Nastavak na jubilej: 11. OHOHO! Festival, deo 4

foto: Joža (Subsite)

Njegova ljubav prema ovim kreacijama Istmena i Lerda je sad već postala legendarna u svetu stripa na Balkanu, što su sestre Dervanović i doslovce imale prilike da vide. „E, probaj pogodit koja figura je ovdje naša, a koje su Markove“, veli Silva dok pokazuje fotku na telefonu – a tamo nji’ova Hatsune Miku u moru Markovih ninđucu turtla! „Uh, teško mi da pogodim“, velim, i gubim sabranost kada primećujem onog minijaturnog Sekača negde u ćošku slike. Kao što rekoh, Markova ljubav prema kornjačama se ne dovodi u pitanje. Ono što me je zateklo iznenađenog jeste njegova ljubav prema Crash-u Bandicoot-u. „Imaš li možda džojped?“ pita me Sara. Naravno da nemam; otkud mi džojped na strip festivalu? „Nemam, što pitate?“ „Ma nijesam ni mislila da imaš. No pitam jer htjele bi da izazovemo Marka na Crash Team Racing.“ „Da vidiš kako se napržio!“ veli Silva, podjednako prepuna entuzijazma. „Dakle, Marko ti je neko ko je tako miran, tih, ni reč ne bi reka, a onda kad je strastven oko nečeg, on se tako zapriča! I tako mi njemu ’More, možemo te mi pojest za ručak u Crash-u!’ a on odma ’Nije točno! Da imam džojped, vidjele bi kak igram!’“

Ovi trenuci su vredni življenja života, svega mi. A kad smo već kod tih trenutaka...

„Pronašao sam autizam“. Ova poruka mi je sledovala od Pavela dok smo Saša, Vinko i ja uništavali kafe tog jutra u Roniju. Drug Pavel je posetio galeriju (ili kakav muzej, ne pamtim) i fotkao jednu umetničku instalaciju koja je, u najmanju ruku, indikator glavnog cilja naše Potrage. Dakako, nije dovoljna da konstituiše pronalazak istog, ali je bila na dobrom putu.

Vinko je listao jedan oveći omot novonabavljenog vinila. Neki pank, razume se. Ali pritom je malo pričao i o novom broju OHOHO! fanzina, gde je po prvi put ikada crtao strip u suprotnom smeru od naviknutog. „Čuj, nisam ja za mange“, veli on, prilično lucidno i detaljno, „to je drugi vizualni identitet, ja crtam ove rugobe, moj stil je tak grublji, prljav, nije to za to.“ Bilo je prijatno iznenađenje videti Vinka ne samo da ističe razliku u stilovima, već i da na neki način poštuje manga pristup, bez obzira što njemu lično nije vičan. I to neće biti jedino iznenađenje tokom našeg bitisanja u Roniju.

Pomenuta Petja se kretala ka galeriji opet, i nekako u povratku je zasela malo sa nama. Poveo se razgovor o muzici, o festivalima (jedan je „reklamirala“ na majici u tom trenutku; „ni ljepših dizajna, ni gore godine po festival“, istakla je). Potom smo se dotakli prevoza, i kako to inače biva, u jednom trenutku sam pomenuo rodnu selendru. „Ček, ti si iz Svilajnca?“ pita me majstorica kolaža. „Jesam, što?“ „Poznaješ li možda Miloša jednog? Sluša pank, visok, crnokos...“ Isprva sam pomislio na jednog Miloša sa kim sam jako blizak, ali onda sam se prebacio na drugog Miloša (obojica vole pank, s ključnom razlikom da je jedan od njih desničar, a drugi levičar; ne sekirajte se – druže se međusobno bez problema). „Ahaaaaa“, velim ja kad mi Petja pokazuje fotografiju, „Pa da, Mitra! Znam ga, naravno!“ „E, pa mi smo se družili, svraćao je na taj i taj festival, na tu i tu svirku, itd.“ Svet je mali, rekli bi stari Tajlanđani.

