Posle čitanja prvog dela romana „Vernon Trodon“ zaključio sam da mi je Viržini Depent bolja od Uelbeka. Zapravo ona je oštra kao Uelbek, samo je utisak još življi, kao da joj je pero dodatno priključeno na distorziranu gitaru, pa iz njene proze pršti čistokrvni književni pank. Ona ne samo da ubada prst u oko i detektuje neuralgične tačke francuskog društva, ona u njima gasi pikavac čiji će žar naterati čitaoca da „vrisne“, odnosno da uključi mozak. Pritom, nije bitno da li se odnose na levicu ili desnicu, devijacija je devijacija, nema gledanja kroz prste.

Dakle, “Čedo apokalipse” je roman sa trilerskim zapletom, odnosno roman potrage za nestalom tinejdžerkom, obojen noir atmosferom i žestokom kritikom francuskog društva. Lusi je smušena i nesigurna privatna detektivka, zaposlena u detektivskoj agenciji, na poziciji koja se u hijerarhiji nalazi na samom dnu. Bavi se mahom slučajevima problematičnih tinejdžera koje imućni roditelji žele da drže pod kontrolom. Tako je krenuo I slučaj sa Valentin, ćerkom neostvarenog francuskog pisca obuzetog sopstvenom veličinom, unukom dominantno nadrkane babe, skorojević buržujke. Sve je bilo u redu dok devojka jednog dana nije nestala. Istrazi se priključuje i samostalna „detektivka“ Hijena, siva eminencija podzemnog sveta, dobro upoznata sa estradno-političko-mafijaškim strukturama Pariza i načinom njihovog funkcionisanja. Zajebana lezbo cica, inteligentna i opasna, pravedna ali dekadentna, dobar igrač koji ima herca da pokuca na svaka vrata i po potrebi razbije svakog ko joj se nađe na putu. Lusi i Hijena kreću u Barselonu kako bi ušli u trag nestaloj Valentin. Rekao bih da su Lusi i Hijena sve ono što nosi u sebi Viržini Depent. Feministkinja koja nije pristala da bude žrtva, već fajter u onom smislu stare škole o kojem je pisala i pričala Kamil Palja. Ovde sam žanr i nije suštinski bitan, on je samo konstrukcija za čitaoca da mu ne bude dosadno, smisao je malo dublji i krije se u kritičkom osvrtu na klasne razlike, rasizam, seksualnost, netrpeljivost prema imigraciji, terorizam, mistične redove katolicizma i druge probleme koji razjedaju francusko društvo i evropski svet. Poglavlja koja se odnose na Lusi, pripovedana su iz prvog lica, dok se poglavlja između pripovedaju iz trećeg lica i dobijamo pozadinsku priču, sa jasnom radnjom i svim oživljenim likovima poput majke, maćehe, naci pankera, arapske familije, časne sestre i svih drugih sa kojima su Valentin i detektivke dolazile u kontakt. Naravno sve je to dobro napisano i ispričano u ritmu koji nalaže pravilo tvrdo kuvane proze.