Deveto poglavlje: There and Back Again

„Bez cimeta, molim.“

Nedelja polako izvire. Uz poslednji osvrt na smeštaj, sa koferom i putnom torbom, i rancem, i čime god još, zaputio sam se ka Roniju za još jedan kapućino. Naravno, tražio sam da bude bez cimeta – dosad i vrapci na grani znaju zašto. Posle istog, pravac Medika.

Bilo je rano, prerano da se iko pojavi. Jedan lik je lagano čistio prostor, ali sem njega, sve je bilo prazno. Spustio sam torbe uza zid gde je ToyBox prethodnih par dana farbala svoj mural i zaseo da čitam knjigu o istoriji hentai mange (čovek od kulture, šta da vam kažem?). Nekako je prijala ta tišina u tom okruženju punom grafita, boca alkohola od prethodne večeri i sveže lepljenih plakata braće Makedonaca.

Prva osoba koju sam prepoznao a koja je u tom trenutku naišla bio je Iztok. Sa svoja dva korpulentna kompanjona, zaputio se na sprat po stvari, a onda do mene. „Stari moj, odoh hvatati vlak za Ljubljanu“, veli on dok se zdravimo. „Vidjet ćemo se u Beogradu na Salonu, nadam se?“ „Biću tamo jedan dan, učestvujem na nekoj tribini“, velim ja, „pa se nadam da se vidimo“. Pomenuo sam pritom i Milana i Anu, ali kako je moj slovenački prijatelj istakao, njih dvoje će u tom periodu već biti u Mostaru.

Tišina koju sam iskoristio za čitanje je nakratko prekinuta kada je Silvia naišla. „Pozdrav“, mahnuo sam joj. „Booook,“ dodala je zvonko. Inače, to hrvatsko „bok“ maltene kod svih žitelja Hrvatske zvuči isto, pošto je kratka reč i uvek se izgovara brzo, ali Silvia ju je gotovo uvek, u pozdravu sa svima, izgovarala tim karakterističnim sing-song glasom, pomalo oduženo i vispreno. To je mali detalj koji mi je nekako ostao u sećanju, companion piece njenom umetničkom izrazu koji je savršeno predstavljen putem njenog murala rađenog prethodnog dana.

Dok je Silvia sedela na klupici i spremala boje, WOMCOM učesnice su, u grupama od dve-tri, polako nailazile. Sve su čekale Mateju da im otvori vrata Pippilotta-e kako bi barem ostavile stvari nakratko pre polaska. Relativno brzo su otišle iz Medike, i opet sam imao prostor za sebe, premda je ta tišina opet prekinuta brzo.

„Ehej, bratiču“, veli Saša odozgo. „Samo da se umijem i silazim“. I dakako je sišao, ali nije bio jedini. Mamurna za sve pare, Pia je polako gegala ka nama. „E, htjedoh te pozdravit“, veli ona, a naši sada ustanovljeno dugački zagrljaji su usledili, „hvatam vlak ranije“. „Ajde lepo putuj“, velim ja, pa opet zagrljaj. „I naravno veliki hug za Bigu“. Međutim, ne uspesmo ni propisno da se pozdravimo. Naime, nedugo potom, Saša i ja smo zaseli u Roni, po našu poslednju kafu uživo ove godine, kad ono opet Pia prolazi. Usporeno, pruža mi jedan suvi burek. „Ej, evo ti ponesi ovo na put, ja ionak nemam sline za pojesti ga“. Naravno, znao sam na šta misli, te uskočih s komentarom. „Misliš ’pljuvačke’,“ dodajem, smejući se. „Na srpskom ’slina’ znači nešto drugo.“ „Jel? A kaj znači?“ Demonstrirao sam joj, na šta je počela da se kliberi. „Na slovenskom, za to kažemo ’šmrkel’“. I eto, uz primopredaju bureka meni, moderatorka ovogodišnjeg OHOHO-a nas je i poslednji put pozdravila pre njenog odlaska na voz za Ljubljanu.

