Beogradska proslava 40 godina kultnog albuma Električnog orgazma: Kako bubanj kaže – tako i bude
Helly Cherry
Dva sata energične svirke i skoro 30 izvedenih pesama za četiri decenije kultnog albuma „Kako bubanj kaže” i kvalitetnu proslavu kakva dolikuje prilici! Legendarni domaći rokenrol sastav Električni orgazam je u beogradskom Domu omladine, u subotu, 7. decembra 2024, na sebi svojstven način, dopadljiv i publici, obeležio još jedan jubilej. Prošetali su nas novotalasni veterani kroz jedan šarolik repertoar gde su značajno mesto zauzele i, i te kako aktuelne, kompozicije sa slavljeničkog izdanja, na sreću mnogih, budući da neke stvari verovatno godinama nisu svirane. A bilo je evergrin hitova, horski otpevanih. No, idemo lagano i redom, baš kako bubanj kaže!
Po platou Milana Mladenovića, još jedne legende domaćeg roka i novotalasnog heroja, već oko 20.30 počeli su da pristižu posetioci koncerta, mahom ispisnici slavljenika, ali i, na moju veliku radost, mnoštvo mlađarije. Verovatno su većinu na svirku doveli roditelji, ali ja ću naivano verovati da se makar deo te omladine ovde našao po sopstvenom nahođenju. Elem, svi oni su se već oko 21 čas izmestili u salu Amerikana beogradskog Doma omladine, nestrpljivo iščekujući početak nastupa. I eto ga – desetak minuta kasnije.
Pred publiku se ukazaše Gile, Banana, Švaba, Ljuba i Pače, instrumentima i rifovima – Električni orgazam. Vrpca je presečena numerom Lui, Lui, inače obradom Ričard Berija koju su mnogi sastavi kroz skoro vek postojanja pesme rabili, među njima i meni izuzetno dragi Black Flag. A onda su se dali u jedan transdiskografski ringišlip pesmama Daj da vidim sad, Vudu bluz, Locomotion i Svaka nova noć. Na kraju niza, u skladu sa ringišpilom, i prva numera sa albuma „Kako bubanj kaže” koju će odsvirati ove večeri – Fras u šupi. Mračnu i mističnu mlađu soničnu sestru, zamenila je ona starija – Krokodili dolaze, traka na kojoj sam prvi put uočio više telefona vinutih u zrak, ali i pokoji poklič koji je dolazio iz pune, ali komotne, Amerikane.
Po platou Milana Mladenovića, još jedne legende domaćeg roka i novotalasnog heroja, već oko 20.30 počeli su da pristižu posetioci koncerta, mahom ispisnici slavljenika, ali i, na moju veliku radost, mnoštvo mlađarije. Verovatno su većinu na svirku doveli roditelji, ali ja ću naivano verovati da se makar deo te omladine ovde našao po sopstvenom nahođenju. Elem, svi oni su se već oko 21 čas izmestili u salu Amerikana beogradskog Doma omladine, nestrpljivo iščekujući početak nastupa. I eto ga – desetak minuta kasnije.
Pred publiku se ukazaše Gile, Banana, Švaba, Ljuba i Pače, instrumentima i rifovima – Električni orgazam. Vrpca je presečena numerom Lui, Lui, inače obradom Ričard Berija koju su mnogi sastavi kroz skoro vek postojanja pesme rabili, među njima i meni izuzetno dragi Black Flag. A onda su se dali u jedan transdiskografski ringišlip pesmama Daj da vidim sad, Vudu bluz, Locomotion i Svaka nova noć. Na kraju niza, u skladu sa ringišpilom, i prva numera sa albuma „Kako bubanj kaže” koju će odsvirati ove večeri – Fras u šupi. Mračnu i mističnu mlađu soničnu sestru, zamenila je ona starija – Krokodili dolaze, traka na kojoj sam prvi put uočio više telefona vinutih u zrak, ali i pokoji poklič koji je dolazio iz pune, ali komotne, Amerikane.
.jpg) |
| foto: Dimitrije Petković, kompletnu galeriju pogledajte klikom ovde |
Ekipa na bini se super zabavljala svirajući ove stvari. Bilo je tu i međusobnog dobacivanja akordima, na pola metra udaljenosti, licem u lice, na relaciji Gile-Bane-Švaba, a performansu se sporadično priključivao i Ljuba sa mikrofonom u ruci, u pauzi spretnog plesa prstima po dirkama klavijature. Tako je recimo bilo tokom izvođenja još jedne pesme sa slavljeničkog izdanja – Klinci traže zabavu. Ne znam kako su se zvezde tako precizno poklopile, ali društvene okolnosti u zemlji neverovatno korespondiraju sa refrenom koji kaže kratko i jasno „vreme je za akciju”.
