Previše emocija i „a little bit of violence“: SOEN u Novom Sadu
Helly Cherry
Soen je švedski progresiv metal bend inicijalno osnovan još pre 20 godina, ali zvanično postoji od 2010. godine kada su izbacili prvi singl „Savia“ . Do sada su izdali šest studijskih i jedan live album i uživaju popriličnu popularnost u progerskim i metal krugovima. Preksinoć (15. oktobra) su po prvi put posetili našu zemlju i čini mi se da su opravdali status „velikog“ benda i koncertne atrakcije. Ne mogu reći da su ponudili nešto što do sada nisam video ali to niko od njih nije ni tražio. Svi posetioci (a koncert je bio rasprodat) su dobili modernu, iskrenu i pre svega kvalitetnu svirku.
Ali da krenemo od početka, tj. od ulaska u novu koncertnu dvoranu u Novom Sadu, koja je pod patronatom novosadskog Studentskog Kulturnog Centra koji je negde po zapremini slična već postojećoj Fabrici ali je neuporedivo modernija, akustičnija i vizuelno atraktivnija. Meni je bio prvi put da je posećujem iako je u poslednjih mesec dana već bilo finih događanja i koncerata u njoj. Dakle prvi utisak je bio više nego pozitivan. Pre svega, vizuelni kontakt je bio izuzetno upečatljiv. Odmah na ulazu sa leve strane stajao je „merchandise“ sva tri benda koja su juče nastupala i to poprilično bogat i raznovrstan. Na „meniju“ smo imali nekoliko vrsta majica i dukseva, kompakt diskove, vinile, kačkete, upotrebljene bubnjarske palice sa potpisom, tablature pesama, kjnižice sa tekstovima... Pohvalno.
Ušli smo negde desetak minuta posle osam sati što znači da je prva predrgupa već počela da svira jer je zlatno pravilo kod „MM Concerts“-a koji je i bio organzator da sve počinje tačno u minut a na plakatima i na društvenim mrežama je pisalo da Trope počinju tačno u 20h. Trope su američki progressive rock / metal band koji sami za sebe kažu da su na tragu Tool i A Perfect Circle ali to sinoć nisu pokazali a nisu ni mogli jer su na scenu izašli samo pevačica i jedan ćelavi gitarista. Pevačica nije bila ćelava. I pored truda da pokažu nešto više od pristojne svirke nisu uspeli da zagreju masu jer, ako ćemo pravo, nije ni bilo realno da akustični set od pola sata, uz izvođenje pesama koje skoro niko od prisutnih ne poznaje, bilo koga pomeri malo ozbiljnije. Ja lično sam preslušao njihov, za sada jedini, album „Eleutheromania“ i ne mogu reći da me je razočarao. Ima tu potencijala i za nešto više, ali sinoć su, jednostavno, dobili pretežak zadatak. Pristojni aplauzi ipak nisu izostali i negde oko pola devet su sišli sa bine.
A onda... Tačno u 21:30 kako je i zakazano uz „spoken word intro“ iz nekog filma (nemam pojma kojeg, iskreno) na binu se penju redom Martin Valter Lopez Kardozo (ex-Opeth, ex-Amon Amarth), švađanin urugvajskog porekla, bubnjar, Oleksij Zlatojar Kobel, ukrajinac na petožičanom basu, kanadski gitarista Kodi Li Ford i dva Šveđanina, Lars Ahlund, koji jedini i liči na Vikinga, a koji opet po potrebi svira klavijature, saksofon ili gitaru i na kraju pravi frontmen Džoel Ekelof, ćelave glave, samouverenog stava i baršunastog glasa. Već od prvih odsviranih pesama, „Sincere“ i „Martyrs“publika je pokazala da neće biti samo puki posmatrač već aktivan učesnik manifestacije i da će pokušati da ovaj koncert pretvori u nešto više od same svirke. U svečanost. I sam bend, a bogami i tonac je to primetio pa je nekako, od treće-četvrte pesme i „Memorial“-a sve nekako podignuto na viši nivo. I sviranje i zvuk i dužina osmeha na licima i svirača i gledalaca. „Unbreakable“ je bila prva šansa za „sing-a-long“ pevanje i odmah je iskorišćena jer je volumen decibela koji je proizvodila publika vidno zadovoljio Džoela koji je više od pola pesme pevanje refrena prepuštao masi ispred njega. „Ideate“ je bila odlična prilika da basista preuzme deo slave bar na minut jer je dokazao da ne služi samo za držanje ritma i uopšte svaki član benda je imao svoju mini tačku kada su reflektori bili upereni samo na njega ali kao i svaki pametan bend, Soen nije upao u zamku rok dinosaurusa i produžio ih do besvesti već je svaki solo nastup bio odmeren, umeren i dovoljan. Prva suza muška, ona najteža, metalska, pala je sa prvim taktovima pesme „Illusion“ za koju tvrdim da je sigurno žao čika Dejvidu Gilmoru što je nije on napisao jer je apsolutni i fenomenalni omaž prepoznatljivom zvuku Pink Floyda i jako mi se dopada što članovi Soena to nisu ni pokušali da sakriju. Malo više vatre smo dobili u sledećoj „Modesty“ ali je zato „Lotus“ koja je najavljena kao poslednja pesma te večeri aposlutno sve opčinila, zaledila i bacila u bedak. To je sigurno Soenova pesma koja izaziva najviše emocija i verovatno njihova najveća pesma koju su do sada komponovali. Kaleidoskop emocija bio je više nego vidljiv na licu svakog posetioca. Od ushićenja, blagog oblika katatonije, egzaltiranosti pa do glasnog ridanja (kao na primeru moje supruge kojoj je Soen jedan od omiljenih bendova a „Lotus“ omiljena pesma i koja stalno burno reaguje pri svakom slušanju te kompozicije).
