Nastavak na jubilej: 11. OHOHO! Festival, deo 3

Stripom „Pogon i predrasude“ nastalom prema scenariju redatelja Marija Kovača, kreirana je suvremena priča o povijesti tvornice Jedinstvo te njenim današnjim stanarima i susjedima. Strip su nacrtali učenici Škole primijenjene umjetnosti i dizajna pod mentorstvom profesora Tomislava Tomića.

foto: Joža (Subsite)

A videlo se i da je nova tura ljudi taman dolazila. Prvo sam primetio jedan prilično saturnin osmeh, kakav samo jedan kvalitetan scenarista može da proizvede – bio je to Krešimir Biuk, o kome sam pisao i prošle godine (a bogami i o njegovom radu; Parlight Starlov, anyone?). „E zadovoljstvo mi je da se upoznamo konačno,“ veli on dok se rukujemo, s Piom u društvu. Kad održavate onlajn kontakt preko 90% vremena s autorima širom sveta, ovakve reakcije po upoznavanjima su česte. Dakako, sledećih desetak minuta razgovora je bilo nepodesno za ovaj članak, ali jeste dovelo do još jednog poznanstva. Prilazi našoj grupici ni manje, ni više, nego Filip Kelava, autor od renomea čija je šaka u tom trenutku imala neki crni povez. „Šta ti se desilo, čoveče?“ Pitam ja njega, a onda krenem da gestikuliram sopstvenom šakom. „Nije valjda da si previše...?“ Ajd što je krenuo da se smeje, nego što je iste sekunde uzvratio foru. „Ma ne, ako išto, upravo je suprotno – nedovoljno sam!“ Ispostavilo se da je, nažalost, imao par hirurških zahvata, što mu em otežava crtanje, em otežava muziciranje. O tome koliko je pasioniran po muzici ću saznati tek narednog dana, ali da se ne zalećemo.

„Dolazi li Tico?“ pitam Krešu. „E, trebalo bi naić, al malo kasnije.“ Iskreno se ne sećam daljih detalja razgovora, jer je Tico svakako došao ubrzo, te je zagrljaj usledio. Tog čoveka i njegov rad izuzetno poštujem – prvenstveno zato što je predani pregalnik koji se ne zaustavlja (njegov „Endem“ je savršeni primer toga; nabavite par primeraka), ali dobar je i njegov TiComix koji sam nabavio, iz pomenutog poštovanja. Dakako, iz poštovanja sam nabavio i album „Smrt je postala živa“, al nemojte da kažete Kreši, nek se iznenadi.

Upravo ova grupica ljudi – Kreša, Filip, Tico – je figurirala na pratećoj tribini tog dana, pod moderatorstvom druga po Potrazi Saše. U to vreme sam obitavao na klupici preko puta Pippilotta-e, dok je do mene ista ona slikarka od pre par pasusa sedela i devastirala jedan obrok.

„Helena,“ veli ona, „Helena Nemec.“ „Odlično, taman da zapišem sve.“ „A čekaj, kaj to zapisuješ?“ „Pa, ja sam pisac“ (negde, nekako, u isto vreme se smeškaju jedan Trsteničanin, jedan Osiječanin i jedan meštanin iz Srpske Crnje; ne sekirajte se, volim i ja vas), „i pisaću izveštaj sa ovog festivala, pa ne bih da omašim imena.“ „U, lijepo, lijepo.“ „I da, pisaću i o tebi“, velim, a kez već polako izmiče, „Očekuj da ću da te nacrnim“. Uzvratila je kez. „Samo iskreno!“ „Nikako drugačije, Helena.“

