Nastavak na jubilej: 11. OHOHO! Festival, deo 2

foto: Joža (Subsite)

Na blic sam upoznao i još jednu učesnicu WOMCOM-a, energetičnu Anješku. Ana Rubju Marković je junošna autorka francusko-hrvatskog porekla čiji je stil već pronašao put do većih i manjih izdavača u Francuskoj (štaviše, neodoljivo me je podsetio na isti stil licencne mange serijala video igara Wakfu; to ću joj i istaći tokom festivala). Od razmatranja njenog kratkog stripa, koji ću docnije i kupiti, pa do diskusije o bušenju zidova Hilti bušilicama, te mom prebačaju u smeštaj i naposletku odlasku mene, Saše i Pavela u potragu za pićem (i Autizmom) je prošlo svega dvadesetak minuta. Sve je išlo u kratkim rezovima, kao film Majkla Beja, ali ne bez jednog ključnog trenutka.

„Izvini“, velim ja, a osmeh ispod maske na licu autorke grafita mi široko odgovara. „Da?“ „Ti si ToyBox, jel tako?“ „Jesam, drago mi je!“ „Imam jednu molbu, ako smem. Može li jedan selfi?“ „O, naravno!“

ToyBox je strip autorka iz Češke čiji rad po svakom osnovu treba overiti. Njena veština i iskustvo su nemerljivi i nemoguće je u rečima opisati do koje mere je ova majstorka kičice talentovana. Za nju sam prvo saznao preko dva tvrdokoričena „Aargh!“ specijala koja sam recenzirao za onlajn časopis KUŠ!. Jedan od ljudi iza izdavačke kuće Darkvud, Marko Dešić, je primetio dotične stripove i zadenuli smo razgovor o istim. Ispostaviće se da mu je supruga Čehinja, te da se oboje u dobroj meri razumeju u češki strip – i on mi je preporučio jedan rad od ToyBox da čitam (premda sam morao da ga razočaram, jer ne pričam češki). Pomenuti selfi sa autorkom je bio iznenađenje namenjeno njemu. O radu autorke ćemo svakako on i ja naknadno pričati sa par ljudi tokom Salona stripa u Beogradu, ali to je za neki drugi tekst. Za sada, bitno je da sam imao tu priliku, tu čast, da delim fotografiju sa meni izuzetno dragom autorkom, čiji grafit je zasigurno bio jedan od najistaknutijih u Medici tokom trajanja OHOHO-a.

No, kako sam i sam strip autor, bilo je pitanje vremena kada ću ponovo otići krivim putem. I to se desilo – otišao sam u Krivi put, kafanu blizu Medike, gde smo Pavel, Saša i ja brstili o životu i priključeniji. Malo se pričalo o trenutnoj kliki balkanskih kritičara stripa, malo o pijanstvu, malo o inim stavkama. Naravno, desio se razgovor o vrlo važnoj temi – taksistima.

„I ispričam ja i njemu i njoj o jednom lokalnom taksisti po imenu Seksi Raša“, velim ja, a Pavel već jedva suzdržava smeh. „Tko ti je taj Seksi Raša?“ „U, čekaj, pokazaću ti ga.“ Nakon pogleda na sliku dotičnog gospodina, Pavel već nije mogao pomenuti smeh da suzdrži. „Uuuhuhuhu, pa ovo je teška kategorija!“ naglasio je. Pritom mi je pričao sopstvenu priču o jednom taksisti, Ukrajincu poreklom, po imenu Serhei. Kako sam razumeo, Serhei je isto lingvista, ili pak etnolog (uglavnom akademik), te su on i Pavel gotovo uvek tokom vožnji imali dubokoumne teme o jeziku i kulturi.

„Lijepo sam vam rekao da „bass“ znači „grgeč““, likuje Saša dok se sprema da se odgega do kioska. „Treba li kom nešto, idem kupit cigare“. „Ej, uzmi meni jedan Twix“, velim ja. „Šta da ti uzmem?“ dodaje Saša, već utučen. „Twix“. „Ma jebo te Twix“, dodaje on kroz smeh dok odlazi. U njegovom odsustvu, Pavel i ja smo malo pričali o tim komercijalnim čokoladicama. Pritom mi je rekao i par informacija o ToyBox, pošto su njih dvoje prijatelji. Naravno, to neću ovde da odajem, ali ću naglasiti da sam je, nakon saznanja ispričanog, počeo da poštujem mnogo, mnogo više.