Naravno da to nikako nije mogao biti kraj pa smo uz malo „we want more“ i čvrstog trupkanja nogama dobili još dve energetske bombe u vidu pesama „Antagonist“ i „Violence“. Fade away zadnje strofe
„Never gonna be a God
Forcing on us hateful love
You took away the pride in my life
With a little bit of violence“
Je bilo zadnje što smo sinoć čuli uz čvrsto obećanje „We are gonna coming back!“
Ukratko, Soen su pokazali i dokazali da nisu za džabe jedna od perjanica ove vrste muzike u svetu, novi prostor je veoma dobar i izvesno je da je Novi Sad konačno dobio modernu koncertnu halu u kojoj se ne stidi da ugosti ni velika svetska imena. Očekujemo da bend ispuni obećano i da recimo na sledećoj turneji kad bude promovisao novi album ponovo poseti i Novi Sad. Mi ćemo sigurno biti tu...
Ali da krenemo od početka, tj. od ulaska u novu koncertnu dvoranu u Novom Sadu, koja je pod patronatom novosadskog Studentskog Kulturnog Centra koji je negde po zapremini slična već postojećoj Fabrici ali je neuporedivo modernija, akustičnija i vizuelno atraktivnija. Meni je bio prvi put da je posećujem iako je u poslednjih mesec dana već bilo finih događanja i koncerata u njoj. Dakle prvi utisak je bio više nego pozitivan. Pre svega, vizuelni kontakt je bio izuzetno upečatljiv. Odmah na ulazu sa leve strane stajao je „merchandise“ sva tri benda koja su juče nastupala i to poprilično bogat i raznovrstan. Na „meniju“ smo imali nekoliko vrsta majica i dukseva, kompakt diskove, vinile, kačkete, upotrebljene bubnjarske palice sa potpisom, tablature pesama, kjnižice sa tekstovima... Pohvalno.
Ušli smo negde desetak minuta posle osam sati što znači da je prva predrgupa već počela da svira jer je zlatno pravilo kod „MM Concerts“-a koji je i bio organzator da sve počinje tačno u minut a na plakatima i na društvenim mrežama je pisalo da Trope počinju tačno u 20h. Trope su američki progressive rock / metal band koji sami za sebe kažu da su na tragu Tool i A Perfect Circle ali to sinoć nisu pokazali a nisu ni mogli jer su na scenu izašli samo pevačica i jedan ćelavi gitarista. Pevačica nije bila ćelava. I pored truda da pokažu nešto više od pristojne svirke nisu uspeli da zagreju masu jer, ako ćemo pravo, nije ni bilo realno da akustični set od pola sata, uz izvođenje pesama koje skoro niko od prisutnih ne poznaje, bilo koga pomeri malo ozbiljnije. Ja lično sam preslušao njihov, za sada jedini, album „Eleutheromania“ i ne mogu reći da me je razočarao. Ima tu potencijala i za nešto više, ali sinoć su, jednostavno, dobili pretežak zadatak. Pristojni aplauzi ipak nisu izostali i negde oko pola devet su sišli sa bine.