Pomenuo sam ranije sestre Dervanović i Andriju. Ono što nisam pomenuo jeste činjenica da sam išacovao crteže od svo troje. Reakcija njih dve i onaj ogroman osmeh je tačno indicirao o čemu je reč. „Ijaooooo, vidi, vidi, to je Olgin crtež!“ veli Sara dok u ranac vraća onaj roze plastični cvet za kosu (ko razume, shvatiće), a Silva drži otvorenu svesku na crtežu glavnog lika webtoon serijala „Oluinn“ koja se na papiru ljubopitljivo smešila. Helenina reakcija na Olgin crtež nešto kasnije (da, i od Helene sam pobrao crtež) je otprilike bila manjeg intenziteta, ali potpuno istim emocijama ispunjena. Naime, ove devojke Olgu poznaju iz njihovih pređašnjih druženja i zajedničkih radionica, izložbi, etc. Sestre pogotovo su razvile izuzetnu bliskost sa ovom neopisivo prijatnom beogradskom autorkom. „Ona je naša mica,“ veli Silva, „inače je sva onak tiha, al kad se mi sretnemo, to vrištimo ’AAAAAA OMG AAA!!’“. Konteksta radi, Olgu poznajem manje od godinu dana, sa sestrama sam samo u digitalnom kontaktu otprilike malo duže (ovo nam je prvi susret uživo), a Helenu sam doslovno upoznao pre par sati u tom trenutku. Ali te interakcije i te reakcije, taj draž – to je upravo razlog zašto dolazim na strip festivale. Čak i sada, kad je vremena jezivo malo, para jezivije manje, a dobre volje gotovo da i nema. Obično ne volim da rangiram trenutke na festivalima, jer su mi previše njih jako dragi, ali ovaj bih zabeležio kao jedan od top 5 ove godine.

A taj trenutak se samo produbio dodatno; Andrija mi je nacrtao i svoju junakinju, i takođe je bio zapanjen, ali ne toliko nečijim radom koliko onim ultra-tankim brush-perom koje je koristio. „Gdje bih moga ovo kupit, e?“ veli on. Uz par smernica, i on i devojke su nastavili da slušaju tribinu – koju je naravno Saša morao opet da zabiberi. Onaj nadimak za Dješku mu izgleda nije bio jedini trenutak za pamćenje.

„Pa eto, ljudi možda ne znaju da je 2000 AD više od Sutca Dreda“, veli on dok konverzira sa Krešom, Filipom i Ticom, „eto, kolega Ivan Veljković je pisao o Halo Džouns“. Kao neko ko prezire svetlo reflektora, odmahivao sam nevoljan da učestvujem u konverzaciji. „Kolega je tu negdje...a eno ga, no ne razumijem ga, nešto nam maše na srpskom“. Smeh, em kod tribine, em kod nas na klupi. Saša je profesionalac, ali ne zaboravlja da je i dalje u Potrazi.

foto: Joža (Subsite)

Sledovala je tribina sa crnogorskim snagama, na kojoj se govorilo o štampanju prve crnogorske mange – upravo u autorstvu sestara. Andrija je dobio i svojih pet minuta da zasija, budući da je na sebe preuzeo herkuleanski zadatak organizatora festivala, urednika, strip autora i promotera drugih delatnika. Kako će mi posle sestre reći, on je čovek sa toliko ideja, ali nedovoljno energije da ih sam iznese. Ovo razumem; najgore je biti kreativna osoba u sredini koja je sve, samo ne kreativna. Samim tim, vidim u njemu istu energiju koju vidim u njima dvema – vidim entuzijazam prožet inatom i željom za uspehom i kreativnošću, a to nam, nažalost, mnogo izostaje danas.

Šesto poglavlje: Gastronomija, generacijski jaz i Araki (i, razume se, Autizam)

„Pa tu te čekam!“ velim ja dok se derem onako nepristojno unutar Pippilotta-e, „priđi K! Meni.“

I stvarno, Nikša je prišao. Sveže diplomirani filozof (znam, znam, vicevi se sami od sebe pišu), ovaj vredni umetnik i ja se znamo još od prošlog OHOHO-a i ostali smo pritom u kontaktu maltene redovno. On je u biti jedna od najprijatnijih osoba u Zagrebu, i to ne kažem samo zato što se gotovo uvek smeje na moje nikada smešne fazone.

Nekako u tom trenutku smo se Helena i ja prebacivali unutra jer je street artistima bio potreban sto, kao i klupa koju smo pre toga okupirali. Međutim, pre tog preseljenja, Tico je svratio da se pozdravimo. „Čuj, evo ti još dva primjerka Endema“, veli ovaj oviši čovek, „slobodno ih daj nekome kog poznaješ.“ Naravno, jedan primerak je istog trenutka otišao Heleni tik do mene. „Prelijepo!“ veli ona. „Ja baš i volim da skupljam tako magazine i fanzine, obavezno ću ga pročitat!“ Drugi primerak je, pritom, otišao Nikši. No, tu sam saznao da on, zapravo, najmanje uzima hrvatska izdanja na ovim festivalima. „Uvijek brijem da kupim stvari koje ne mogu nać u Hrvatskoj, jer domaće lako mogu nabavit poslije,“ veli ovaj dugajlija, „ovdje sada kupujem stvari iz drugih država“.

