Da! Moja sreća želi da usreći,
Ta svaka sreća želi da usreći!
Da li ćete se mojih ruža odreći?
Niče

Ove godine je u izdanju Lagune na srpskom jeziku objavljen roman pisca Džona Maksvela Kucija, pisca koji formom i značenjem svojih tekstova jednim delom ispisuje semantičku stranu svoje biografije. Ali govoriti o tome da je upravo njegova kosmopolitska i hibridna struktura ličnosti odredila i njegov književni svet, može biti zanimljiva tema nekom drugom prilikom, i to pre svega za nekog ko će se jednog dana podrobno posvetiti analiziranju njegovog života i dela.

Uzimajući u obzir pisce koji dele društveno i narativno polje stalne i umnožavajuće dekonstrukcije putem seoba i promena uglova svojih percepcija, te samim tim i intertekstualnosti svojih romana, Kuci svoj široki i fluidni životno/književni prostor deli sa autorima kao što su Vladimir Nabokov, Salman Rušdi i Miloš Crnjanski. Nabokov je posle Oktobarske revolucije još kao dvadesetogodišnjak izbegao iz Rusije i nakon putešestvija po Evropi (London, Berlin, Pariz) odlazi u Ameriku gde provodi veći deo svog života ispisujući svoje najpoznatije romane i eseje. Kao posledica toga, poznata je njegova izjava: „Ja sam američki pisac rođen u Rusiji i školovan u Engleskoj, gde sam studirao francusku književnost pre nego što sam petnaest godina proveo u Nemačkoj“. Slično njemu, Crnjanski, koji je rođen u Čongradu koji je pripadao ondašnjoj Austrougarskoj, još kao dete je čitao Tolstojeve romane na mađarskom, službovao u Berlinu i Rimu, da bi kao izgnanik (?) proveo više od dve decenije u Londonu. Tamo je iščitavao stare engleske pesnike, posmatrajući svog kolegu i savremenika T. S. Eliota sa prozora zgrade u kojoj je živeo, istovremeno uspevajući da varira nacionalno sa kosmopolitskim u svojim najznačajnijim književnim delima. Takođe i Rušdi, za koga se može reći da je jedan od najreprezentativnijih pisaca tzv. postkolonijalne književnosti; rođen u Bombaju, školovan u Londonu i nadahnut indijskim mitovima i bajkama koje revitalizuje i relativizuje u svojim tekstovima u duhu evropske (post)moderne književnosti, provocirajući konzervativce svoje primarne nacionalne i verske kulture.

I Kuci, takođe, nošen konstelacijom različitih istorijskih, kulturalnih i jezičkih okolnosti, nema problem da prevaziđe granice svoga društveno-političkog lokalizma, te u romanu Poljak uspeva da dotakne i prožme različite obrasce prostora i vremena i to kroz interakciju samo dva lika – muškarca i žene.

Rođen u Kejptaunu, gde se i školovao, da bi se posle nekog vremena preselio u Njujork gde je radio kao profesor komparativne književnosti, a od 2002. godine svoje stalno (?) boravište našao u Adelaidi (Australija), Kuci u pomenutom romanu otvara scenu na kojoj samo naizgled postoji jezička, međugeneracijska i kulturalna barijera između velikog poljskog pijaniste, Vitolda, i sredovečne Španjolke Beatris. Rečenicama koje su maksimalno svedene, jednostavne i, može se reći, uobičajene, ova dva lika uspostavljaju vezu koja i pored očiglednosti pomenutih barijera, biva postepeno ojačavana emocionalanim dodirima i ispovednim prepiskama, da bi vremenom svoj uvir (ne i završetak) našla u mističkim tonovima pseudo-religioznog smirenja.

Španjolka Beatris je lepa i diskretno zavodljiva žena koja radi kao članica takozvanog Kruga koji u Barseloni priređuje mesečne resitale koji su, kako se naglašava, podjednako skupi i konzervativni. Ne stiče se utisak da ona, kao članica odbora, uživa u svom pozivu, ali se ubrzo vidi da ona skoro da ne uživa ni u čemu što joj se dešava u toku dana, i da ta ravnodušnost nije skorijeg datuma. To se posebno vidi onda kada na poziv Kruga u Barselonu dolazi sedamdesetogodišnji pijanista Vitold, poznat kao najcenjeniji interpretator Frederika Šopena u Poljskoj.

