„Džoker je režirao film.
Ceo koncept, čak i kada on troši novac studija
on troši kao što bi ga Džoker potrošio“
Kventin Tarantino

Holivud je, kao najveća mašina za proizvodnju narativa, uvek bio podložan iskušenjima gramzivosti i reciklaže ideja. Kada je prvi deo filma Džoker (2019) Toda Filipsa doneo Warner Bros-u milijardu dolara i priznanje na festivalima poput Venecije, nastavak je bio neizbežan. Međutim, Filips, poznat po nekonvencionalnim pristupima, suočio se s paradoksom: kako nastaviti priču koja je već zaokružena i kako stvoriti nešto umetnički relevantno unutar sistema čiji je primarni cilj profit? Rezultat je Džoker: Ludilo udvoje – delo koje funkcioniše kao parodija na samu ideju nastavka i bespoštedna kritika konzumerističkog pristupa umetnosti.

Džoker bi pucao u nas, ne u voditelja

Ako se osvrnemo na filozofiju originalnog filma, Džoker kao lik predstavlja pobunu protiv društvenih normi i struktura koje guše individualnost. U drugom delu, Džoker nije više samo fikcionalni lik; on postaje alat za razbijanje četvrtog zida. Umesto da ponovo pripoveda priču o društvenom padu i ličnoj tragediji, Tod Filips koristi platformu nastavka kao filmski čin sabotaže – on, poput Džokera, „puca“ u publiku, studije i kritičare.

Ova namerna anarhija ogleda se u samom konceptu filma: od odluke da bude mjuzikl, što je subverzija očekivanja publike, do dovođenja Lejdi Gage u ulogu Harli Kvin, čime se briše granica između pop-kulture i umetničke satire. Režiser se poigrava idejom „šta bi Džoker uradio“ kada bi dobio budžet od dvesta miliona dolara? Napravio bi film koji se ruga svima koji su uložili novac i očekivali sigurnu formulu za uspeh.

Anarhija izvan filma

Tod Filips ovde nije samo režiser, već i provokator koji koristi film kao društveni eksperiment. Baš kao što je Hoakin Finiks svojevremeno napustio glumu da bi postao reper u eksperimentalnom dokumentarcu Još uvek sam ovde (I'm Still Here 2010), Džoker: Ludilo udvoje funkcioniše kao meta-komentar na stanje filmske industrije. Film postavlja pitanje: gde prestaje umetnost, a počinje kapitalistička eksploatacija? U ovom smislu, ovo nije film samo o Džokeru, već i o Filipsu, njegovom sukobu sa studijima i, na kraju krajeva, o nama kao konzumentima koji podržavaju franšize kojima nikada neće doći kraj.

Satira satarom

Mjuzikl je savršeno oruđe za ovu vrstu satire. Dok je prvi Džoker bio sumorna drama, nastavak prelazi u nadrealni spektakl koji oscilira između groteske i apsurda. Ovo nije film koji bi trebalo gledati kao nastavak priče, već kao satirični komentar na samu ideju nastavaka. U svetu gde su franšize postale stub industrije, Filips je odlučio da pokaže apsurdnost dodataka već završenim pričama, stvarajući najluđi nastavak ikada – namerno.

Umesto da se povinuje pravilima naracije, Džoker: Ludilo udvoje ruši njihovu strukturu. Ovo je film koji nema iluzije o tome šta jeste – umetničko samospaljivanje koje ironizuje svaki dolar uložen u njega. Scenaristički i režijski, Filips je napravio metatekstualni komentar na pohlepu studija, naglašavajući da ne samo da nisu svi nastavci neophodni, već neki od njih nikada ne bi smeli ni da postoje.

Mentalno oboleli sistem i njegova umetnost

Ako je prvi deo Džokera bio ogledalo mentalnog zdravlja pojedinca u disfunkcionalnom društvu, nastavak proširuje tu metaforu. Ovde je mentalno oboleli sistem Holivud – mašina koja proizvodi sadržaj ne da bi stvarala umetnost, već da bi ostvarivala profit. Reditelj kroz ovaj film daje sopstvenu dijagnozu industrije, predstavljajući je kao nesposobnu da prepozna kada treba stati.

Kritika i publika kao deo problema

Jedna od najprovokativnijih implikacija filma jeste uloga publike i kritike u razobličavanju ovog ciklusa. Mi, konzumenti, često smo saučesnici u ovakvim projektima, podržavajući nastavke i remikse poznatih priča umesto originalnih narativa. Džoker: Ludilo udvoje nas poziva da preispitamo svoje izbore: da li podržavamo umetnost ili samo konzumeristički spektakl?

Zaključak: Socijalni komentar u filmskoj anarhiji

Džoker: Ludilo udvoje nije samo film, već i umetnička sabotaža sistema koji ga je proizveo. Režiser Tod Filips koristi prvi deo filma Džoker kao metaforu za anarhiju i subverziju, a drugi deo ovog filma nije priča o likovima, već o strukturi industrije i njenoj gramzivosti. Ovo je delo koje briše granicu između umetnosti i protesta, rušeći očekivanja publike i kritike u procesu.

I dok je teško reći kako će se ovaj eksperiment zamisliti i razumeti, jedno je sigurno – Džoker: Ludilo udvoje nije samo nastavak. On je refleksija sistema koji ga je stvorio, komentar na publiku koja ga konzumira, i, pre svega, umetnički čin anarhije. A možda i nije…
Stefan Megić

Ova kritika je proizvod dubokog promišljanja autora i nije zakucana u kamenu, što znači da nije potrebno da bude jedina relevantna. Naprotiv, sama čar filma je u tome da je moguće doživeti ga na različite načine, a kasnije taj doživljaj preneti na papir.