlike između ova dva stanja. Ujedno, povremeno se niz zidove spušta neobična senka koja ih guta, a Subić je izvanredno uspeo da prenese šok, stah i nevericu Konana i Natale koji sve to posmatraju. Tek pri susretu sa Talidom, ženom koja nije rođena Ksutalka, naši junaci saznaju više o ovom izopačenom gradu. Naime, stanovnici, inače u tehnološkom i naučnom smislu veoma napredni, redom su ovisnici o ekstraktu crnog lotosa, koji izaziva narkozu propraćenu lepim snovima. Sa druge strane, među njima obitava Tog, neka vrsta božanstva, kojem oni s vremena na vreme fatalistički dopuštaju da ih proždere. Jedino čime se u budnom stanju bave jesu čulna uživanja. Ovde, po ko zna koji put, treba pohvaliti Subićevo umeće i osećaj za detalj. Usputnim motivom, rojem muva koji leti oko usnulih Ksutalaca, uspeo je da dočara dekadenciju više nego što bi manje vešti autori čitavim stranicama.

Na Konanovu i Natalinu nesreću, Talida se zatreska u Varvarina. I baš tada, kada je Kimerijac odbije, i zamoli da njemu i njegovoj saputnici pokaže izlaz u pustinju, počinje prava akcija. Ona kidnapuje Britunku, vezuje je i bičuje, prepuštajući je na milost i nemilost Togu, dok Konana ostavlja da se bori sa hordom razjarenih Ksutalaca. Scena borbe je veoma dobro prikazana, i izuzetno dinamična, zbog, pre svega, stalnog menjanja perspektiva i eksperimentisanja sa organizacijom kadrova.

Dok se Konan probija kroz gomile neprijatelja, Talida muči Natalu. U tom momentu, ponovo se niz zidove spušta ,,gmizava sen” i proždire Talidu. Tek nakon toga, prvi put, na dve stranice, vidimo Toga u svoj njegovoj grozomornosti. Drago mi je da Subić spada u onaj red malobrojnih crtača koji su upoznati sa povezanostima Hauardove poetike sa Lavkraftovim Ktulu mitosom. Zbog toga Tog deluje kao neodređena džinovska crna masa pipaka i očiju, mešavina senki i tkiva, koju Konan, na jedvite jade, uspe da savlada. I, moram priznati da mi je drago što se u vizuelnom rešenju monstruma odustalo od ,,žabljeg lica” koje Hauard navodi opisujući ovo stvorenje. Time je Tog postao još neobičniji i udaljeniji od konkretnog i znanog sveta.

Da se ovaj tekst ne bi pretvorio u panegirik, valja izneti i par zamerki. Pitanje koje se nametnulo već pri pogledu na prve stranice je: ,,Zašto, Kromovih mu đavola, Natala pustinjom hodi u toplesu?” Nije da imam nešto protiv toplesa, čak naprotiv, ali mi je sasvim jasno da bi nakon provedenih par dana u pustinji bila pečenija nego Klint Istvud u Dobar, loš, zao. Poprilično zbunjen, prelistam Hauardovu pripovetku i vidim da je u njoj Britunka ogrnuta nekom lakom tunikom. Konan, sa druge strane, u stripu nosi ogrtač sa kapuljačom, i ni na kraj pameti mu ne pada da ga džentlmenski prepusti svojoj saputnici. No, Eros je oduvek igrao važnu ulogu u popularnosti delâ o Varvarinu, tako da se, u tom kontekstu, ovom propustu i može progledati kroz prste.

Ako se prva zamerka odnosila na Eros, drugu upućujemo Tanatosu. Kao što je već navedeno, nakon što Talida kidnapuje Natalu, Konan ostaje sam u ogromnom i mračnom hodniku, nakon čega ga napada skupina Ksutalaca. E, sad, kod Hauarda jasno piše da ih je bilo dvadesetak, dok ih u stripu ima pedesetak. Ovo potpuno bespotrebno povećanje broja neprijatelja deluje kao podilaženje konzumentima superherojskih sadržaja, koji bi Konana, ukoliko pobije ,,samo” dvadesetak protivnika, mogli proglasiti šonjavkom.

Treća, i poslednja, zamerka odnosi se na deo pred samu završnicu stripa. Opštepoznata stvar ljubiteljima Varvarinovih avantura je da je Ksutal epizoda u kojoj se Konan nalazi najbliže smrti. Iz borbe sa Togom izlazi unakažen, sa zjapećim ranama iz kojih lipti krv. Hauard je ovu situaciju rešio uvodeći motiv napitka nalik vinu, o čijoj čudesnoj sposobnosti da leči rane protagonisti saznaju od Talide. Stoga, na kraju priče, Varvarin ispija vino i time se spasava od sigurne smrti. Međutim, u stripu koji je pred nama, ovaj motiv izostaje. Umesto vina, Konan sebi intravenozno daje malu dozu ekstrakta crnog lotosa, tek toliko da odagna bol i izazove blage halucinacije, i sa Natalom nastavlja put ka najbližoj oazi. Iako Hauardova ideja o čudesnom napitku koji za tren leči rane može delovati naivno, premda u skladu sa tehnološkim dostignućima Ksutalaca, činjenica da u stripu Kimerijac nastavlja put kroz surov pustinjski predeo, dok obilato krvari, deluje krajnje nelogično. Možda je u prvobitnoj ideji za scenario i postojalo ukazivanje na isceliteljska svojstva crnog lotosa, možda Konan zna za ta svojstva, možda u oazi do koje on i Natala stižu postoji neko, ili nešto, što bi moglo za izvida tako opasne povrede, ali to nama, čitaocima, ni u jednom trenutku nije predočeno. Stoga se ovo ne da protumačiti drukčije nego kao scenaristički previd.