Prvo poglavlje: The Quest for Autism

Druga godina zaredom da autor jede u pretežno hrvatskom društvu. Bacanje uzajamnih fora sa Stjepanom nije izostalo. „Tko zna o čemu vi pričate,“ veli Pavel. „Onda nam se pridružite,“ ponosno istače autor, „pridružite nam se u našoj Potrazi za Autizmom“.

Dakako, tog leta u Leskovcu Potraga nije bila ni blizu gotove. Četiri aktera su bila na tom svetom putu: Stjepan, Pavel, Saša i moja izuzetnost. I premda plemeniti cilj pronalaženja Tism’a nije uspeo na jugu Srbije, možda je bilo nade u samom glavnom gradu Hrvatske?

Ali pre glavnog grada, valjalo je obići periferiju.

Rano jutro, napolju gotovo minus dva; u žurbi, navlačim na sebe crnu gilipterku, preko nje crnu Cropp-ovku (ko razume, shvatiće), preko nje crni duks, a preko njega crni cardigan. U kofer se trpa još par majica, čisto da se nađe. „Jebem mu sve, valjda će da mi stanu ti stripovi“, velim sebi u neobrijanu bradu dok se gegam ka stanici. Na sreću, pronašao sam se u pravo vreme na pravo mesto, krećući na pravi put (ovo naglašavam jer, ispostaviće se, postoji i Krivi put, jelte). Jedan prelazak granice kasnije, i ko će da me sačeka nego head honcho udruženja „Hrvatski autorski strip“, glavom i jarećom bradicom.

Odlazak na pijacu je usledio (kao i jedan predivan non sequitur od razgovora sa jednim lokalnim prodavcem, čiji broj zuba je možda u jednom trenutku i prelazio dve cifre), i nešto kasnije smo se našli u Sašinom stanu, u društvu njegove vazda raspoložene supruge Anje. Ona je u tom trenutku pojašnjavala svojim kolegama s posla po kom osnovu zapravo nemaju pojma o životu.

„Znaš kak, bratiču“, veli Sale, „there is no such thing as a free lunch". Deder pomogni mi mal oko ovih biografija učesnika za OHOHO!, pošto jelte vodim pola tribina“. Tastatura tapka tika-taka, u jednom trenutku sa sve tri strane – Anjina u susednoj sobi i naše dve dok sređujemo par nužnih stvari, što oko festivala, što oko drugih udruženjevskijeh stavki (ovo drugo je Saša obavljao). Otprilike je u tom nekom trenutku imao i razgovorčić sa Anamarijom Kvas; njena izložba u zagrebačkoj Galeriji VN je takođe tu negde figurirala, premda su, ako se ne varam, razgovarali o nečem drugom. Javio se i Matija, da navede kako neće iz opravdanih razloga doći. Ovo mi je malo krivo – moj najprecizniji fact checker nije bio prisutan. Dakle, spremite se za neistine, proklete neistine i statistiku.

foto: OHOHO
Prvo statistika. Ovo je jedanaesti po redu OHOHO! festival. Neko će reći da je bio koji više, ali to nije sa preciznošću utvrđeno. Pritom, ovo je zvanično drugi festival na kome sam bitisao (i koji je iznedrio četiri jako duga članka; moje saučešće čitaocima istih). Broj moderatora se sa prošlogodišnja tri sveo na ovogodišnja dva; umesto Darka Josipovića i mene, čast moderiranja imala je Pia, slovenački vunderkind strip organizacije, maherka po pitanju radija koliko i stripa, i moja više nego draga prijateljica od prošle godine. Jedina konstanta je bio Saša; isti Saša, treba reći, koji nam je spremio spektakularan ručak.

