Ljubav u doba crne kuge — Recenzija strip albuma „Mračna“
Helly Cherry
Iberu Bularu (21. januar 2071.-12. februar 2020.)
Pijan i osramoćen, negdašnji vitez Arzir i njegov štitonoša Juen, nakon jedne od njegovih ne preterano prijatnih večeri ispičuturenja, se susreću licem u lice sa tri oronule babe koje nude Arziru da reinkarnira rahmetli-reputaciju time što će izbaviti izvesnu Islen, posve porobljenu princezu zatočenu u zapuštenom zamku. I sad kad smo se lišili aliteracije, kako ova priča zapravo teče? Da li će vitez spasiti princezu? Hoće li povratiti ugled? Može li doći do ljubavi između ovo dvoje?
Sva ta pitanja se relativno brzo obrću naglavačke već u prvih desetak tabli dvoepizodnog strip serijala „Mračna“. Autorski dvojac iza istog jeste scenarista Iber (puno ime Iber Bular) i crtač Vinsent (u izdanju „Čarobne knjge“ transkribovan kao Vensan) Malije. I premda su stripovi izašli na izvornom frankofonom tržištu 2021. i 2022. godine, izdati su, nažalost, posthumno što se scenariste tiče, jer je Iber sam sebi život oduzeo početkom 2020. godine. O tome ćemo nešto kasnije.
Fokusirajmo se na priču pre svega. Kao što istakoh nešto ranije, ništa u ovom stripu nije nužno tipičan trop fantastike. Arzir je, recimo, komotno mogao da upadne u ne jedan, već dva stereotipa. Naposletku, videli smo već u mnogim delima fikcije kako izgleda vitez koji je odan i pravedan, a videli smo i kako izgleda vitez koji je moralno korumpiran i nečastan. Umesto toga, dobijamo Arzira koji se ponaša kao usronja, iako je pre toga legitimno bio dobar čovek – ključno je istaći, dobar čovek sa vrlo primetnom, vrlo opasnom manom. Manom koja će ga umalo koštati glave.
E sad, to je subverzija glavnog muškog junaka. Šta ćemo sa glavnim ženskim akterom? Pa, ni princeza Islen ne pripada ni u jednom propisnom kalupu. Opet, u fikciji smo već sretali žene koje su zatvorene i koje spašavaju muškarci. Dobijali smo i priče gde se to spasavanje izvrće tako što ili spasavanje bude atipično („Šrek“) ili se devojka sama izbavi („Šrek 4“). A pritom smo već imali i priče gde je monstrum zapravo sve vreme bila upravo ta devojka, ili je bila u šemi sa monstrumom. Islen je opet od svega toga pomalo, ali ne sasvim.
Mnogo propisnih subverzija se ovde dešava. E sad, subverzije nisu uvek idealno rešenje – ona diletantska dileja Rajan Džonson je savršeni primer toga – ali kad se zapravo odrade kako treba, u službi priče i likova, onda nailaze na izvanredan prijem. I to se ovde vidi kod apsolutno svih nivoa prominentnosti karaktera – em su Arzir i Islen odstupanja od šablona, em su štitonoša Juen, Islenina majka Meliren, tri starice, Islenin otac-kralj, kraljeva supruga i ostali prepuni sopstvenih nimalo jednostavnih karakterizacija. Čak i pojedine zveri dobijaju na ličnosti.
Izvanrednu priču prati pitki, maltene vispreni crtež Malijea. Ovo dakako nije prva saradnja pomenutog autorskog dvojca, ali je sigurno najlepša vizuelno. Blend diznijevske stilizacije sa realističnim pristupom dizajnu likova daje serijalu jasan identitet, a pomaže pritom i pribegavanje nekim interesantnim eksperimentima. Recimo, ljubimac Islen, Finšae, i okot koji dođe rodbina isto, su maltene preslikana stvorenja koja možete, recimo, videti u manga serijalu „The Girl from the Other Side: Siúil, a Rún“. Drugim rečima, tu ima i topline i hladnokrvnosti, savršeno spojenih u jedno.
Fokusirajmo se na priču pre svega. Kao što istakoh nešto ranije, ništa u ovom stripu nije nužno tipičan trop fantastike. Arzir je, recimo, komotno mogao da upadne u ne jedan, već dva stereotipa. Naposletku, videli smo već u mnogim delima fikcije kako izgleda vitez koji je odan i pravedan, a videli smo i kako izgleda vitez koji je moralno korumpiran i nečastan. Umesto toga, dobijamo Arzira koji se ponaša kao usronja, iako je pre toga legitimno bio dobar čovek – ključno je istaći, dobar čovek sa vrlo primetnom, vrlo opasnom manom. Manom koja će ga umalo koštati glave.
