THE APPRENTICE (2024) – Trampovo šegrtovanje
Helly Cherry
Svi koji su očekivali od „Džokera“ da bude jedan film o genezi ikoničnog superzlikovca, a to nisu dobili, mogu slobodno da se prešaltuju na ovaj film gde će to svakako dobiti.
Mada mi se čini da je nama iz ovih krajeva teško da percipiramo Donalda Trampa kao „superzlikovca“ kakvim ga Amerika kleveće, po meni mi smo u podjednakim go*nima bez obzira ko sedi u ovalnoj sobi, a Tramp mi je oduvek bio više tako kao neka vodviljska figura „lažnog cara“ koji je znao kako dobro da uzjaše aktuelni momenat u kulturi i ekonomiji.
Mada mi se čini da je nama iz ovih krajeva teško da percipiramo Donalda Trampa kao „superzlikovca“ kakvim ga Amerika kleveće, po meni mi smo u podjednakim go*nima bez obzira ko sedi u ovalnoj sobi, a Tramp mi je oduvek bio više tako kao neka vodviljska figura „lažnog cara“ koji je znao kako dobro da uzjaše aktuelni momenat u kulturi i ekonomiji.
The Apprentice predstavlja njegov lagani uspon ka moći koja je išla podjednako koliko iz porodične privilegije i bogatstva toliko i iz poznanstva sa beskrupuloznim advokatom Rojem Konom, koji je krajem 70-ih naučio Trampa kako da „laže, krade, vara“ i svaki poraz pretvara u kvazipobedu.
Deo filma kada se Tramp „osamostaljuje“ u svojoj grandomanskoj viziji veličine, egomanijaštva i dr. znatno je zanimljiviji i slika ga u ne baš laskavom svetlu čoveka koji je do uspeha došao na sve moguće nelegalne načine, ali i jednim jasnim odsustvom pre svega stila, dobrog ukusa, i bazičnih skrupula – samo pohlepa i proamerička predstava krupnog kapitala koji se samoumnožava dugovima, laganjem i lažnim, ispraznim glamurom.
Film je, s te strane, takozvani „character assassination“ koji prigodno izlazi pred izbore, jer Trampu ne ostavlja skoro nijedan ljudski kvalitet, dočim ga prikazuje zapravo i artikulsanijim nego što on jeste. Međutim, i pored blata u koje valja svog lika, verujem na osnovu arhivskih snimaka i samog njegovog ponašanja da je makar 90 posto viđenog u filmu istina.
Film lepo izgleda, ima taj neki „osamdesete forever“ izgled isprane, arhaizovane slike koja lepo, uz kombinaciju pravih snimaka iz tog perioda, skoro dokumentaristički dočarava epohu, dok su Sebastijan Sten i pogotovo Džeremi Strong odlični u svojim ulogama. Iako ne liči na Trampa, Sten uspeva da skine tu neku bazičnu srž njega kao grandomanske perosne lažnog sjaja, a mogući izostanak nominacija za Oskare za ova dva glumca desiće se samo zbog previše osetljivog i aktuelnog političkog trenutka.
Ocena 4
Deo filma kada se Tramp „osamostaljuje“ u svojoj grandomanskoj viziji veličine, egomanijaštva i dr. znatno je zanimljiviji i slika ga u ne baš laskavom svetlu čoveka koji je do uspeha došao na sve moguće nelegalne načine, ali i jednim jasnim odsustvom pre svega stila, dobrog ukusa, i bazičnih skrupula – samo pohlepa i proamerička predstava krupnog kapitala koji se samoumnožava dugovima, laganjem i lažnim, ispraznim glamurom.
Film je, s te strane, takozvani „character assassination“ koji prigodno izlazi pred izbore, jer Trampu ne ostavlja skoro nijedan ljudski kvalitet, dočim ga prikazuje zapravo i artikulsanijim nego što on jeste. Međutim, i pored blata u koje valja svog lika, verujem na osnovu arhivskih snimaka i samog njegovog ponašanja da je makar 90 posto viđenog u filmu istina.
Film lepo izgleda, ima taj neki „osamdesete forever“ izgled isprane, arhaizovane slike koja lepo, uz kombinaciju pravih snimaka iz tog perioda, skoro dokumentaristički dočarava epohu, dok su Sebastijan Sten i pogotovo Džeremi Strong odlični u svojim ulogama. Iako ne liči na Trampa, Sten uspeva da skine tu neku bazičnu srž njega kao grandomanske perosne lažnog sjaja, a mogući izostanak nominacija za Oskare za ova dva glumca desiće se samo zbog previše osetljivog i aktuelnog političkog trenutka.
Ocena 4
Slobodan Novokmet