Ovih dana obeležavamo 10 godina otkako je bioskopski život započeo film "Whiplash" tada taze reditelja Demijana Šazela, koji nam je u međuvremenu podario i "La La Land" i "Vavilon".
Šazel nije uspeo da dobije budžet za "Whiplash" pa je umesto toga snimio kratak film sa istom tematikom i osvojivši prvu nagradu na Sandens festivalu za taj film obezbedio novac za celovečernju verziju.

Film je dobio 3 Oskara i to vrlo zaslužena, jedan od njih je za montažu i Toma Krosa, stalnog Šazelovog saradnika. Zašto Oskara za montažu? Pa sve ono bubnjanje nije odradio samo Majls Teler. Iako je Teler i pre filma bio solidan bubnjar dosta scena je bilo kombinacija dublera koji svira i njega, pogotovo kod pikantnijih deonica, ali je Tom Kros uradio tako izvanredan posao u montaži da se ništa od tih prelaza i šavova gotovo i ne primećuje i da deluje da Majls Teler sve vreme sam svira bubnjeve.

Drugi Oskar otišao je Džej Kej Simonsu koji je i pre ovoga bio ostvareni karakterni glumac koji je posebno razbijao u seriji "Oz" i kao Džona Džejminson u "Spajdermenu". Međutim, Simons nije dobio Oskara samo zbog dranja i vikanja, tj. bulingovanja koje on može da izvede i u snu, dobio ga je upravo zbog mirnih momenata u filmu kada pokazuje višedimenzionalnost i tračak humanosti svog lika brutalnog Terensa Flečera koji teži beskompromisnoj izvrsnosti svojih muzičara.

Iako mnogi džezeri nisu voleli ovaj film rekavši da to nije način na koji se postaje dobar u džezu, ono što su prenebregli da shvate jeste da je ovo pre svega film o opsesiji i tome kako stremljenje perfekcionizmu lišava humanosti svog akreta i koja je to ultimativna cena koju jednika želi i može da plati da bi u nečemu postala izvrsna. Mogla je to biti i muzika i sport i bilo šta drugo.

U vreme izlaska nazvao sam ovaj film "Full metal jacket u svetu muzike" i nisam bio u krivu. Deset godina kasnije "Whiplash" je i dalje jedan od najbojih američkih filmova snimljenih u tom periodu i jedno tenzično iskustvo posle koga će vam majica biti znojava i šake utrnule.
Slobodan Novokmet