E sad, to je subverzija glavnog muškog junaka. Šta ćemo sa glavnim ženskim akterom? Pa, ni princeza Islen ne pripada ni u jednom propisnom kalupu. Opet, u fikciji smo već sretali žene koje su zatvorene i koje spašavaju muškarci. Dobijali smo i priče gde se to spasavanje izvrće tako što ili spasavanje bude atipično („Šrek“) ili se devojka sama izbavi („Šrek 4“). A pritom smo već imali i priče gde je monstrum zapravo sve vreme bila upravo ta devojka, ili je bila u šemi sa monstrumom. Islen je opet od svega toga pomalo, ali ne sasvim.
Mnogo propisnih subverzija se ovde dešava. E sad, subverzije nisu uvek idealno rešenje – ona diletantska dileja Rajan Džonson je savršeni primer toga – ali kad se zapravo odrade kako treba, u službi priče i likova, onda nailaze na izvanredan prijem. I to se ovde vidi kod apsolutno svih nivoa prominentnosti karaktera – em su Arzir i Islen odstupanja od šablona, em su štitonoša Juen, Islenina majka Meliren, tri starice, Islenin otac-kralj, kraljeva supruga i ostali prepuni sopstvenih nimalo jednostavnih karakterizacija. Čak i pojedine zveri dobijaju na ličnosti.
Izvanrednu priču prati pitki, maltene vispreni crtež Malijea. Ovo dakako nije prva saradnja pomenutog autorskog dvojca, ali je sigurno najlepša vizuelno. Blend diznijevske stilizacije sa realističnim pristupom dizajnu likova daje serijalu jasan identitet, a pomaže pritom i pribegavanje nekim interesantnim eksperimentima. Recimo, ljubimac Islen, Finšae, i okot koji dođe rodbina isto, su maltene preslikana stvorenja koja možete, recimo, videti u manga serijalu „The Girl from the Other Side: Siúil, a Rún“. Drugim rečima, tu ima i topline i hladnokrvnosti, savršeno spojenih u jedno.
A kad smo već kod topline i hladnokrvnosti, treba da istaknemo umeće koje je rabio prećutni član ove ekipe, Tati Bruno (i saradnica mu na drugom delu priče, Klementan Givar). Kao iskusni kolorista, Bruno koristi tople boje i onda kada služe svrsi i onda kada su u direktnom kontrastu s istom. Njegove crvene, narandžaste i braon su najčešće u scenama gde se dešava neko nasilje, neki sukob ili neki drugi negativni element. Ali kad su svedene, odnosno kada ne dominiraju u kadrovima, iste ove boje se koriste da istaknu toplinu i umilnost izvesnih likova. Slična stvar je i sa hladnim bojama; iako su plava, zelena i indigo dezeni kakvi se primenjuju da „zahlade“ kadar, gotovo sve scene gde su Arzir i Islen zajedno, a da je atmosfera iole prijatnija, upravo ove nijanse preovladavaju. Ovaj blend kolora koji ne prati pravila, zajedno sa crtežom koji nije nužno ono što bi trebalo da bude, se odlično uklapaju sa samo pričom, pa i sa samim mentalitetom scenariste.
I ovde se nakratko vraćamo na onaj faktoid sa početka. Naime, Iber je autor sa dugim stažom, ali i istorijatom koji nije nimalo lak. Rođen u San-Renanu u Bretanji, bio je dete umetnika, ali rođen, kako je i sam istakao, u sredini koja je bila siromašna, surovo katolička i – eufemistično rečeno – nimalo blagonaklona homoseksualnosti. S obzirom na sopstvene sklonosti seksualne prirode, ne čudi činjenica da je već u devetoj godini počeo da pati od prvih simptoma depresije, dijagnostifikovane mnogo kasnije. No, mladi Iber je ubrzo upisao umetničku školu, fokusirajući se na slikarstvo, ali je ubrzo potom napustio studije i okrenuo se u potpunosti stripu, prvo kao prolifični kolorista, a onda i kao scenarista. U njegovim pričama, likovi su prečesto ili marginalizovani ili predstavljeni kao čudovišta koja zapravo i nisu čudovišta – opet, refleksija sopstvene marginalizacije u francuskom društvu krajem 20. veka.