Dakako, u Krivom putu se i dalje krivila kičma na klupama kad se Saša vratio. „Gde je moj Twix, bem te usta?“ pitam ja tobože ljutito. „Ma jebo te Twix,“ dodaje on, a već novo pivo unosi u sebe. Naravno, dotakli smo se i drugih važnih tema, poput Sladje i njenog uber-hita „Uđi mi duboko“, ali Twix je ostao kao podsetnik. Doslovce do kraja OHOHO!-a sam mu dupe pomerao za taj Twix. Da se razumemo – meni je Twix prosečna čokoladica, u najboljem slučaju. Ali tu je princip – a princip se zove zdravi banter između prijatelja.

Kad smo već kod prijatelja, Marko je sa crnogorskom ekipom u tom nekom trenutku došao kod nas. Iskoristio sam priliko da Sari i Silvi prosledim par notesa za crtanje, kao i da Dješkoniju prosledim upakovan poklon. „Ovo neki bootleg, je?“ pita on, kao da me ne poznaje dovoljno. „Samo ti otvori, videćeš“. Osmeh od uva do uva kad je video onaj siroti krševiti tetris u obliku Nindža Kornjače; za neupućene, Marko Dješka je jedan od najvećih fanova ove franšize, a podjednako voli i da poseduje bootleg robu vezanu za heroje u oklopima. Nisam mogao da odolim a da mu ne nabavim ovo malo, trošno parče trivije. „A gdje mu je ekran? Kak se ovo otvara?“ pita on dok cepa plavi krep-papir. „Ma lako je, videćeš“.

Dakle, tu su bila stara prijateljstva (Saša, Marko) te nešto novija (Pavel) i maltene sveža (Sara, Silva, Andrija). Međutim, tu je bilo i jedno u povoju. Jedno neočekivano.

„Ej, vid’ je, za susjednim stolom“, ističe Marko Saši – ili Pavelu? – i maše nekoj plavoj curi za dijagonalnim stolom od nas, meni iza leđa. „Bok, Marko“, ta devojka će njemu. „Bok, Klarxy“.

„KLARXY?!“

Mlada Klara Rusan me je blago zbunjeno pogledala.

„Da?“

„Ja sam, Ivan!“

„EEJ, IVANE!“

Zagrljaji znaju da budu prisni, učtivi, prijateljski, hladni. Znaju da budu i dugi, kratki, prosečni. Ovo je možda prvi put da sam podelio zagrljaj koji je bio izuzetno kratak, ali prepun emocija. Sa Klarxy sam u kontaktu maltene od prvog izlaska „Strip Prefiksa“, i u međuvremenu se razvio ogroman respekt između nas dvoje, jedno ADHDrugarstvo vredno očuvanja. Nisam uopšte očekivao da je vidim u Zagrebu, s obzirom da nije rodom iz istog. Ali reći da mi je srce bilo puno u tom trenutku je nedovoljno.

„Nisi možda ponela one majice?“ pitam je, mada znam odgovor svakako.

„E, nijesam znala da je trebalo. No bit će u Beogradu dvadesetog!“

„Super, super. Onda se vidimo uskoro!“

„Aj, aj, bok!“

Ne, još nije svratila u Beograd. Ali njena skica Helge je svakako tu – u izložbi u Parobrodu, uz druge Helge autorki i autora širom Balkana. A njene slike polako putuju od izložbe do izložbe i beleže joj još uspeha – uspeha koji je porastao delimično zahvaljujući i njenoj prelepoj grafičkoj noveli. Ljudi moji, ja ne znam do koje mere više da nahvalim Klarxy kao autorku; overite njene stvari, tout suite.

Četvrto poglavlje: Azijska veza

Vidi, narpavile pentagram od piva. To možeš zapisat.

Posle Krivog puta, valjalo je zaputiti se krivljim ulicama pravo ka AKC Medici. Pavel i ja smo stigli među prvima i plejada karaktera se već nanizala. Lea je sedela do Teodore, čavrljale su o čemu god. Nisam hteo da ih prekidam, jer me je tik do njih čekalo prijatno, slovenačko lice.