Upravo je Petja u tom trenutku – vraćamo se u Pippilotta-u, narode; naviknite na frenetičnost teksta, vremenske smernice i ja smo u svađi – pripremala radionicu kada je jedno meni drago lice zaselo za sto – lice čoveka koga nisam do tog trenutka znao uživo, ali čijeg brata sam upoznao u Leskovcu. „Vjeran? Vjeran Juhas?“ „Je, bok,“ veli on, i posle kratkog introa, krećemo razgovor, pogotovo o polaroidu koji je poneo sa sobom. „Imao sam ja one profi aparate, digitalne, sve ful,“ veli ovaj izuzetno inteligentan i nadahnut gospodin, „al eto, nema ljepšeg osjećaja od tog kad ufotkaš polaroidom. Ove digitalne, to obrišeš fotku ak ti se ne sviđa. Ovdje ne moš. Ono što fotkaš – to ti je.“ Gospodski i kolegijalno, podelio sam sa njim jedan link gde bi eventualno mogao da šalje fotke na konkurse. Ovo je praksa koju uvek radim kad upoznam entuzijastične fotografe sa jasnom strašću – zanimljiv faktoid je da poznajem zavidan broj fotografa, iako se generalno u tim vodama ne krećem.

Onda je došao trenutak kada sam razmenio i par reči sa Sarinom drugaricom od malopre, istom curom koja je pomislila da sam Kanađanin. Ova mlada ilustratorka iz Novog Sada je takođe učestvovala u radionicama sa devojkama iz WOMCOM-a, a njen entuzijazam nije splasnuo tokom čitavog trajanja OHOHO-a. „Samo mi reci prezime, Angelina...“ „Milosavljević!“ dodaje ona dok mi olovka hvata belešku. „Ajaooooj, sad si najebala,“ veli Dješka tik uz mene, u pauzi razgovora sa Vjeranom. „Sad će te stavit u svoj tekst i nema ti bježanja.“ Reputacije se ne grade preko noći, narode moj. Mada, ne verujem da će sirota Angelina figurirati u mojim tekstovima o OHOHO-u u nekom kritičnijem kapacitetu. Ono što mogu da podvučem je da je autorka izuzetno prijatna, a hint strasti za kreativnim stavkama se svakako osećao i u razgovorima o naizgled nasumičnim stvarima, poput serije „South Park“.

foto: Joža (Subsite)

Vjeran je nastupao na prvoj tribini, gde je pričao o festivalu Toons & Tunes u Brtonigli. Ako niste sigurni o čemu je reč, prijatelji iz Stripovedača će vas uputiti. Tu sam imao prilike da čujem štošta o ovom lepom događaju – u pauzi pokazujući u tekici enormnim slovima napisanu reč „Autizam“ Pavelu koji je sedeo stolicu i po udesno – ali i da saznam kako je ceo on koncipiran. Sve u svemu, ako izuzmemo činjenicu da sam Vjeranu probudio bolnu ranu oko nastavljanja stripa „Mr. Joe“, tribina je prošla super. Štaviše, čak je i Aleksu Gajića pomenuo u jednom trenutku, premda sam zaboravio kontekst.

Malo nakon panela sam iskoristio priliku da nabavim Andrijine stripove. Nažalost, preskočio sam jednu karakterističnu grafičku novelu, prvenstveno zbog manjka para, ali biće vremena za nabavku iste nekom prilikom. Crnogorsku ekipu ću tek opet videti kasnije – njihova izdanja su bila u prodaji za Dješkinim štandom. Pominjem tu crnogorsku grafičku novelicu jer generalno, u svom arsenalu imam vrlo malo radova iz ove zemlje. Štaviše, kolekcija mi broji maltene 20 makedonskih i 40 hrvatskih stripova na svaki jedan crnogorski. Angažman Andrije i sestara Dervanović samim tim mi uliva nadu da se ovaj trend menja i da ćemo videti procvat novog talasa stripa Crne Gore uskoro.

