Ne pamtim kada sam poslednji put slušao Crime & the City Solution. Taj bend mi je nestao sa vidika početkom novog milenijuma, u vremenima kada sam otkrivao i zaljubljivao se u neke druge bendove, koji su u žanrovskom smislu bili drugačije naštimovani. Doduše, nije da se nisu spominjali i da ih je u potpunosti prekrio zaborav. S vremena na vreme, u ćaskanju sa nekom od starijih beogradskih faca, kao i u intervjuima sa Nikom Kejvom, Aleksander Hakeom ili Mikom Harvijem na koje sam naleteo na bespućima interneta, izletelo bi i njihovo ime. Prvi su pričali o njima kao o nekim mitskim bićima i izmišljenom neodržanom koncertu u SKC-u 1989.godine, drugi su govorili o njima kao saborcima australijske scene koja je svoju punu afirmaciju doživela u Evropi osamdesetih na kojoj su se profilisali kao korifeji post-punka i artističkog pank-roka. To što se u mojim kolima često preslušava saundtrek iz Vendersovog filma Until the End of the World na koji je uvrštena njihova najpoznatija, bez svake sumnje izvandredna pesma The Adversary, to ipak ne računam. Taj saundtrek ima poseban život i kao da su se sve te pesme otpadile od svojih tvoraca i postale deo neke druge, filmske priče, ali o tome neki drugi put. Ovde smo zbog Crime & the City Solution i njihovog koncerta koji su u nedelju veče 1.12.2024. održali u beogradskom klubu KC Grad, u organizaciji nezavisne muzičke agencije Bad Music for Bad People, najbolje koju imamo.

U dobro poznatom ambijentu savamalskog KC Grada, skupio se solidan broj neumornih zaljubljenika u muziku koja ima sve manje sledbenika. Rok muzika je skrajnuta već duže vreme u ovom gradu, medijski i institucionalno, ali postoje male oaze, postoje ljudi koji ih neguju i ne predaju se duhu novih vremena. Počeo sam, svu tu braću i sestre po zvuku, da doživljavam kao čuvare rokenrolerskog zaveta.

U prilično popunjenom prostoru, u intimnoj atmosferi karakterističnoj za male klubove, na binu je izašao Joshua Murphy, mladi gitarista nove postavke benda, koji je u ulozi „predgrupe“, sam na akustičnoj gitari, isporučio nekoliko pesama sa svog solo EP-a Lowlands. To su mračne ceremonijalne storiteling pesme, evokativne, atmosferične, potkrepljene glasom koji obećeva. 


Posle male pauze na stejdž su izašli Simon Bonney (vokal) sa suprugom Bronwyn Adams (violina) i onda su zajedno sa Joshuom Murphyem (gitara) otvorili publici vrata njihovog muzičkog kosmosa koji je usisao ceo prostor i sve prisutne odveo na jedno nezaboravno putovanje. Bila je to zvučna vremenska mašina koja nas je prvo odvela do onog berlinskog kluba iz Wings of Desire, a potom su prizvali duhove Marka Lanegana i Rowland S. Howarda, Bruno Ganza i Solveig Dommartin, i onda je sve izgledalo nestvarno, potpuno bajkovito. 

Videli smo bend koji nikada nije prestao da postoji, videli smo umetnike koji još uvek imaju šta da kažu. Odmak od post-panka je pretočen u gotik-folk sa lirskim murder-ballads bluz sentimentom. Mahom su izvodili pesme sa njihovog prošlogodišnjeg albuma The Killer, kao i neke sa starijih albuma i sve te stvari (Rivers of Blood, Brave Hearted Woman, The Bride Ship) zvuče fantastično. Naterali su me da osetim grižu savesti što sam pre koncerta posmislio da će igrati na kartu starih vremena i da će sve biti još jedan od onih koncerata posle kojih većina nas prokomentariše „došli su prekasno“. Ne, ovde to nije slučaj. Oni su zapravo sada još bolji nego što su nekada bili. Zato nije bilo potrebe za podilaženjem publici sa starim hitovima, ako su oni ikada i imali hitove. Crime & the City Solution su izveli jedan od najboljih koncerata koje sam pogledao u poslednjih par godina. To je danas retkost i takvi bendovi zaslužuju duboko poštovanje.


Đorđe Kalijadis