„Diiiii si ti?!“ veli Pia, a ne pušta me iz zagrljaja. A onda steže jače. „I još jedan zagrljaj od Bige!“ Vidi se da je entuzijazam ne pušta od Leskovca; na Smotri je pobrala nagradu Prijatelj stripa, dok na OHOHO!-u figurira kao jedan od moderatora. Ovo je izgleda njena godina, što kao jedan od bivšig moderatora mogu da aminujem i da joj čestitam.

foto: Joža (Subsite)

Drugi bivši moderator je ispijao piće odmah pored. Dakako me je snimio svojim britkim bosanskim okom. „O, druže Ivane“, veli Darko Josipović, a pivo već igra u ruci. „Pa zakaj mi ne reče da si hteo pisat gonzo članak o festivalu, ba? E, super ti je članak, no nas ocrni onak’, moram ja pazit šta pričam pored tebe. Bit će posle ’gle ga ovaj Bosanac Darko šta sve napriča’, ovo, ono...“. I nije slagao – Bosanac i jeste pričao sve i svašta, i ovo i ono. Pogotovo kad je reč o jednoj prelepoj izložbi fotografija grafita sa vagona zagrebačkih vozova, svih poređanih u jednu liniju (sa odstupanjima, jelte). Tu moram da mu zahvalim na otkrovenju. A moram da mu zahvalim i na prikazu jednog mlađeg Dješke u sklopu jednog postarijeg blog posta.

No, pre toga svega je Darko konverzirao sa izvesnim brkatim gospodinom. Dok smo Pia i ja čavrljali o nekim glupostima, dotični joj je prišao, a tu negde se našao i Dješka, pa se konverzacija nastavila. Nedugo potom, Pia me je predstavila. „Slave, ovo je jedan od najprolifičnijih pisaca i recenzenata stripova, te strip dogadžaja i festivala“, veli ona, a organizator Supertoon festivala, lociranog u Šibeniku, me osmatra. „E, nijesi možda bio na Supertoonu nekad?“ pita me on, prepun entuzijazma. „A, ne, ja idem samo na festivale koji vrede“; ne vredi, možeš da izvadiš Svilajnčanina iz Svilajnca, al ne možeš da izvadiš Svilajnac iz Svilajnčanina. „E, super, taman si se OTPOZVAO od prisustva“, veli iz zajebancije Slave. Uvideo sam odmah da je „jedan od nas“ kad smo posle, opet nas troje, konverzirali blizu ulaza u Pippilotta-u, gde su WOMCOM table stripa figurirale, „between the toilet and the bar“, što će Pia reći tokom prve zvanične tribine OHOHO!-a.

Al polako, ajd da se ne zalećemo sa tribinama i toaletima (za to nam trebaju Vinko Barić i Miroslav Krleža). A kad sam već u zagradi pomenuo Vinka Barića, pojavio se onako pankerski sa svežim primercima „Majdanske garaže“, fanzina toliko iznad svog vremena da je izašao iz štampe pre nego što je jedna zalutala tabla stigla da se umetne tamo gde treba. Barić je već u glavi imao plan gde i kako će da pazari kakve nove pankeraje u vinilu, ali je trenutno „Garaža“ bila gas, što bi moderni Beograđani rekli (na moje beskrajno nerviranje). Još se tu ljudi našlo, taman dovoljno da se formira publika za prvu tribinu – promociju šestog OHOHO! Fanzina, na temu horor mange.

Pia, Lea i Saša u razgovoru su skriveno blago komedije. Naravno da svo troje znaju engleski solidno (tribine su ove godine pretežno bile na engleskom, zbog stranih gostiju iz Češke, Francuske, Grčke, Mađarske i inih drugih zemalja), međutim nekad se jezik zaplete kada se treba setiti stručnih termina i izraza koji jednostavno nisu isti na ex-yu i na germanskim jezicima. A zaplete se i još više kad se ima izvesna količina etil-alkohola u organizmu. Ja prosto ne mogu da vam opišem taj osmeh koji se ovom trojcu, a pogotovo moderatorskom timu, nije skidao s lica. A osmeh s lica nije smicao ni Joža Jahvo dok je sve fotkao svojim velikim, crnim fotoaparatom. „Ah, the BBC is back!“ velim ja njemu dok se zdravimo nabrzaka.