No, vratimo se na Dješku nabrzaka. U celom talasu prodaje stripova, od izdanja udruženja „Hrvatski autorski strip“, dva konkretno albuma su se prodavala kao alva. Jedan od njih je upravo bila „Crna Željka“ Dješke, o kojoj ću i te kako pisati uskoro. Pomoglo je, svakako, to što su gotovo sve cure iz WOMCOM-a želele da poseduju ovaj strip, što ga je i ToyBox kupila (i docnije pročitala uz pomoć prevodilačkog softvera; where there’s a will, there’s a way, folks), što ju je Boris Prole onako ProleTerski nabavio, što su je nekolicina prisutnih autora zagrabili, a i što sam ja ušacovao jedan komad pride. „Crna Željka“ je, barem za sada, magnum opus Marka Dješke u stripu, i ne mogu da vam opišem koliko sam srećan bio da je vidim tako brzo rasprodatu, sa armijom novih fanova.

Poglavlje broj Osam – znaš na šta te nosam. Tehe.

„I to je bio prvi put da se u jugoslovenskom stripu vidio penis... Kurac.“

Iztok Sitar

Propustio sam sledeći panel, gde je grupa iz Partizanske štampe prozborila koju. Prošle godine sam imao čast da upoznam em njih, em ekipu iz Matrijaršije; zajedno sa sitoštampačima iz Medike, ovaj trio je nekako uvek figurirao u tandemu. Zato sam se iznenadio kad sam saznao da su ljudi iz Matre došli tek kasnije, nekako bez fanfarea. Štaviše, mislim da sam tu spazio Milicu, članicu koju sam tek nakratko upoznao tokom prošlogodišnjeg Fijuka (upamtio sam je uglavnom zbog karakterističnih naočara), ali ne mogu da budem siguran da je to bila ona. Pomenuo mi je narod da je posredi bila neka drama unutar ekipe Matre, ali nisam zalazio dublje – naposletku, nije na meni da znam.

 

I premda sam Partizanovce propustio, naredni panel sam morao da slušam. „Eto, ovdje prisustvujemo jednom surealnom trenutku gdje dvoje Slovenaca na panelu pričaju na hrvatskom“, reče Pia, sedevši preko puta Iztoka. Slovenački autor je, pored standardnih priča o pikniku, ateizmu, crvenim stripovima i njegove famozne „Priče o Bogu“, pridodao i par noviteta. Recimo, svako ko je upoznat sa stvaralaštvom ovog autora zna koliko naglaska on stavlja na žene i ženske likove. Pia je ovo iskoristila i, u govoru o njegovom novom stripu „Devojačke oči (ali o tome se ne govori...)“ uspela i da se našali s njim. „Ti u ovom stripu pratiš priče pet suvremenih slovenskih spisatelica“, naglasila je, „i to se slaže uz tvoj stil, jer ti inače isključivo crtaš anoreksične djevojke“. „Pa da, anoreksične djevojke volim“, dodao je Sitar, sa enormnim kezom, „ali u ovoj zbirci sam po prvi put u karijeri crtao i jednu debelu djevojku. To mi je bio izazov.“ Zasigurno pogađate, strip je društveno angažovana priča sa prilično teškim trenucima koja stavlja sve protagonistkinje u prvi plan, bez filtera i hrabro – i zasigurno pogađate, upravo je primerak tog stripa dao meni na poklon.

Tokom njegovog panela, primetio sam jedan par naočara i jedan iskren, vilinski osmeh, i odmah sam znao o kome je reč. U jednom od prethodnih tekstova, naglasio sam slučajno uživo upoznavanje sa Klarxy i koliko mi je bilo milo da se tako nešto desilo. Da mi je neko rekao da će se slična situacija desiti opet, ne bih im verovao, ali ostvarilo se – za Sašinim štandom stoji Irena Jukić Pranjić, glavom i bradom, u društvu prijatelja. Osoba čiji sam rad cenio godinama, čiji sam strip recenzirao sa zadovoljstvom, čije animirane filmove povremeno pogledam, čija Crna Mica mi i dalje landara po mislima pokatkad, je razmenjivala reči sa Sašom.