Jedna od najlepših scena sa koncerta nastala je ubrzo potom, usred izvedbe najmlađe pesme iz repertoara - Gde smo sad? sa istoimenog, poslednjeg, studijskog albuma Orgazma iz 2018. Šta se desilo? Kako je naišao refren, tako su svi članovi benda, osim, logično, bubnjara Pačeta, zbili redove i unisono ga otpevali i odsvirali. Ljuba je naposletku iskoristio priliku da se pozdravi sa nekoliko klinaca iz prvog reda za koje verujem da će im ova lepa uspomena sa koncerta dugo ostati urezana u sećanje. U par minuta, dve prekrasne slike.
Usledio je blok pesama iz filma „Crni bombarder” – Svečane bele košulje i Hodam sad kao zombi, te jedan od mojih favorita Seks, droga, nasilje i strah. Čini mi se da je baš na njoj Banetu pukla žica, ali je brzom intervencijom tehničara Strahinje, koji je celo veče bio na visini zadatka, problem istog momenta, gotovo nečujno, rešen zamenom gitare. Na red je potom došla još jedna aktuelna stvar sa ploče „Kako bubanj kaže” - Ja želim promene. „I ja” viknuo je Ljuba, posle Giletove najave, da bi se prostorom zaorilo... Zna se šta. Pošto sam koncert premijerno pratio sa galerije, imao sam jasan pogled na binu, kao i na masu. I video sam da je ova stvar najviše ganula nešto starije fanove, toliko puta izneverene pričama o kojekakvim „promenama”, koji decenijama živi tekst pesme – i dalje relevantan u našem društveno-političkom ambijentu i posle 40 godina. Jedan permanentni generacijski krik, ili vapaj, kako je kome draže.
Mic po mic, stvar po stvar, stigosmo do bloka sa hitovima. Kapetan Esid je bacio auditorijum u trans i horsko pevanje, Ne postojim je naterala publiku na ples i otvorila žurku na koju su se nadovezale, adaptirana obrada Rolingstonsa, Bejbe ti nisi tu, Igra rokenrol cela Jugoslavija i Da si tako jaka. E da, umalo da zaboravim, ovaj niz je nakratko prekinula još jedna slavljenička numera – Skamenjen, moj adut sa „Kako bubanj kaže” uz Beograd, koji nažalost nismo čuli te večeri.
U poslednju fazu svirke ušli smo uz energičnu traku Spojimo se sad. Odeven u mozaične hipi zvoncarice, frontment Gile je osmehujući se pohvalio nepogrešivog Pačeta kao „najboljeg bubnjara u Električnom orgazmu, a i šire”. Saglasan, mada to šire ide i van granica Srbije, rekao bih. Posle sat i jače vremena svirke, konačno povratak na prvi album i to, ni pet, ni šest, već Konobar. A zatim dve posvete, za dve legende. Prva Debela devojka za glumačku ikonu Sonju Savić i svevremenska Kako bubanj kaže za Gorana Čavajdu Čavketa. Počivajte u miru!
I tako dođosmo do kraja i za mene najemotivnijeg trenutka večeri jer je usledilo Nebo. Od ko zna koliko miliona minuta preslušanih muzike, hiljade i hiljade bendova i izdanja, ove stvari ću se uvek setiti kada me neko pita – koje su ti omiljene pank pesme? Jednostavno se urezala u memoriju i srce od prvog slušanja pre oko četvrt veka i ne planira da odjezdi. Uspela je i nekoliko ljudi da natera na mini šutku, pa smo i taj momenat imali na ovom lepom događaju. Povukla se ekipa na minut sa bine potom, ali se rapidno vratila i odsvirala još dva klasika s početka karijere – Vi i Zlatni papagaj.
Okrugo dva sata je trajala ova manifestacija dobre muzike, duha i energije. I shodno tome, ispunila očekivanja okupljenih, baš kao i prethodni slavljenički koncerti kojima su obeležili jubileje svojih studijskih izdanja, a od kojih sam lično propustio samo prošlogodišnji u čast „Les Chansones Populaires”. E sad, za dve godine je i četiri decenije „Distorzije”, tako da znamo šta nam je i šta im je činiti. Jer tako i bubanj – nalaže.