Beatris sa još nekolicinom svojih kolega prisustvuje večernjem nastupu pomenutog gosta i već tada, u koncertnoj sali, ona ne može pred sobom da sakrije ravnodušnost koju pripisuje njemu, izvođaču, sugerirajući sebi da su mu tonovi hladni, da to „nije njen Šopen“, ali istovremeno ostavljajući prostor da gospodin pijanista možda i nije uvek takav, taj stari i krupni čovek koga poznaje samo na osnovu par faktografskih podataka.

I nakon koncerta, na večeri u jednom restoranu, njen odnos prema njemu ostaje isti, kao i dok je sedeo za klavirom. Ona ga u jednom trenutku navodi da njoj i ostalima iz ekipe kaže nešto o Šopenu, o muzici uopšte, ali Poljak ostaje monoton, rečenice su mu kao i tonovi, da bi ovoga puta on njoj „ostavio prostor“ da pretpostavi da on kao sagovornik nije uvek takav, jer naglašava da mu engleski jezik i nije baš jača strana.

Međutim, nedelju dana nakon njegovog odlaska, Beatris prima paket od čuvenog pijaniste, u kome se nalazi jedan CD – njegov snimak Šopenovih Nokturna, sa porukom na engleskom: „Za anđela koji je nada mnom bdeo u Barseloni. Molim se da će muzika imati šta da joj kaže. Vitold.“

Od tog trenutka kreće poigravanje narativnim instancama i socijalnim, kao i jezičkim, uporištima obeju sagovornika/zavodnika. Razlika u godinama, isto tako, predstavlja jaz, ili, bolje reći prepreku koju je i više nego lako preskočiti, uprkos tome što je Beatris uporna u svojoj sumnjičavosti kada je privlačnost tog umetnika u pitanju.

Ubrzo pošto je primila poklon iz Poljske, stižu i poruke preko mejla. Beatris jedva i da se pita kako je on došao do njene mejl adrese, više zaokupljena pitanjem šta on, koji joj može biti otac, traži od nje, i kako je uspela da ga toliko opčini za onako kratko vreme. Njegovi komplimenti, koliko god da su uobičajeni, zapravo su neobični upravo zato što se zasnivaju na jednoj kratkoj fascinaciji dok su u manjem društvu večerali zajedno. Posebno još kada se uzme u obzir da se radi o čoveku koji je, i pored godina koje ima, stalno na putu, koji često sreće razne „Beatrise“ koje, pretpostavljamo, nisu toliko indiferentne kao njegova Beatris.

Ona se na mahove pita da li je i ona, možda, zainteresovana za njega, i pored klišeiziranih poruka koje joj šalje. U početku odbija njegov poziv u Đironu gde on gostuje; da bi joj se, po svoj prilici, približio, da bi je opet video i rekao nešto što onda, dok su sedeli u društvu, u jednoj konvencionalnoj atmosferi, nije uspeo da kaže. Ipak odlazi tamo, sa njim razgovara i šeta, i ne primećujući da je jezik sve slabija barijera, ali ga i dalje uporno odbija, posebno kada usledi šokantni poziv da sa njim pođe u Brazil (mada i tu ponudu ona pretresa u glavi), sve vreme pokazujući ambivalentan odnos prema tom starcu. Nakon saopštenja svome mužu da je vremešni pijanista iz Poljske poziva da sa njim putuje preko okeana, jedva obraćajući pažnju na njegovu ljubomoru, ona posle nekog vremena poziva njega, Vitolda, da zajedno sa njom provede nekoliko dana na imanju gde njen muž ima kuću i poslugu, nakon što je čula da nastupa u Majorci; i nakon potpunog i celovitog zbližavanja (od njegove popravke raštimovanog pijanina, preko njenih poslova u kuhinji i rascepkanih, ali i prisnih razgovora za stolom, sve do zajedničkog noćenja), on njihov odnos konačno uspeva da poredi sa odnosom koji su imali Dante i Beatriče. Da li se Poljak pijanista identifikuje sa Danteom pesnikom na osnovu njegove sudbinske veze sa Beatris/Beatriče, ili je to samo njegova trapava asocijacija na osnovu sličnosti imena, njoj je nebitno. On, naposletku, na njenu inicijativu ipak odlazi, vraća se u Poljsku; a ona, i nakon ponovnog odbijanja da sa njim pođe u Brazil, vraća se u Barselonu, gde je čeka muž, kao i monotonija mondenskog društva na poslu.