Saša i ja smo na istoj poziciji bili kada su Andrija i sestre Dervanović naišli. „Mnogo mi je milo da smo se upoznali“ velim ja dok me Sara i Silva guše grljenjem. „Ajd pa dogodine da se vidimo opet“, veli jedna od njih. Ne pamtim koja, ali nije ni važno. „Obavjezno mi šalji preporuke za mange“, dodaje Andrija. I uz to, zaputili su se ka Medici.

Međutim, kao i sa Pijom, ni ovde nisam mogao da imam propisan finalni pozdrav s njima. Dok sam čekao prevoz do stanice, Saša i ja smo rešili da se opet prebacimo u Mediku – gde je ekipa iz Crne Gore sedela. U tih pet minuta razgovora, malo smo čavrljali o ljubimcima i životinjama uopšte. Jedan SMS docnije i već sam bio na putu kroz kapiju Medike. Saša je bio poslednji kog sam pozdravio – videćemo se mi opet. Zna to on. A znam i ja.

foto: Ivan Veljković
Stanica je bila prepuna ljudi, pogotovo onih na putu za Beograd. Jedan vremešni gospodin, očito pasionirani putnik i još orniji konverzacioni partner, je nakon kratkog razgovora sa mnom zaveo jedan, doduše duži, sa dvaju Francuskinja koje su se zaputile za srpsku prestonicu (koju i dalje očima ne mogu da smislim). Ispostaviće se, doduše, da nisam jedini OHOHO-ovac koji se ove godine vraćao ovim busem kući. Prethodne godine sam prevoz delio sa Banetom iz Matrijaršije. Ove godine su istim busem putovale Sara i Angelina.

„Ne radi ti USB?“ pitam ja Saru dok smo se smeštali u sedišta. „Ne radi, ne znam kako ću da punim mobilni“, naglašava ona dok je Angelina, tik do nje, kucala nešto na telefonu. No odmah potom je Sara probala susedni – radio je. „Aman, kao da ništa ovde ne radi. Ja u WC na stanici – ne radi. Ja da prevučem peronsku – ne radi. USB – ne radi. Pa jel radi išta u Zagrebu?“ Nasmejao sam se. „Jbg, što bi rekli u Hrvatskoj, ’to kod nas nema’“. Pogledala me je čudno. „A, nisam ti pričao? Pa pazi ovako...“

Sama vožnja je, barem s moje strane, protekla u tišini. Sara i Angelina su vodile neke njihove razgovore, graniza između Hrvatske i Srbije bila nemilosrdno spora kao i inače, a već nakon prelaska iste, polako mi se vraćao film. Čekao me je enorman posao tokom te sedmice, a već tog petka se moralo gostovati i na Salonu stripa (jedna fina tribina o mangama), a pritom ni tekstovi više nisu mogli da čekaju. Pre svega, obećane recenzije za frankobelgijske albume koje mi je „Čarobna knjiga“ prosledila, pa blurbovi za „Lagunin“ sajt (preciznije za manga serijal „Ja sam heroj“), te članci em za KUŠ!, em za PULSE, a nisu odmarali ni članci za Pokazivač o makedonskim stripovima. Scenariji za Bogdana, Gezu, Stjepana i Pavla (nikako Pavleta; ko razume, shvatiće), kao i za školu stripa u Osijeku i manga akademiju u Sofiji je trebalo da se peglaju, dorađuju, dopunjuju i dakako nastave. A znao sam, znao sam, da će i ove godine biti više tekstova vezanih za OHOHO!, i da će biti ovako obimni. Bogova mi, potrajaće.