„A tu li si?“ veli Sara. „Rekoše mi da nam je neko odnio stvari negdje.“ „Da, da, ja sam, tu smo,“ velim i odmah pokažem na Nikšu. „Nikša, ti beše nisi upoznao sestre Dervanović?“ „Ne, nisam!“ „E, pa ovo je starija od njih! Sara, Nikša, Nikša, Sara.“ Autorka roze kose i gotovo zift-crnog autfita (odabir boje odežde je delila sa svojom plavokosom sestrom i sa mutnosmeđekosim Ja) je pružila ruku i, ako se ne varam, rekla „Ja sam ona starija, ozbiljnija sestra od dvije“. Nekako paralelno sa tim, Helena je završavala moj crtež. Zahvalnost i zagrljaj su usledili, te se ona dislocirala napolju da sredi datum na muralu (ko razume, shvatiće) i da se još malo druži sa svojim sasestrama po WOMCOM-u i umetnosti.

Nikša i ja smo nastavili da sedimo. Malo smo pričali o Zagrebu, malo o fakultetu, malo o zajedničkoj drugarici Mini, malo o onoj fleki od moka kafe koju on naziva brkovima, malo o tezgarenju, itd. Podsetiću, prethodne godine je siroti Nikša morao da istrpi da litri i litri vode isprskaju njegovu tezgu nakon što je jedna cevka u Medici pukla. I to je baš bio baksuz Marfijevih razmera; poređenja radi, štand Lucije Šišmiš Mitar je bio od njegovog udaljen tek tri i po metara, a voda uopšte nije ni dotakla isti.

foto: Ivan Veljković

No, kad smo već kod Lucije. Interesantno je navesti da ona zapravo poznaje profesora Tomislava, koji je figurirao kao mentor za projekat „Pogon i predrasude“; ne mogu da sa sigurnošću tvrdim, ali moguće je da je ili pohađala istu školu kao deca iza projekta, ili poznaje profesore iz neke druge priče. Elem, još prethodne godine sam hteo nešto od njenih kreacija da kupim, i ne samo zato što joj je nadimak doslovce jedna od moje četiri omiljene životinje, već i zato što ima karakterističan crtež koji se meni jako dopada. Ispostavilo se da će mi interakcija sa njom biti jako delotvorna – ne samo da sam nabavio jedan simpatičan bedž, već sam i dobio kesicu džabe („Uvijek za festivale nosim višak tih vrećica, no sad ih nemam puno, al evo jedne!“ naglasila je). Posebno mi je krivo što je samo tog dana bila na OHOHO-u, jer sam predveče pred spavanje našao jednu od mojih kesica koju sam hteo da joj dam zauzvrat. Ali nema veze, sačekaće dogodine.

Da se mi vratimo na Nikšu. Otprilike sam ga podsećao na peripetije od prošle godine kada je Silva ukoračila u Pippilotta-u. „Nikša, ti beše nisi upoznao sestre Dervanović?“ „Ne, nisam!“ „E, pa ovo je mlađa od njih! Silva, Nikša, Nikša, Silva.“ .“ Autorka plave kose i gotovo zift-crnog autfita (copy/paste je dušu dao za moderne pisce, blago dedi) je pružila ruku i, ako se ne varam, rekla „Ja sam ona mlađa i luđa sestra od dvije“. Dakako, prosipao sam fore, i dakako Nikša se zacenio onim njegovim zaraznim osmehom. Poluozbiljna Silva je potom krenula da izađe. „E, odoh ja,“ veli ovo čelično čeljade, „ne mogu ovdje da ostavim svoje stvari sa dva propaliteta“.

„Tri propaliteta,“ velim ja, „zaboravila si Nikšu“. Paralelno su oboje krenuli da se klibere kao dečica. I naravno, dok se ona polako pomerala napolje, ubrzo potom smo se i nas dvojica dislocirali. Tu nekako smo se setili Grge Grešnika i njegove partnerke; Nikša mi je pojasnio da su oni bitisali u tom trenutku u nekom drugom skvotu, na nekom festivalu street art-a za koji nisam ranije čuo. „Ej, mnogo mi ih pozdravi ako me se još uvek sećaju“, velim ja. „Ma sjećaju te se! Baš smo skoro nešto pričali o OHOHO-u i pomenuli tebe,“ dodaje Nikšoni. „A kad smo već tu, pozdravi puno i onu malecku Čileanku od prošle godine, kako se beše zove?“ „Aha, Evelin! Nju malo ređe viđam, ali hoću sigurno!“

Pritom je Nikša otišao da čavrlja sa svojim drugaricama iz nekog drugog skvota. Ja, pak, sam se zaputio ka grupici od troje ljudi. OK, tu je bila Pia sa smotanom cigaretom, do nje je bila Rebeka sa pićem u ruci, a preko puta njih dve, meni leđima okrenut, je izvesni strip autor za kog ste možda čuli.