Ali naravno, ni ovaj trenutak ne bi bio jedinstven bez malo začinjenosti. Naime, kad sam joj pružio ruku, entuzijastično, ona je iz kurtoazije rukovala istu i samo rekla „Irena, bok“. Otprilike je 20tak minuta prošlo dok je Iztokova tribina trajala, koju sam osmatrao stojeći naravno, kad odjednom ista ta Irena, sa sopranom od glasa, uleće u zagrljaj. „Jaoj, oprosti, ja nisam odmah skužila tko si!“ veli ona, a njene razdragane oči kao da su bile još šire. „Pa milo mi je što se konačno upoznajemo! Hoćemo li otić negde na kavu?“ Nažalost, morao sam da je u tom trenutku odbijem, pošto sam hteo da ispratim još par tribina za potrebe ovog teksta. Ali smo kafu nadoknadili pivom u sitnim satima istog dana. Irena je jedna predobra osoba sa kojom održavam kontakt već koju godinu unazad, i premda sam sumnjao da će se pojaviti na ovogodišnjem OHOHO-u, drago mi je da sam pogrešio.

Sledeća tribina je već bila vredna pomena, a pojasniću zašto odmah nakon još jedne epizode sa Sarom i Silvom. Naime, opet svo troje odeveni u crno (Marko ima foto-dokaz), zasedosmo na stepenik i čavrljasmo o strip festivalima. Silva, naravno, je u elementu bacala tipične Silvanske fore. „Ako treba, ja ću te samo zviznut posred čela, i dreknem onda „IVANE!“ onako da me svi čuju.“ „E, ali imaj na umu da ću da te zviznem natrag“, velim ja, a kez od uva do uva. „I believe in gender equality“. Na ovo je, čini mi se, Sara bila glasnija u smejanju. No, tad mi je sinula ideja. „Ajde kad Helena dođe da se svo troje fotkamo i pošaljemo fotku Olgi“. I to je bila inicijelna kapisla. Umesto toga, našao sam se u društvu nekoliko autorki WOMCOM-a dok je jedna od street artistkinja nas fotkala usred Pippilotta-e. Olginu sreću nakon slanja ovih fotki ne mogu da vam opišem, presrećna što ova ekipa autorki i u ovom trenutku misli na njihovu saradnicu i prijateljicu; poput Irene, a i poput sestara Dervanović, Olga je prosto žena koju ovaj zli svet ne zaslužuje – retko dobra i uvek osveženje tokom teških dana. Naravno da smo Silva i ja još par puta scenirali potencijalni fajt, i kako su stvari krenule, neće nam trebati džojpadovi da se propisno izmasakriramo. Ali mi to iz ljubavi, dragi čitaoče. One stripovske.

Nego, tribina. Ako se sećate, rekao sam da je „Crna Željka“ jedan od dva najprodavanija strip albuma Sašinog udruženja. Drugi je album „Abadon“ čiji je autor (ili pak ko-autor, kako se uzme), Mihael Bađun, upravo gostovao. Iskreno, pomalo sam se zapanjio koliko dobro se ovaj strip prodavao. Doslovce svaka osoba koja je zastala za štandom je ili kupila „Abadon“, ili ga listala bezmalo 3 puta. Ne mogu da tvrdim o kvalitetu albuma jer još uvek nisam stigao da ga pročitam (posedujem ga još od početka ove godine), ali ako je sudeći po reakcijama tokom OHOHO-a, Bađun je uradio dobar posao. A i Saša je uradio dobar posao putem moderacije, koju je doduše morao da završi ranije sa „Ispričavam se, Mateja me zove“, što je propraćeno aplauzom. Konteksta radi, nije se aplaudiralo Mateji, jednoj od čeonih ljudi unutar Medike, premda je za njen uvek marljiv trud svakako barem jedan aplauz zaslužila; ne, aplaudiralo se Saši i njegovom inpromptu zaključku tribine, kao da je i u tom trenutku – a znamo da jeste – bio usred Potrage.

Pomenusmo Potragu? Ne zaboravimo onda i trećeg člana iste, Pavela. Tu negde kako se dan pretakao u veče, Pia je preuzela moderaciju u razgovoru sa ToyBox i mojim sabratom po Tism’ljenju. ToyBox je imala poduže izlaganje o njenom radu u stripu, pogotovo kad se njena egzistencijalna grafička novela „Moja knjiga Vinetu“ uzme u obzir. Njeni brutalno dobri stripovi su bili izloženi u galeriji iznad Pippilotta-e, a njen sveže gotov mural je dominirao nad zidom na koji sam u tom trenutku bio naslonjen. Njene priče o skvotu gde obitava, o porodici, o edukativnom karakteru njenog rada i o prikazu jedne blaže, kreativnije strane anarhizma su sveukupno ovu tribinu načinile jednom od najzanimljivijih za slušanje.