Nekako u to doba je pristigla i Jana Adamović, sa sve mužem joj Igorem i sinčićem. Taman pred drugu zvaničnu tribinu o projektu WOMCOM. A ko je bio uz nju na tribini? „Upoznaj novi talenat“, veli Pia preko Instagrama, znatno pre OHOHO! festivala, dok mi deli profil sa pečurkom-Soyjackom na profilnoj slici. „Koliko godina ima?“ „Srednjoškolka.“ „U, pa lepo radi za srednjoškolku. Hvala na preporuci.“ Reč je bio o crtežima mlade i izuzetno talentovane Rebeke Šudić, čiji rad se našao i u prethodno pomenutoj zbirci horor manga stripova. Rebeka je Saši i meni takođe služila kao dobar katalizator da zajebavamo Leonardu kako treba da poboljša crtanje. „A viš koji je to talenat, ne?“ ističe Saša dok udara mladoj studentkinji zazubice – naravno prijateljski. „No dobro, ti imaš više tabli nacrtanih. Bit će vaš fanzin dobar.“

Rebeka je upravo bila deo tribine, uz još jednu mladu autorku koja se zove Ivana Rebić. Premda je ova tribina prošla nekako tiho, videlo se da su dame u elementu. A videlo se i da nisu bile deo mnogo tribina pre toga (naposletku, tek stasavaju u strip autorke). Taj deo, tu stidljivost, sam primetio i nešto docnije, dok je Rebeka konverzirala sa Dješkom za njegovim štandom. „Izvini, ti si Rebeka?“ pitao sam je, na šta je potvrdno klimnula glavom. „E, Pia mi je preporučila tvoje radove, odlični su, svaka ti čast.“ Nekako je nabrzaka odgovorila, jer oboje smo otišli svako na svoju stranu potom. Naposletku, red je bio ispratiti druge tribine.

foto: Ivan Veljković

A na već narednoj, opet se govorilo o manga broju OHOHO-a, gde su reč držali Sara i Silva, uz Vinka i Teodoru, kao i još jednu autorku za koju sam morao naknadno da upitam kako se zove – Valentina Stanić. Nekako malo pre ove tribine, stacionirao sam se unutar Pippilotta-e za štandom koji je u tom trenutku držala Marta. Marta Milošević, ako ćemo preciznije. „Slobodno bacite pogled šta god vas interesuje“, istakla je ova rascrtana srednjoškolka, čiji radovi su ponosno stajali uz ostale u sklopu WOMCOM izložbe. Naravno da mi je Anješkin strip bio prvi na spisku za kupovinu. I naravno da mi je jedan print sa izvesnim masovnim filmskim ubicom takođe bio na listi za shoppUng. I nekako neplanirano, baš nakon što sam upravo taj print uzimao da platim, autorka istog je doskakutala do Marte. Istetovirana bodljikava žica oko vrata je odala autorstvo.

„Ček, ček, ovo je tvoj rad?“ „Jeste.“ „Ti si Agnus? Odnosno, kako beše ime?“ „Sara, da.“ „E, drago mi je, Ivan.“ „EEEJ! Konačno da se i upoznamo uživo!“ Nekako u manje od 10 minuta, razglabasmo o eventovima, crtanju, mangama i inim drugim temama. Izgleda da me je ona rakija par sati pre toga radila, jer sam jedva sastavljao rečenice. Nije pomoglo ni to što sam malo nakon toga slušao tribinu in medias res, cum Bosniacum Darkom Josipovićem sine linea sed cum alcohole. Nekako tada sam uhvatio Teodoru kako urla od smeha dok se nadovezuje na foru o Krleži i sranju – Vinkovu storiju, jelte. „Eto, vi’š šta si propust’jo, o ovom trebaš pisat, ovo ti je za gonzo idealno. Krleža i mange – pa gdje ćeš bolje?!“