„Ovo je Iztok Sitar“, veli Pia dok opisuje autora mladoj Rebeki, „jedan od najpoznatijih slovenačkih strip autora, čovjek koji je pisao mnogo knjiga o istoriji stripa, objavljen u više zemalja“. „More jebem li ga ja usta njega,“ velim ja dok izvršavam klizni iz mrtvog ugla. Iztokovo iznenađenje je reklo dovoljno. „Oho, mladi komunista!“ veli on dok mi pokazuje na kapu. „Da, pravi ravnogorski Dražin“, velim ja nazad, vazda kontraš. Dakako, Rebeka je ta koja je naknadno primetila referencu koju Iztok nije.

„To je Đotarov šešir, ne?“ veli autorka, i moji prsti već refleksivno grabe obod kačketa. „Yare yare daze...“ Drugi put u Zagrebu, jelte. I naravno, kako smo bili na temi Arakijevog magnum opusa, istakao sam sve JoJoizme na sebi; tu je bio pomenuti kačket, tu je bila majica na kojoj je bio Giro Cepeli iz sedmog dela „Steel Ball Run“ (inače poklon od drage mi prijateljice Aide od pre nekoliko meseci), i tu su bile dve ogrlice sa Stand strelama. Nekad je Potraga toliko duga da je potrebno opremiti se lepo.

No, Iztok. Obećao je čovek još ranije da će mi doneti primerak svog najnovijeg albuma. „Ne moraš ga odmah recenzirat,“ veli om, „može za nedjelju dana!“ Nažalost, nisam stigao, Iztoče. Kao što vidiš, i za ove tekstove mi je trebalo vremena. Jbg, ostarelo se. Uglavnom, malo smo brstili o hrani, malo o novom stripu, malo o afinitetima (gastronomskim koliko i romantične prirode), a malo i o budućnosti. Iztoka je čekao i put u Beograd za nedelju dana. Mene je čekao mukotrpni rad koji nije imao veze sa stripom.

Četvrta tribina tog dana je uključivala sabrana koliko i oduzeta dela Vinka Barića (kod nekih je i doslovce oduzeto nešto – ne mnogo toga, jedna tabla najviše). Brstilo se o Lavanderman-u, o avanturama na Hvaru, pa malo čak i o Kapetanu Jugoslaviji. Bilo je tu zajebancija od sorte, a polako se spremala i naredna tribina, ona o izdanjima udruženja „Hrvatski autorski strip“ – međutim, dve stvari su se upriličile pre te tribine.

Prva je bila novo poznanstvo, u vidu izvesnog Borisa Prolea, čoveka koji – kako sam ističe – zapravo nije izdavač, iako je u izdavačkim vodama pri firmici „OZ Comics“, i čoveka koji je odgovoran za štampanje „Vrane“ Džejmsa O’Bara na hrvatskom jeziku, poduhvat koji treba pohvaliti. Naravno da mi je uvalio neki paket da nosim za Beograd, i naravno da smo se našli na istoj talasnoj dužini što se tiče ukusa za filmove, indie stripove i slično. Njegove interakcije sa Sašom su mi pogotovo bile interesantne, jer se vidi istorijat tu.

Druga stvar koja se desila je opet uključivala Rebeku. „Ispričavam se“, veli ona dok mi prilazi, „ali rekli ste kako vam se svidio moj strip. Htjela sam samo da vam se zahvalim ljepše, nijesam stigla juče. Jako mi znače vaše riječi“. Iskreno, ovo me je malo zateklo, ali na prijatan način. Ne mogu vam opisati taj pogled koji je Rebeka imala u očima; ta iskrenost, ta zahvalnost, ta neiskvarenost, to je nešto što vam je, kao autoru i promoteru stripa, upravo najvažnije. To je pogled koji sam video kod mnogih mladih strip autora, što osnovaca, što srednjoškolaca, koji su tek počinjali i koji su dobijali šansu da im se radovi objave. To je onaj osećaj koji meni, donekle i kao pedagogu i prethodnom prosvetnom radniku (duga priča) i te kako znači – to je indikator da je moje zalaganje na stripu vredno truda, vredno više od svog novca na svetu.

