Postoji ta neka vrsta angažovanih psiholoških trilera i soft horora koja ne insistira toliko na eksploataciji „strave“ i „zebnje“ koliko da kroz konvencije žanra iskritikuje i stavi pod lupu neku društvenu anomaliju ili kancer.

Blink twice može se gledati u sličnom ključu kao i filmovi „Get out“, „Meni“ ili „Don’t worry darling“, dočim iza kamere, slično ovom potonjem, ima vibrantnu rediteljku-početnicu koja se prethodno ostvarila kao uspešna glumica – Zoe Kravic.

Kravicova odoleva vašaru taštine i mudro ne stavlja sebe i pred kameru, iako je mogla, nego zapravo vrlo vešto gradi jedan, reklo bi se, poznat narativ koji je inspirisan raznim nepočinstvima, koja su i u medijima dobro dokumentovana, kao što su Epstajn i njegovo misteriozno ostrvo razvrata.


Grupa beslovesnih devojaka na čelu sa razigranom Fridom obrete se na naizgled rajskom ostrvu milijardera Slejtera Kinga, i naravno, vrlo brzo stvari počinju da poprimaju razmere zlokobnog i sumnjivog.

Iako nam je donekle jasno kuda ovakva priča vodi, dok nas neki usputni preokreti u vezi sa tim „kako“ i „zašto“ mogu iznenaditi i uneti neku inovaciju, Kravicova zapravo vešto vodi ovu priču trasom angažovanog psihološkog trilera koji nema samo za cilj da razmonira i prokaže mušku potrebu za manipulacijom, kontrolom i zloupotrebom moći i statusa, već da prst krivice uperi i u žene koje ponekad svesno prenebregavaju traumu vraćajući se u ruke zlostavljača zbog osećaja lažne sigurnosti. Otuda je naravoučenije ovog filma zapravo vrlo brutalno i kritički usmereno prema svima.

Iako će radnja izazivati efekat dežavija svemu ovome da sklizne lakše pomaže izuzetna kamera i gomila prepozatljivih glumaca koji čistim iskustvom i autoritetom oživljavaju razne nakaznosti pred publikom (tu su sve sami alumniji kao što je Kristijan Slejter, Kajl Meklahlan, ali i već dovoljno iskusni Hejli Džoel Osmend). Čening Tejtum (inače partner Zoe Kravic) sasvim lepo ulazi u posturu zapravo ludog milijardera kome je novac očigledno izopačio svaki osećaj etičnosti, a Naomi Aki odlično kanališe zbunjenost, stravu, ali i nepristajanje na ulogu žrtve.

Iako ne sasvim originalno (naprimer matefora sa pilićima u kavezu dostojna je srednjoškolskog sastava), za jedan rediteljski debi sasvim pristojno i gledljivo iskustvo.
Slobodan Novokmet