Pirig i Mazir, jedan nalazač i jedan pisar, se kreću širom Arhea, sveta prekrivenog enormnim drvećem, svako na svom zadatku. Povremeno se podjebavaju, šegače, banteruju, ali se vidi da su prijatelji. I vidi se da su posvećeni zadatku i krcati znanjem. Pirig, usput, primećuje izvesnu reč koja se javlja, prirodno, „ištampana“ na granju i stablu velikog drveta, premda ne zna šta ona znači. No, po povratku ovog dvojca u Pirigovo rodno mesto, primećuju jezivu scenu – lovci na nektar, zasebno pleme, vrše krvavi desant na meštane. Pirigova u tom trenutku bivša partnerka gine, a ubrzo i Mazir gubi glavu. Celo selo biva očišćeno.

Celo selo sem Piriga.

Doveden pred poglavicu lovaca, Pirig dobija zadatak da otkrije zašto svet u kome žive polako odumire, zašto je nektar zaražen i kako mogu da se spasu. Na ovom zadatku ga prate tri člana plemena lovaca – Askel, ratnik, te Žiz, neka vrsta ratnika-šamana, i Reva, kćerka poglavice i ratnica kao predvodnica ekspedicije.

Ovo je početak priče „Lovci na nektar“, stripa objavljenog relativno skoro (izvorna verzija je izašla u decembru 2022. godine, izdavač „Les Humanoïdes Associés“; srpsku verziju je „Čarobna knjiga“ izdala manje od godinu dana kasnije) kompletnog – uslovno rečeno – autora Aleksandra Ristorčelija. Premda je scenario i crtež sam „pokrio“, Ristorčeli nije bio jedini kolorista istog, jer tu čast uz njega imaju Aneliz Sovetr, Vinsent Grir i Tomas Lerženmiler. Pritom, treba istaći i to da je priča „Lovci na nektar“ zapravo adaptacija istoimenog romana, čiji je autor ispraksovani francuski pisac naučne fantastike Loran Ženfor.

Ženfor je tokom svoje karijere napisao preko 50 dela duge i 40 dela kratke proze. Student Sorbone i samodeklarisani feminista, Ženfor je kroz svoja dela uglavnom provlačio temu otuđenosti, drugosti i različitosti. Međutim, interesantno je istaći i da Ženfor maltene u svim pričama zdušno osuđuje politički diskurs kao beskoristan, ističući sopstvenu donekle prisiljenu apolitičnost zbog prezira ondašnjih desnih koliko i levih stranaka u Francuskoj (reč je o ranim osamdesetim godinama prethodnog veka). Unutar ovog dela, drugost preuzima primat; ne samo da se dva plemena međusobno ne podnose, već tu postoji i niz drugih bića koje em Pirig, em troje ratnika u njegovoj grupici smatraju nižim vrstama od sebe (antropi su tu kao najočitiji primer).

Pogledajmo, kroz prizmu crteža Ristorčelija, kako izgleda Arhe tokom misije Revine grupe ka mitskom korenju Drvosveta. Gotovo svako društvo unutar Arhea je usmereno ka primitivnim praksama, vođeno patrijarhalnim normama (opet, Ženforova feministička crta ovde preovladava) gde su predvodnice poput Reve retkost, a ne pravilo. Pritom, netrpeljivost prema drugima je duboka; čak i pre genocida počinjenog nad njegovim meštanima, Pirig nije bio ljubitelj lovaca na nektar, a ni oni baš nisu njemu blagonaklonjeni. Reva hoće da ga vidi mrtvog, dok je Žiz u najvećoj meri samo prividno prijatan. Askel je tu najbliskiji Pirigu, mahom zato što nije poslat da mu masakrira sameštane (premda ni Reva ni Žiz nisu poslati u napad). Ali ni to nije uklesano u kamen. U najtežim trenucima, vidi se da niko iz ovog trojca ne veruje Pirigu u potpunosti. Niti on veruje njima; Ženfor duž romana, kao i Ristorčeli duž ovog strip albuma, uvek stavlja čitaocima do znanja kako Pirig ne podnosi troje ratnika s kojima deli put, čak ni nakon što međusobno spase jedni drugima živote, pa čak ni nakon snošaja između njega i Reve u drugoj polovini albuma. Upamtimo – ovi ljudi su pobili Pirigove zemljake; tu ne može niti treba da bude neke ljubavi.

Dobra strana priče „Lovci na nektar“ jeste raznolikost glavnih likova. Uzmimo tri lovca na nektar kao primer. Reva je definitivno najrazjarenija u grupi, ali i neko ko najmanje logički razmišlja. Vidi se da pokušava da nadomesti činjenicu da je žena u svetu gde pretežno muškarci drže glavnu reč, kao i da želi na svaki mogući način da bude dostojna naslednica položaja koji njen otac drži. I premda je izuzetno snažna i sposobna ratnica (što pokazuje pobedom nad Hakelusom iz plemena Grnčara, te savladavanjem divlje zveri dvaput veće od nje), njena tvrdoglavost i povremena sramota od greške joj daju dovoljno mana da bude trodimenzionalni lik.

Askel je čovek sa velikim konfliktom. Iako je treniran kao ratnik, iako je neko ko ne bi prezao da potamani Piriga i Pirigove, njegovo ponašanje je i dalje staloženo, maltene potisnuto. Ovo se donekle menja tokom priče, a i sam ima trenutke kad je gotov da se pobije sa Pirigom. Žiz, pak, je dosta opušteniji; svojim ponašanjem podseća na kakvog hipika ili umetnika, i premda je spreman za akciju, najčešće pokušava da razreši stvar kroz reči i dijalog.

Raznolikost ovih likova i značaj njihove misije je veliki deo toga zašto ovaj strip uspeva. Nelaka kamaraderija koja se vrlo lako poljulja non-stop drži čitaoca na ivici ponora, a ono malo trenutaka iskrene prijatnosti između troje lovaca i jednog nalazača dodatno dočarava trenutak kada se sve preokrene naglavačke. Kraj namerno ne odajem, jer ovaj album vredi pročitati od korice do korice. Uglavnom, sve ono što vam se sviđa kod dela kao što su „Vremeplov“ i „Ferngali“, na primer (ili filma „Avatar“, ako ste ne preterano filmski potkovan normi) je u „Lovcima na nektar“ predstavljeno na jedan svež, prijemčiv način. Prema tome, bacite se na čitanje te možda i saznate šta je to što zapravo piše na drveću Arhea.
Ivan Veljković, 5. oktobar 2024.