Dao sam Rebeki vremena da porazgovaramo o tome šta je čeka kao autorku. Pitala me je kako bi mogla da se probije, gde da fokusira svoj rad, itd. U nekom trenutku nam je i Pia opet prišla, te smo uz korisne savete Rebeku uveli i u dobronamernu zajebanciju. „U, kak ćeš ti postat nezgodna pored nas!“ veli Pia dok obasjava okolinu njenim već nadasve poznatim bisernim zubima. „A, nemoj tako“, dodajem ja, „još je ona mlada i zelena, tek imamo vreme da je propisno iskvarimo“.

Nedugo potom, imao sam prilike da upoznam i Rebekinog oca. Naposletku, OHOHO! je prilično zreo event, i za autore ispod 18 godina morao je biti prisutan neki roditelj ili odgovorna odrasla osoba. „Vi ste njen ćale?“ velim ja, „Ja sam njen tata“, ispravlja me on, „Da, da, vi ste njen otac“, nadovezujem se ja. Ni sekundu potom, čovek mi je čestitao na angažmanu, odmah smo prešli na „ti“ i počeli nadugačku priču o stripovima i crtežu. I njemu je značilo koliko i njegovoj kćerci to što joj je rad primećen, objavljen i pohvaljen. Kroz razgovor sam primetio da on ima jako dobru glavu na ramenima, i instinkt mi govori da se to svakako prenelo generacijski. Biće Rebeka izvanredan autor kad se osamostali, a upravo zahvaljujući podršci njenog oca će to postići znatno lakše od mnogih drugih.

foto: Joža (Subsite)

„Čuvam ti leđa, Ivane“, veli s osmehom Rebekin otac dok zauzima mesto iza mene tokom pomenute tribine o „HAS“ stripovima. Zvezda večeri je bio Antonio ATHAN Filipović, čija zbirka stripova je tek sveže izašla. Delio je tribinu sa Markom Dješkom i Damirom Ercegovićem (naposletku, njihova dela, i.e. „Sinestezija“ i „Doživljaji Fabijana Puha“, su tik jedan iza drugog po broju edicije) i videlo se da je bio u elementu. Pritom, tokom njegove tribine sam po drugi put čuo da se pominje Korin(a) Hunjak; prethodni pomen je bio tokom spike o „Pogonu i Predrasudi“. Korin(a) je uvek dobrodošlo ime u stripu, i to što nastavlja da uspeva sve više i više me dakako raduje. A raduje me i to da je ATHAN dobio svojih pet minuta; kao grafičar, Filipović je izvanredan i o njegovim stripovima...ne, to ćete čitati nešto kasnije, dragi moji. Ima vremena, ne sekirajte se.

Pre toga, pak, valjalo bi naglasiti da se Potraga za Autizmom nastavila, ali ovaj put smo imali i gostujućeg sapatnika. „Mislav, drago mi je“, veli bradati gospodin, a meni je opet u glavi opaska iz Sašine i moje vožnje ka Zagrebu. „Jebem ti, čitam ove nazive mesta u Hrvatskoj i kao da imaju imena srpskih mesta, ali sa govornom manom“, ističem. „’E, kroz koje mesto prolazimo?’ ’Valpovo.’ ’...Misliš Lapovo?’ Aman, smislite bolja imena!“ Dakako, to sam i ovde prosuo. „Mislav, drago mi je“, reče Mislav, kao što istakoh pre par rečenica. „...misliš, Milisav?“

Mislav, ispostaviće se, je jedna tako dobronamerna persona da sam gotovo čitavu remitendu večeri u Medici i docnije kod Ronija proveo u razgovoru s njim – pre svega o gastronomiji. Malo i o stripovima, malo i o filmovima, ali ponajviše o hrani. Pre svega mi se kod Mislava svidelo to što em može da prihvati zajebanciju na svoj račun, em može da je isporuči na tuđ. Takve ljude obožavam! „E, nadam se da se ne ljutiš što se žicasmo ovako“, istakao mi je na kraju večeri kad sam odlazio iz naše treće destinacije, a.k.a. Krivog puta; ne mogu biti siguran, ali mislim da je siroti Mislav moj umor smatrao nelagodnošću. „Ma opušteno, drug moj“, ističem ja, a telefon mi je u ruci, „razmenili smo podatke, ostajemo u kontaktu svakako!“