Jedna od najlepših scena sa koncerta nastala je ubrzo potom, usred izvedbe najmlađe pesme iz repertoara - Gde smo sad? sa istoimenog, poslednjeg, studijskog albuma Orgazma iz 2018. Šta se desilo? Kako je naišao refren, tako su svi članovi benda, osim, logično, bubnjara Pačeta, zbili redove i unisono ga otpevali i odsvirali. Ljuba je naposletku iskoristio priliku da se pozdravi sa nekoliko klinaca iz prvog reda za koje verujem da će im ova lepa uspomena sa koncerta dugo ostati urezana u sećanje. U par minuta, dve prekrasne slike.
Usledio je blok pesama iz filma „Crni bombarder” – Svečane bele košulje i Hodam sad kao zombi, te jedan od mojih favorita Seks, droga, nasilje i strah. Čini mi se da je baš na njoj Banetu pukla žica, ali je brzom intervencijom tehničara Strahinje, koji je celo veče bio na visini zadatka, problem istog momenta, gotovo nečujno, rešen zamenom gitare. Na red je potom došla još jedna aktuelna stvar sa ploče „Kako bubanj kaže” - Ja želim promene. „I ja” viknuo je Ljuba, posle Giletove najave, da bi se prostorom zaorilo... Zna se šta. Pošto sam koncert premijerno pratio sa galerije, imao sam jasan pogled na binu, kao i na masu. I video sam da je ova stvar najviše ganula nešto starije fanove, toliko puta izneverene pričama o kojekakvim „promenama”, koji decenijama živi tekst pesme – i dalje relevantan u našem društveno-političkom ambijentu i posle 40 godina. Jedan permanentni generacijski krik, ili vapaj, kako je kome draže.
Mic po mic, stvar po stvar, stigosmo do bloka sa hitovima. Kapetan Esid je bacio auditorijum u trans i horsko pevanje, Ne postojim je naterala publiku na ples i otvorila žurku na koju su se nadovezale, adaptirana obrada Rolingstonsa, Bejbe ti nisi tu, Igra rokenrol cela Jugoslavija i Da si tako jaka. E da, umalo da zaboravim, ovaj niz je nakratko prekinula još jedna slavljenička numera – Skamenjen, moj adut sa „Kako bubanj kaže” uz Beograd, koji nažalost nismo čuli te večeri.
U poslednju fazu svirke ušli smo uz energičnu traku Spojimo se sad. Odeven u mozaične hipi zvoncarice, frontment Gile je osmehujući se pohvalio nepogrešivog Pačeta kao „najboljeg bubnjara u Električnom orgazmu, a i šire”. Saglasan, mada to šire ide i van granica Srbije, rekao bih. Posle sat i jače vremena svirke, konačno povratak na prvi album i to, ni pet, ni šest, već Konobar. A zatim dve posvete, za dve legende. Prva Debela devojka za glumačku ikonu Sonju Savić i svevremenska Kako bubanj kaže za Gorana Čavajdu Čavketa. Počivajte u miru!
I tako dođosmo do kraja i za mene najemotivnijeg trenutka večeri jer je usledilo Nebo. Od ko zna koliko miliona minuta preslušanih muzike, hiljade i hiljade bendova i izdanja, ove stvari ću se uvek setiti kada me neko pita – koje su ti omiljene pank pesme? Jednostavno se urezala u memoriju i srce od prvog slušanja pre oko četvrt veka i ne planira da odjezdi. Uspela je i nekoliko ljudi da natera na mini šutku, pa smo i taj momenat imali na ovom lepom događaju. Povukla se ekipa na minut sa bine potom, ali se rapidno vratila i odsvirala još dva klasika s početka karijere – Vi i Zlatni papagaj.
Okrugo dva sata je trajala ova manifestacija dobre muzike, duha i energije. I shodno tome, ispunila očekivanja okupljenih, baš kao i prethodni slavljenički koncerti kojima su obeležili jubileje svojih studijskih izdanja, a od kojih sam lično propustio samo prošlogodišnji u čast „Les Chansones Populaires”. E sad, za dve godine je i četiri decenije „Distorzije”, tako da znamo šta nam je i šta im je činiti. Jer tako i bubanj – nalaže.
Timočanin