Moje poslednje iskrcavanje na staroj stanici je proteklo, iznenađujuće je reći, sa poslednjim malim događajem. Naime, kako sam prišao da povučem kofer iz pregrade ispod busa, Angelina je u istom trenutku, premda ne primećujući, nečiji drugi kofer cimnula nazad kako bi došla do svog, u procesu kačeći moje koleno dotičnim. „Ijaoj, izvinite“, veli ona, pa milisekundu nakon što primeti ko sam izbaci persiranje. „Izvini, jel si dobro?“ „Ma jesam, opušteno.“ „Uh, dobro je. Ja pomislila da nisam nekog povredila! Sreća, pa si samo ti.“

Na ovu foru, premda nenamernu, samo sam slegao ramenima i rekao „Dooobro, hvala ti onoliko“. Skapiravši šta je rekla, Angelina se dodatno smejala. Ispade da je Marko bio u pravu – ne samo da je završila u članku, nego je članak i završila.

foto: Ivan Veljković
Preciznije, završen je ovaj put blagim pozdravom upućenom ka dvema autorkama. I premda ću Saru nakratko opet videti u SKC-u, a njene radove u sklopu izložbe – uz, treba navesti, radove Sare i Silve, te Ane Omi Milojković i još nekolicine autora – a Iztoka dočekati na pivo odmah nakon rešavanja nekoliko važnih detalja makedonske provenijencije (Hvala, Taki! I hvala, Tamara!), OHOHO! je ovim činom, za ovu godinu, zvanično zaključen.

Deseto poglavlje – The NeverEnding Story

„Što sere ovaj, matere ti?“
Marko Dješka

„Brate...“ veli Bogdan dok pokušava da zadrži smeh, „Potraga za Autizmom, jel?“ Klimnuo sam glavom; dan je polako prelazio u veče dok smo sumirali utiske naših par sedmica. „Mada, da bi bio autor, i moraš da budeš malo čudan, malo bizaran“, dodao je, pozivajući se na razgovor koji smo odavno već imali, više puta. „Da budeš malo out of it, sa nekom fiksacijom koja te drži da napreduješ.“

Ne moram da pomenem koje sam fiksacije primetio kod autora na OHOHO-u, niti moram da pomenem fiksacije koje em Bogdan, em ja imamo svako u svojim svetovima. Ti detalji zahtevaju mnogo više teksta od onoga što jedan gonzo „žurnalista“ može da spakuje.

U tom trenutku, Novo Doba i Fijuk su slavili jubilej na koji nisam mogao da odem. Vlada Topolovački me je, u međuvremenu, obavestio da se neka izložba odvijala vezana za Dijabolika, poznati italijanski strip. Ni tu nisam otišao. Neformalna grupa ruskih anime fanova je pritom opet organizovala par stavaka na kojima nisam stigao da prisustvujem. A siroti Zoka me je zvao pride i u Banjaluku, i na ogromnu žalost ni ove godine nisam imao para, a ni vremena da dođem. Sve je nekako na kašičicu. Ali eto, stari se, vremena sve manje, htenja ostala ista.

foto: Ivan Veljković
Pet članaka je malo za sumiranje svega što se izdešavalo u Zagrebu. Pritom, mnogo toga nisam ubacio. Nisam ubacio one trenutke koji svaki festival ima, trenutke koji su malo teži, nezahvalniji, emotivno ne preterano prijatni. I ne, to nisam radio iz neke potrebe da festival prikažem kao idealan i bez mane. Ako nešto ne volim, to je da pišem PR tekstove događajima kojim prisustvujem. Ima ljudi koji isključivo takve tekstove traže – ako im tako nešto zatreba, nek plate PR firmu i nek ih hvale do mile volje. Mene komotno mogu da zaobiđu. Ja pišem od srca, bez pardona i bez filtera, iskreno, i to se neće promeniti.

Međutim, postoje neke stvari koje ni ja neću staviti u tekst, a koje se opet tiču neke osnovne ljudske kurtoazije. Primera radi, istakao sam mnogo puta koliko Pavel, moj i Sašin izuzetno dragi poznanik, izbacuje šale kao metke. Ono što sam izostavio jeste trenutak kada se Pavel nama otvorio psihički tako što je podelio jednu jako tešku, jako ličnu priču sa nama. I ne, nećete od mene saznati o čemu je reč. Samo ćete saznati posledično stanje – nakon te priče, osetio sam da je Pavel nama dvojici postao nešto bliži, da se tu rodila doza poverenja i da je respekt ne samo uzajaman, već i stamen. Hvala ti na tome, Pavele.