Njegov propenzitet da rejektima društva da priliku da se iskažu se vidi i u „Mračnoj“. Vidimo da Islen maltene nikakvog izbora nije imala što se njene sudbine tiče. Ili ju je otac vukao na svoju stranu kao pijuna za politički brak, ili ju je majka odvlačila da je podigne kao demonsko biće i da iskoristi njeno telo za reinkarniranje same sebe. Kod Arzira se ovo manje vidi, ali je i dalje tu; naposletku, kao neko ko ne može da odoli ženama, svu svoju reputaciju časnog viteza i kvalitetnog borca će izgubiti nakon što ga je princeza Gvenvred, s kojom je legao u postelju, optužila lažno za napastvovanje. I Islen i Arzir završavaju izopšteni iz svojih domova, i to zbog stvari van njihove kontrole – zvuči li vam to poznato?
Naravno, čak i bez ovog predznanja o pokojnom Iberu, možemo sagledati priču „Mračne“ kao štivu o opasnosti predrasuda, poluinformacija i neiskrenosti. Naravno, Iber je svesno u priču uveo i likove koji iole unose pozitivnost u celom tom sivilu (Juen je tu savršeni primer), što govori da je život ipak vredan življenja, i pored nedaća koje su neminovne. Samo je potrebno izboriti se za ono što je pravično i ne predavati se usput onome što je nametnuto – i Arzir i Islen su umalo napravili baš tu grešku. Njihova odluka da tu grešku ne naprave, niti da je ponove, je upravo srž celog stripa, i proteže se kroz radnju doslovce od prvog do poslednjeg kadra.
„Mračna“ je kratko i pitko delo koje se brzo čita a brže pamti. Kao poslednja Iberova kreacija, zaslužuje pažnju, ali i nevezano za to je u pitanju strip koji vredi posedovati kao indikator da francuski strip i te kako ima šta da ponudi u trećoj deceniji 21. veka.
I ovde se nakratko vraćamo na onaj faktoid sa početka. Naime, Iber je autor sa dugim stažom, ali i istorijatom koji nije nimalo lak. Rođen u San-Renanu u Bretanji, bio je dete umetnika, ali rođen, kako je i sam istakao, u sredini koja je bila siromašna, surovo katolička i – eufemistično rečeno – nimalo blagonaklona homoseksualnosti. S obzirom na sopstvene sklonosti seksualne prirode, ne čudi činjenica da je već u devetoj godini počeo da pati od prvih simptoma depresije, dijagnostifikovane mnogo kasnije. No, mladi Iber je ubrzo upisao umetničku školu, fokusirajući se na slikarstvo, ali je ubrzo potom napustio studije i okrenuo se u potpunosti stripu, prvo kao prolifični kolorista, a onda i kao scenarista. U njegovim pričama, likovi su prečesto ili marginalizovani ili predstavljeni kao čudovišta koja zapravo i nisu čudovišta – opet, refleksija sopstvene marginalizacije u francuskom društvu krajem 20. veka.
Njegov propenzitet da rejektima društva da priliku da se iskažu se vidi i u „Mračnoj“. Vidimo da Islen maltene nikakvog izbora nije imala što se njene sudbine tiče. Ili ju je otac vukao na svoju stranu kao pijuna za politički brak, ili ju je majka odvlačila da je podigne kao demonsko biće i da iskoristi njeno telo za reinkarniranje same sebe. Kod Arzira se ovo manje vidi, ali je i dalje tu; naposletku, kao neko ko ne može da odoli ženama, svu svoju reputaciju časnog viteza i kvalitetnog borca će izgubiti nakon što ga je princeza Gvenvred, s kojom je legao u postelju, optužila lažno za napastvovanje. I Islen i Arzir završavaju izopšteni iz svojih domova, i to zbog stvari van njihove kontrole – zvuči li vam to poznato?
Naravno, čak i bez ovog predznanja o pokojnom Iberu, možemo sagledati priču „Mračne“ kao štivu o opasnosti predrasuda, poluinformacija i neiskrenosti. Naravno, Iber je svesno u priču uveo i likove koji iole unose pozitivnost u celom tom sivilu (Juen je tu savršeni primer), što govori da je život ipak vredan življenja, i pored nedaća koje su neminovne. Samo je potrebno izboriti se za ono što je pravično i ne predavati se usput onome što je nametnuto – i Arzir i Islen su umalo napravili baš tu grešku. Njihova odluka da tu grešku ne naprave, niti da je ponove, je upravo srž celog stripa, i proteže se kroz radnju doslovce od prvog do poslednjeg kadra.
„Mračna“ je kratko i pitko delo koje se brzo čita a brže pamti. Kao poslednja Iberova kreacija, zaslužuje pažnju, ali i nevezano za to je u pitanju strip koji vredi posedovati kao indikator da francuski strip i te kako ima šta da ponudi u trećoj deceniji 21. veka.
Ivan Veljković, 27. oktobra 2024.