Sledio je finski Oddland, kvartet koji iz sebe ima tri albuma u 12 godina postojanja i koji svira moju omiljenu varijantu prog metala, izlomljenu, prepunu stop/go momenata, gotovo bez refrena, ali bogatu odličnim rifovima i groove momentima. Svirali su šest pesama, od kojih su vidno kvalitetnije bile one sa aktuelnog albuma „Vermillion“ a svirali su i jednu sa još neobjavljene nove ploče. Njihovo muziciranje ostavilo vrlo povoljan utisak na mene ali mi se čini da pod hitno moraju da promene prevača jer se bojim da sadašnji nije u stanju da iznese sve ono što je bend zamislio. Nek se drži gitare, a mikrofon bi mogao da ustupi nekom drugom. Ako misle da pređu u višu ligu od sadašnje. Još samo da napomenem da često u svojim pesmama koriste saksofon kao instrument, a to su i sinoć pokazali što je znak da znaju da pobegnu od klišea i da se ne boje eksperimentisanja.
A onda... Tačno u 21:30 kako je i zakazano uz „spoken word intro“ iz nekog filma (nemam pojma kojeg, iskreno) na binu se penju redom Martin Valter Lopez Kardozo (ex-Opeth, ex-Amon Amarth), švađanin urugvajskog porekla, bubnjar, Oleksij Zlatojar Kobel, ukrajinac na petožičanom basu, kanadski gitarista Kodi Li Ford i dva Šveđanina, Lars Ahlund, koji jedini i liči na Vikinga, a koji opet po potrebi svira klavijature, saksofon ili gitaru i na kraju pravi frontmen Džoel Ekelof, ćelave glave, samouverenog stava i baršunastog glasa. Već od prvih odsviranih pesama, „Sincere“ i „Martyrs“publika je pokazala da neće biti samo puki posmatrač već aktivan učesnik manifestacije i da će pokušati da ovaj koncert pretvori u nešto više od same svirke. U svečanost. I sam bend, a bogami i tonac je to primetio pa je nekako, od treće-četvrte pesme i „Memorial“-a sve nekako podignuto na viši nivo. I sviranje i zvuk i dužina osmeha na licima i svirača i gledalaca. „Unbreakable“ je bila prva šansa za „sing-a-long“ pevanje i odmah je iskorišćena jer je volumen decibela koji je proizvodila publika vidno zadovoljio Džoela koji je više od pola pesme pevanje refrena prepuštao masi ispred njega. „Ideate“ je bila odlična prilika da basista preuzme deo slave bar na minut jer je dokazao da ne služi samo za držanje ritma i uopšte svaki član benda je imao svoju mini tačku kada su reflektori bili upereni samo na njega ali kao i svaki pametan bend, Soen nije upao u zamku rok dinosaurusa i produžio ih do besvesti već je svaki solo nastup bio odmeren, umeren i dovoljan. Prva suza muška, ona najteža, metalska, pala je sa prvim taktovima pesme „Illusion“ za koju tvrdim da je sigurno žao čika Dejvidu Gilmoru što je nije on napisao jer je apsolutni i fenomenalni omaž prepoznatljivom zvuku Pink Floyda i jako mi se dopada što članovi Soena to nisu ni pokušali da sakriju. Malo više vatre smo dobili u sledećoj „Modesty“ ali je zato „Lotus“ koja je najavljena kao poslednja pesma te večeri aposlutno sve opčinila, zaledila i bacila u bedak. To je sigurno Soenova pesma koja izaziva najviše emocija i verovatno njihova najveća pesma koju su do sada komponovali. Kaleidoskop emocija bio je više nego vidljiv na licu svakog posetioca. Od ushićenja, blagog oblika katatonije, egzaltiranosti pa do glasnog ridanja (kao na primeru moje supruge kojoj je Soen jedan od omiljenih bendova a „Lotus“ omiljena pesma i koja stalno burno reaguje pri svakom slušanju te kompozicije).
Naravno da to nikako nije mogao biti kraj pa smo uz malo „we want more“ i čvrstog trupkanja nogama dobili još dve energetske bombe u vidu pesama „Antagonist“ i „Violence“. Fade away zadnje strofe
„Never gonna be a God
Forcing on us hateful love
You took away the pride in my life
With a little bit of violence“
Je bilo zadnje što smo sinoć čuli uz čvrsto obećanje „We are gonna coming back!“
Ukratko, Soen su pokazali i dokazali da nisu za džabe jedna od perjanica ove vrste muzike u svetu, novi prostor je veoma dobar i izvesno je da je Novi Sad konačno dobio modernu koncertnu halu u kojoj se ne stidi da ugosti ni velika svetska imena. Očekujemo da bend ispuni obećano i da recimo na sledećoj turneji kad bude promovisao novi album ponovo poseti i Novi Sad. Mi ćemo sigurno biti tu...
Zoran Popnovakov