Nisam stavio ni detalje vezane za pojedine autore. Mnogi koriste pseudonime jer ne žele da im se identitet razazna. Neki su me zamolili da ne budu pomenuti u tekstu, i to sam ispoštovao – sem Saše. Jebem te usta ja, Saša, gde je moj Twix?!

Naravno, mene apsolutno ništa ne sprečava da išta od ovoga igde ikako ne pomenem u drugim člancima – sloboda govora, mogu apsolutno o svemu da pišem ako mi je takav ćef. Ali kao i u svemu, neke stvari treba dozirati. Jer naposletku, za mene OHOHO! nije skupina negativnih priča o bolnim životnim i društvenim temama. Za mene je OHOHO! to što je Stjepke predložio gde da nabasam na dobar DnD merch. Za mene je OHOHO! to što smo Silva i ja non-stop imali trip da se fajtamo kao da smo usred Mortal Kombata. Za mene je OHOHO! to što Dješka na trenutke stvarno plane od entuzijazma, i to kad se najmanje očekuje. Za mene je OHOHO! to što se deca poput Leona, Magde, Rebeke i inih drugih mogu lako povezati sa nama matorim prdežima i poistovetiti sa radovima nam. Za mene je OHOHO! to što će Iztok sa sobom doneti primerak novog stripa i ponuditi se da plati pivo bez trunke oklevanja. Za mene je OHOHO! to što se i pored promene u organizaciji ne gubi taj duh kolegijalnosti. Za mene je OHOHO! to što će Lucija nesebično dati kesicu, Nikša i Andrija podržati domaće strip autore, a Pia pokloniti hranu tik pred put. Za mene je OHOHO! onaj biserni osmeh Helene, kikot Sare, urlik sestara Dervanović i blagi klim glave Andrije kad im je svima priložena crna kartica sa belim crtežom. Za mene je OHOHO! onaj entuzijazam koji su Boris i Anješka imali kada su konverzirali o stripu (pogotovo on o Vrani a ona o Vakfuu). Za mene je OHOHO! vispreno javljanje svih prisutnih učesnica WOMCOM-a nakon poslednje tribine, gošći iz Grčke, Mađarske, Srbije, Crne Gore i drugih regiona dok prezadovoljne pozivaju prisutne na izložbu. Za mene je OHOHO! Darkov entuzijazam oko grafita i činjenice da su fotke maltene paralelno i pravolinijsku poređane u izložbenom prostoru. Za mene je OHOHO! onaj pentagram od piva, ona himera od kese u kojoj je Nikša nosio češki strip natrag, oni primerci Endema koje je Tico velikodušno prosledio, ona vreva maltene svake večeri počev od četvrtka.

Za mene je, naposletku, OHOHO! još jedna stanica na svetrajućoj Potrazi za Autizmom, ali i jednoj drugoj potrazi. Onoj za pravim odgovorom na pitanje „kuda ide domaći, ex-jugoslovenski, balkanski, pa i svetski strip?“

foto: Ivan Veljković
Ne znam šta sledeća godina donosi. Ne znam da li će me put opet navesti u Zagreb, ili ću možda svratiti bilo u Šibenik, bilo u Brtoniglu. Ne znam ni to da li će me opet vući put ka Somboru i Leskovcu, ili Banjaluci, ili gdegod. Vrlo je verovatno i da se sa Sašom neću sresti neko duže vreme, iz opravdanih razloga. Mnogo je tu nesigurnosti.

Prema tome, evo vam par sigurnih stavaka.

Prva je ta da će se OHOHO! sigurno nastaviti. Uspehe koje beleži je teško kopirati, a uigrana ekipa iza manifestacije ne pokazuje znake umaranja. Prema tome, ako vas put tamo nanese, svratite i vidite kako strip nastavlja sa rastom u centru, ali i periferiji Hrvatske. A i šire, jelte.

Druga stavka? A kao da ovo niste očekivali – Potraga i dalje traje!

Fin.
Fotografije: Joža (Subsite)
Dodatne fotografije: OHOHO! Festival, Ivan Veljković
Napisao: Ivan Veljković, 23. oktobra 2024.