U narednom periodu njoj i dalje stižu poruke iz Varšave, dok ih ona i bez čitanja briše, kao da nesvesno, uporno ignorišući potisnute emocije, želi da ubedi sebe da mu je izlazila u susret iz sažaljenja. Njen realistički pogled na svet i svakodnevicu, pruža otpor njenom „Danteu“, njegovom ushićenom i naivnom pogledu ka transcedentnom, sakralnom i estetskom spektru postojanja, kao što je, pretpostavljamo, i njenoj „imenjakinji“ u trinaestom veku bilo pomalo dosadno i neprijatno u prisustvu pisca koga je u „Božanstvenoj komediji“ vodila u raj.

I onda joj jednog jutra (ili večeri...) zazvoni telefon, kada joj njegova ćerka koju jedva da joj je spominjao, saopštava da je njen otac preminuo; da je u svom stanu u Varšavi ostavio nešto i za nju, i da joj ona (ćerka) ne može pomoći jer živi u Berlinu, ali da tamo, u „sivoj“ i „dosadnoj“ Poljskoj ima kome da se obrati. Beatris to ne želi, ne vidi nikakav smisao u tome; ta njena „ravnodušnost“ se nastavlja i kada (vođena diktatom unutrašnjeg i nenaglašenog žalca kao podstreka) doputuje u Varšavu, posebno onda kada shvati da žena na koju ju je ćerka pokojnog pijaniste uputila nije tu, dok sa agentom jedva uspeva da nađe „poklon“, ubrzo prelistavajući pesme koje je pokojnik napisao i njoj posvetio. I tada Beatris ostaje „Beatriče“ – ravnodušno zagledana u taj rukopis od nekih stotinak strana.

I naravno da se u pesmama pominju Dante i Beatriče, pa i Homer, kao i neka polubožanstva iz grčke mitologije, nad čim Beatris nije nimalo iznenađena, ali istovremeno pokušava da ih „dešifruje“ dok preko Gugl translejta uspeva nešto da pročita. Jedva je uspela da nađe nekog ko u Barseloni zna poljski jezik, platila prevod i polako iščitava pesme – „Dante i Beatriče: koristio je pogrešan mit. U zabludi. Nije ona nikakva Beatriče, nikakva svetica“.

I dok tako razmišlja, ona i dalje, vođena pomenutim diktatom, iščitava pesme, pokušava da pronađe sebe u njima, naslućujući da su te pesme i drugi čitali (te otud ohol ton njegove ćerke prema njoj dok su razgovarale telefonom, kao i „slučajno“ odsustvo žene koja je u Varšavi imala zaduženje da je sačeka).

Pojmovi transcendencije i onostranog života, na koje takođe nailazi, podstiču je na razmišljanje o gubicima koje je već imala, naslućuje da će joj i ovaj pijanista/pesnik nedostajati; pita sebe da li i ona želi da vidi njega tamo negde kao što on njoj poručuje da je čeka, nesigurna da li bi još neko osim nje poželeo da taj rukopis pročita.

I tada, možda po prvi put sama sa sobom, pa onda i sa njim, nasamo i u tišini, nakon toliko odbijanja njegovih ponuda kao i brisanja njegovih mejlova, ona njemu počinje da šalje mejlove, preskačući barijeru koja se zove smrt (nimalo lakšu za prevazilaženje koliko je to i jezička barijera ili generacijski jaz, kao i socijalna razlika između zapadne i istočne Evrope), objašnjavajući mu njihov odnos, putem svojih analiza nekih njegovih pesama.

Da li je Vitold čuje, ne znamo. Kucijeve svedene rečenice ni živima ne ostavljaju previše prostora, a kamoli mrtvima. Ali na samom kraju vidimo da Beatris, ipak, poručuje svom „Danteu“ da je sačeka, kao što je Beatriče iščekivala i dočekala svoga „Vitolda“ u Božanstvenoj komediji. U konačnom, izbrisana je i razlika između umetnosti i svakodnevnog života, samo prividno najveća barijera koju je možda najteže odgonetnuti, jer svom pijanisti – tom krupnom čoveku i trapavom zavodniku – Beatris na kraju poručuje: „Pisaću opet“.
Dušan Stojmenović