Pavel se, dakako, nije dao. Iako je deo Potrage, on je pre svega akademski stručnjak sa podužom kilometražom i znanjem o materiji u malom prstu. Njegov fah je proučavanje stripova na akademskom nivou, te predstavljanje časopisa „AARGH!“ i njegov trud da kroz isti češkoj publici pokaže sve što Istočna Evropa ima da ponudi po pitanju stripa. Dakako, ovaj deo je trebalo slušati, pogotovo ako ste zainteresovani za rad na stripu.

Malo se o strip teoriji govorilo i tokom poslednje tribine, one gde je Jana Adamović predstavila udruženje „Stripotetke“ i njihov angažman na stripu, sa propratnim i donekle inpromptu predstavljanjem devojaka koje su učestvovale u WOMCOM projektu. To mi je, recimo, bilo milo da vidim; Sara, Angelina, Doroteja, Aspa, Sofija, Petja (ako se ne varam?), Sara i Silva (opet, ako se ne varam? Oprostićete mi, cure, mnogo se popilo) Anješka i mnoge druge su, jedna po jedna, ukratko predstavile sebe i svoj rad izložen unutar Pippilotta-e. Dame su stvorile kamaraderiju tokom zajedničkih radionica i druženja u više država – praksa koja i treba da bude srž strip dešavanja i koja, barem što se balkanskih strip festivala tiče, ne posustaje.

No, pre toga Stripotetke. Jana je govorila o tome kako je došlo do razvoja udruženja, koje su albume do sada izdali, ko su članovi, kako je novi sajt oformljen i ko je sve podesan da se pridruži udruženju. Pritom je ove godine Jana dobila i priznanje kao specijalni gost OHOHO-a, opet na početku tribine (podsetiću, prošle godine je nagrada, isto početkom tribine, otišla u ruke Iztoka Sitara; znam, ja sam mu je dodelio). Sem samog stripa, Pia i Jana su pričale o još štogod čemu, poput recimo stava ženskih autora o seksualnosti i seksualizaciji u stripu. Nekako u to vreme je i Nikša svratio, te smo, nevezano za tribinu, i nas dvojica o tome prozborili. Matematičkom progresijom, potegla se tema sajta OnlyFans i propenziteta ljudi da plaćaju enormne sume novca za fotke nečijih stopala. Malo je reći da sam proveo skoro 30 minuta besneći na temu tih usranih stopala; siroti Nikša se toliko glasno smejao da sam mislio da će prepući.

Besneći ljudi – to je taman dobar prelaz za opis dve naočite osobe koje sam primetio tokom OHOHO-a. Prva je bila izvesna gospođa kratke kose koja je svratila na festival i ponašala se...čudno, u najmanju ruku. Nije ni sa kim razgovarala, nije nigde zastala da pita za komentar ili mišljenje. Samo je išla, posmatrala, sedela, pešačila i gledala. I to sve sa neopisivim besom u očima. Toliko je jarovito posmatrala stvari oko sebe da je delovalo kao da će nekoga da ujede. Pritom, i ona je imala beležnicu, i svako malo je nešto novo u istu zapisivala – uvek sa besnim potezima koji su usecali papir. Mislim da sam jedini koji ju je primetio (mada ne isključujem mogućnost da grešim), i ne znam šta ju je toliko razbesnelo, ali eto, valjda joj je ovo bio neki vid terapije. Ko god da je, nadam se da je dobro.