Nego, da bre! Ipak mislim da je on rekao „Nema finijeg čovjeka od Saše Paprića“. A ja pogrešno te reči pripisao Borisu Proleu. Nema veze, cenim da se dakako i jedan i drugi slažu sa konotacijom. A sa istom se slaže i Darko Josipović, koji je sa nama figurirao docnije te večeri. Isto bi se složio i onaj dotični gospodin kome ime nisam zapamtio, koji je popio sav alkohol ove večeri, koji je sedeo do mene i na sav glas pričao o svemu i svačemu – i ovaj detalj moram da pomenem. Naime, iako je samoproklamovani Hrvat, komunista i ateista, istakao je kako je zapravo tokom bitisanja u Subotici, ako se ne varam, primio na sebe pravoslavnu krsnu slavu – istu koju i moja porodica slavi, jelte.

To veče je bilo nekako zamućeno i puno praznih mesta, jer me je umor žestoko hvatao. Andrija mi je jedno 17 puta gnječio ključnu kost ne bi li me razbudio. „Dobar li si, junačino?“ veli. Sto nam je bio pun i prepun; ispred mene Darko, Marko i Pavel, do mene Andrija i izvesna Lovorka (sirota nije znala šta ju je čekalo). Dok je Andrija pričao kakvu priču o arheologiji, ja sam odsustvovao zbog toaleta. Darko pogotovo mi je ovo isticao par puta do kraja večeri. „E, ovo si trebao čut!“ veli on dok mu napitak od hmelja poskakuje u ruci. „Čovjek napriča nešto najsmješnije što čuh, a tebe nigdje da ovo zavedeš za gonzo tekst! Pa nemoj me razočaravat, čovječe!“

Ali ja sam imao sopstvenu priču da zavedem u tekicu. Naime, kako sam stigao, red ispred muškog toaleta je bio o g r o m a n. Paradoksalno, red ispred ženskog je bio nepostojeći. Naravno, krenula je zajebancija nas nekoliko prisutnih. „Eto vidiš, i nama da se desi da čekamo“, veli jedan momak. Jedna devojka koja je dolazila je pogledala u red i komentarisala drugoj koja je izlazila. „Što je ovo, što će bit kraj svijeta,“ veli sva radosna, „prvi put da ženski toalet nema red, a da muški čekaju!“ Naravno, zajebavali smo se napred-nazad na datoj temi. Jedna cura, koja je izlazila, dobacila je nama što čekamo uz osmeh „eto, dečki, sad vidite kako je nama damama!“ Podjednako uz osmeh, jedan random lik iz toaleta izbaci glavu i dobaci „Zato vas plaćamo manje!“ Napustio sam toalet veseliji i budniji nego ranije; ovakve dobronamerne zajebancije između muškaraca i žena nedostaju danas više nego ikad, pogotovo kada se sve i svašta politizovalo. Namerno sam zapisao ovu priču; da je ovo kojim slučajem čula neka levo orijentisana woke budala ili neki desno orijentisani Endru Tejt-ovac, odmah bi počeli na sva usta da kukaju i da napadaju drugu stranu. Sva sreća, pa je grupica ispred toaleta, i s muške i s ženske strane, znala šta znači kad neko ima smisla za humor.Tim damama i tim momcima iz WC-a sve pohvale na kolegijalnosti – mnoge smo muke zajedno prošli!

Nakon povratka, malo sam bio za prethodnim stolom, a malo za stolom gde su Saša, Mislav i dve cure pričali o nečemu...ne sećam se čemu. Opet, umor me je hvatao i oči su se same zatvarale. „A ne, lega, ne razumiješ ga, smije se na ćirilici“, nabacivao je Saša, kez od uva do uva, dok sam ja video zvezde. Mislim da svoje poslednje pivo nisam ni popio, da ga je neko od prisutnih samo nasledio od mene. Znam da mi je Marko pomenuo nešto o budućim potencijalnim projektima u manga fazonu, ali čak i da to jeste ono što mislim da jeste – ne planiram da vam odajem.

A ne planiram ni da vam odajem šta se desilo narednog dana. O tome ćete tek da čitate. Naposletku, šta je Potraga ako se prerano završi?

To be continued...