Ali Darko nije samo imao reči zajebancije za mene. Ukratko je iskazao lament ka tome što je tribina na engleskom. „A ja, razumijem to, gosti sa strane i to tak’“, dodaje ovaj rodom Banjalučanin dok mu napitak landara u šaci, „al nekak’ mi to nema istu draž.“ I nije jedini koji je istakao ovaj sentiment. Opet pominjem Leskovac; već godinama unazad, tribine su gotovo isključivo na engleskom zbog međunarodnih gostiju koji tu obitavaju, ali ima balkanskih autora koji su isticali kako im ovo ne odgovara jer prosto ne pričaju engleski. Nešto slično sam čuo i tokom recentnog Urusai-Con-a, gde je pak polovina kosplejera koji su se takmičili bilo ruskog ili ukrajinskog porekla, te je moderacija takmičenja na engleskom prosto bila potrebna. Polako nestaju oni dani strip festivala i geek događaja gde je publika samo „naša“; OHOHO! je internacionalizovan mnogo pre nego što sam ja počeo da ga posećujem, i neće se skoro to zaustaviti.

Naposletku, to ume da bude i dobra stvar, jer da nije tako, ne bismo imali tu privilegiju da čujemo Sašu Paprića kako hvali Marka Dješku i doziva ga na panel – pripit, razume se – da prozbori par reči. A potom smo imali i još veću privilegiju da isti taj Saša – pripit, razume se – milisekundu pošto je hvalio Dješku na sav glas, nakon Markovog odbijanja da priđe panelu, podvikne „Sadly, we won’t get to hear him because Dješka is a cunt!“ (ne moram da prevodim ovo – razume se). Eto, čak i tokom svog radnog vremena usred moderacije panela, drug Saša nije zaboravio da je paralelno i usred Potrage za Autizmom.

Potraga, doduše, nije zaobišla ni ostale prisutne OHOHO-aše. Kad je opičila muzika, WOMCOM učesnice su zaigrale kao da ih vetar nosi. Anješka se nije zaustavljala, iako je na nogama imala platformske čizme! Svaka joj čast, moram da priznam; ja u onome ne bih mogao onako da skačem, imao bih žuljeve od palca do pete. Ne, ja sam stajao mirno i cugao, delimično sa Pavelom (koji mi je istakao jedan interesantan pentagram na podu, sačinjen od pivskih flaša), a delimično sa Piom i Slavom. Slave je lamentirao činjenicu da su mu bušni džepovi, nekako između kašljeva. Naravno, ja sam morao da iskoristim jedan trenutak dok je Pia govorila o nekom rasporedu vozova. „Ima jedan vlak koji u osam ujutro polazi za Ljubljanu“, navela bi ona. „Izvini, u koliko sati polazi?“ pitam ja. „...u osam?“ Naravno da znate koju sam foru prosuo odmah nakon toga. I naravno da je Pia zabacila glavu unazad i počela malo nakon toga da se smeje. Vidite, postoji draž kod takvih klinačkih fora, i prati se hronološki:

1. Kad ste klinci i tinejdžeri, te fore su super;
2. Kad ste u razdoblju između dvadesetih i tridesetih, tada su blam, iliti cringe; tad ste „previše odrasli“ za njih, previše intelektualni;
3. Kada pređete tridesetu, te fore se rekontekstualizuju u zajebanciju koja ima neki šarm.

Zajebancije sa Sašom i Piom imaju upravo taj šarm. Neretko su dečije i nezrele; primera radi, već narednog dana, ili dana posle, Pia bi me zezala kako imam „netki natpis na japanskom na sisama“, na šta bih se ja isprsio za dodatni komični efekat. Razume se, od Krivog puta pa do kraja ove večeri Sašu sam sedamnaest puta prozivao za Twix. A realno, ni stari lisci poput Slavea i Darka nisu izostavili taj trenutak zajebancije, niti je to bio slučaj sa svežim licima. No o tom potom, jer ovaj dan privodimo kraju.

Igrom slučaja, tog dana sam zaspao u pet ujutru, jer me je put naneo nekom drugom trasom – ali me je vratio nazad u smeštaj putem jednog taksija. Jednog taksija čiji je taksista vojsku služio u Beogradu, i pritom istakao da je odrastao u istom bloku kao Darko Macan! Prema tome, Darko, ako čitaš ovaj tekst, Karlo mi je rekao da te pozdravim.

Prileglo se. OHOHO-ov prvi dan je zvanično prošao. Mamurluk će me ispratiti u sledeći.

To be continued...