Druga osoba je svoje prisustvo obznanila tokom Janine tribine. Naime, u pitanju je jedan visoki gospodin duge kose i orlujskog nosa, odeven u flambojantno odelo i sa šeširom oboda veličine Paragvaja. U naručju, tik uz grudi providne kroz razdrljenu košulju, nosio je sa sobom malog paga, a siroto kučence je delovalo kao da će da prvom slobodnom prilikom svojevoljno popije izbeljivač. Ovaj bizarni omaž na Karmen Sandijego se potom i kretao nekako lepršavo, klizeći, neprimetno, kao Nosferatu (onaj crno-beli, Murnauov), ali je opet osmatrao publikum očito znatiželjan da li neko obraća pažnju na njega. Za razliku od prethodne gospođe, doduše, on je bio nešto druželjubiviji, jer je pritom seo sa par autorki WOMCOM-a i delovalo je kao da su imali prijatan razgovor.

Soare je usledio. Jedna ekipica je bila unutra i gledala kakav eksperimentalan film, dok sam ja stajao napolju malo sa Nikšom i Pavelom, malo sa Sašom i Irenom, malo sa Andrijom, a bogami odvojio sam i jedno dvadesetak minuta sa Jožom, te smo malo brstili o fotografiji i prošlim festivalima. Pavel, vazda u Potrazi, je imao čak dva trenutka za izdvojiti. Prvi je trajao tokom naše spike o jeziku i transkripciji/adaptaciji. „Čuj, svi mi na Istoku kažemo Kristijano Ronaldo za onog nogometaša“, počinje priču ovaj akademik, „nitko ga ne zove Krištianu Ronaldu, što je portugalski izgovor, ne? Isto je i sa Kristiforom Kolumbom. On je Talijan, jel, i kad je otišo na dvor kraljice Isabele, preimenovan je kao Kristobal Kolon. „Kolon“ kao „slijepo crijevo“, ne? Što hoću reć je, on je bio šupak.“ Nikša je, naravno, zaurlao od smeha, a ni ja se nisam držao na nogama. Dakako, ovo je vredelo staviti u tekst. Imao je i detalj o Pavelovoj vezi sa jednom serijom gde je Šon Bin u glavnoj ulozi, ali to je priča za drugi put. Naravno, i nju vredi staviti u tekst.

A vredelo je staviti u tekst i njegov bes nekih petnaestak minuta potom. „Pa jebo ih ja“, veli on, misleći na neke nasumične posetioce Medike, „ja tamo čekam na šanku za pivo, kad neka dva tipa meni ’E, di si, Dagestanac’. Jebo ih Dagestan, da ih jebo! Ajd razumijem kad su mi jednom rekli neki da sam isti Edo Maajka, pa i nekak’. Al kaki Dagestan, bokte?!“ Ali od Pavela je ovde usledio i jedan lepi gest. Spreman da podeli primerak stripa ogromnog formata, isprva ga je namenio meni, premda je hteo jedan i Nikši da dostavi, ali ga nije imao uz sebe u tom trenutku. Nikša, pak, nije mogao sutradan da dođe po primerak jer je imao drugih obaveza. Onda smo našli idealno rešenje – primerak namenjen meni je predat Nikši – sa sve dve kese sveže vezane; ko razume, shvatiće – a Pavel će meni drugi primerak obezbediti kad se sledeći put budemo sreli. A srešćemo se, potraga vazda traje.

No kad smo kod Potrage, taj kraj večeri je pokazao da je par ljudi isto mogao biti na putu za istu. Pre svega, tu je Andrijin sameštanin, a Zagreba meštanin Dalibor. Krene spika između nas trojice, kad on otpoče: „I tako, Andrija, ima tih escape room-ova koji su odlični i koje moram probat uskoro.“ „Ček, escape rooms?“ „Da, da, znaš koncept?“ „Naravno. Nikad nisam bio u jednoj, ali ako bih odabrao neku, bile bi one JoJo-themed sobe.“ „Čekaj! JoJo? Misliš JoJo’s Bizarre Adventure!“ Istog trena ja vadim dve Stand strele oko mog vrata kao odgovor. „Pa brat moj!“ veli Dalibor dok se bratski grlimo. „Yare yare daze...“ dodajem, jubilarni treći put tog zagrebačkog festivala. Dalibor, ispostaviće se, je jedan ogroman weeb poput potpisnika ovih redova, a i Andrija ima istorijat sa ovim delom fandoma (naposletku, dovoljan je onaj citat od njega koji sam istakao u članku o Leskovcu; više o njemu izvan zagrade). „On ti je mene citira van konteksta, razumiješ?! Ja u Leskovcu kažem ’Nagleda sam se ja anima, načitah se mangi, zasitih se hentaija, sve sam to proša’, a on taj deo za hentai pravo u tekst!“ Naravno, našli smo više zajedničkih crta, pre svega legende poput pokojnih Akire Torijame, Kazukija Takahašija i Kentara Miure, i naravno stari, dobri „Big O“. Dalibor, ispostaviće se, je čovek od kulture na više načina, i da sam kojim slučajem imao još koji kilolitar vazduha u plućima, pričali bi o ovoj temi u nedogled.

foto: Joža (Subsite)

Dakako, potencijalne interesente za Potragu treba naći i unutar prostora za žurke u Medici. Dok je muzika polako cepala, a par WOMCOM učesnica igralo tik uz DJ-a, mi matorci smo se stacionirali uz kvazi-šank. Darko, Andrija, Saša i Marko su čavrljali o svemu i svačemu, a Filipa, Piu i mene je uhvatila groznica subotnje večeri. Naime, korak po korak, svako od nas je polako počeo da igra. „Ej, doslovce izgledate kao Ilejn iz „Sajnfelda“, kužite?“ veli nam Saša dok nas posmatra kako landaramo na podijumu – što nas je podstaklo da landaramo više.

Filip, treba navesti, je veliki poznavalac muzike i pogotovo obožavalac basa kao instrumenta. Naravno da smo prozborili dve-tri o pokojnom Džonu Entvistlu benda The Who (čijeg imena u tom trenutku nisam mogao da se setim; hvala, Filipe). I naravno da je Filip i sam muzičar. Energija kojom je zračio tada je govorila o čoveku od ukusa, i ako bude bilo sreće, srešćemo se opet na nekom festivalu.

Poslednje delove večeri sam proveo uz jednu simpatičnu paralelu. Naime, prethodnog OHOHO! festivala sam upoznao Pijinog momka Nejca, poznatijeg kao Biga. U pređašnjim člancima sam istakao da sam ga jedva išta razumeo kad je, pripit, sa strašću pričao o poeziji na koju je naišao tokom bitisanja u Zagrebu. Siroma je bio toliko pun alkohola da su rečenice samo izlazile jedna za drugom, ali mi je svejedno bilo izuzetno milo da ga slušam. Ove godine sam došao do zaključka zašto su Pia i on idealni jedno za drugo – sirota je ove godine bila toliko puna alkohola da su rečenice samo izlazile jedna za drugom, i da ne ponavljam ostatak pređašnje sentence, jasno vam je gde ovo ide. Primera radi, trebalo joj je doslovna dva i po minuta da smota cigaretu. Pričala je o mnogo čemu, ali iskreno ništa od toga nisam popamtio – sem onog jednog malog porcelanskog penisa koji je koristila da – s oproštenjem – ugura duvan u cigaretu. „Moja kolegica je putovala u Madagaskar“, izlaze reči iz Pije dok joj prekrštene oči gledaju čas u mene, čas u sitnu statuicu „i donijela nam je brdo poklona, rekla je da slobodno odabiramo što hoćemo. A sve sami penisi! I ja odabrala ovaj mali, jel mi je zgodan za rolanje cigara.“

Umor je hvatao. Ono malo ljudi što je ostalo sam redom ispozdravljao. Marko, Darko, Pia i Filip su svi izdobijali zagrljaj. „Nemoj zaboravit sve ovo stavit u gonzo izvještaj“, veli Darko, i sam dobrano pun đavoljeg napitka, „al nemoj nas mnogo ocrnit.“ Nakratko sam mahnuo i autorkama, koje su i same polako kretale van Medike. Sašu sam ostavio za kraj. „E, lega, izvini sad što te neću moć odbacit do kolodvora“, veli on, ali ga tu prekidam. „Ma brat moj, sve je ok“, dodajem. „Upamti, Potraga za Autizmom se nastavlja“. I uz po koju turu osmeha, izdravismo se.

Peta petina sleduje. Videćemo gde će nas odvesti.

To be concluded...