„Moram otić prvo da smjestim novu stanarku, jelte, te da spakujem med i da sredim par dokumenata za natječaje“, veli on, a umor ga već satire. Tu sam otprilike saznao da naš zajednički poznanik, Željko (ovaj put ću da mu pogodim prezime) Ivančić zapravo spravlja i med preko regularnih crtačkih obaveza. Bio sam u iskušenju da pokradem par tegli, ali ipak nisam imao srca (prevod: nisam imao mesta u koferu).

A kad već govorim o koferu, budući da je granulo jebeno sunce kad sam stigao u Osijek, morao sam sa sebe da svučem deblje pantalone i duksericu i zamenim za tanje pantalone i majicu. Zašto navodim ove ključne i nadasve vrlo važne informacije? Pa, zato što je sada kofer bio onesposobljen za tegljenje gomile stripova koje sam prosto ZNAO da ću em kupiti, em dobiti. Već tu se razvijao ratni plan za dalje.

A ratni plan je uključivao sastanak sa Stjepanom, sabratom našim glede Potrage za Autizmom. Smešteni u jedan obližnji pab, nas dvojica smo brstili o bitnim temama dok je Saša rešavao stavke sa konkursima i useljenjem studentkinje. Imao je, doduše, još nešto u planu, nešto što je sledovalo relativno brzo potom.

Drugo poglavlje: „A se okViznem!”

- Aha, pa ovdje ide Trst, jelte.
- Izvini, koji grad tu ide?
- Trst.
- Uvalim ti čvrst!

Saša se vratio ubrzo potom, taman otprilike dok smo Stjepan i ja konverzirali o tome kako je Boogie2988 neotesano govedo (ko razume, shvatiće) sa, naravno, osvrtom na pomenutu Potragu za Autizmom (ko razume, potražiće). Blagi obilazak Osijeka je usledio, dok smo dakako konverzirali o poslu, budućim projektima i sadašnjim uspesima. Panorama osiječkog keja Drave mi je oduzela dah, moram priznati; ne znam da li sam video uređeniju obalu reke u svom životu, a naputovao sam se pored gomila rečnih obala (štaviše, iz mesta sam gde je tek recentno uređena obala kejevima i zidovima protiv poplava). Stjepke mi je dao par uputa o tome gde mogu da nabavim kakvu nerd robu (pre svega Morobo games; i dalje pri sebi imam onu D20 Wizard kapicu-čigru i magijski tom), dok mi je Saša pojasnio istorijat iza jednog karakterističnog osiječkog slona. Međutim, kako smo žurili, Morobo se napustio po kratkom postupku. Ipak je trebalo da usledi kviz.

Kviz je održan u jednom od mnogih pabova koji nose ime evropskih i/ili svetskih gradova. Nemam pojma u kojem smo tačno bili, samo znam da je atmosfera bila onako prijatna i kompetitivna u isto vreme. Anja, Saša i ja smo već pristigli, ali čekali smo još dvoje ljudi. Jedan od to dvoje je bio Branislav, po Sašinim rečima čovek sa enormnim znanjem koji je pritom i istoričar, ako se ne varam. Međutim, on je poslednji stigao. Pre njega je pristigla naša peta članica, gorepomenuta sveža studentkinja Leonarda. Sem toga što je od ovog dana zvanično postala stanarka u Sašinom stanu, ona je i strip autorka u povoju, sa pozamašnim brojem tabli spremnim za objavu. Malo smo na datu temu pričali dok je pokušavala da fuzira metal odlomljenog rajsferšlosa sa svojih pantalona (bez uspeha), gde nam je pokazala i svoju atipičnu osobinu savijanja laktova na suprotnu stranu. Branislav, pak, s druge strane je sa mnom brstio o zajedničkom nam crnogorskom poreklu. Saša je, s vremena na vreme, iskakao napolje da obavi razgovore vezane za udruženje, par njih i za sam OHOHO! Festival. Čak i tokom njegovog down-time-a, čovek nije dobijao mira.

foto: Joža (Subsite)
Naša petorka je kviz pregurala neslavno, na petom mestu (muzička runda nas je uništila, kao i asocijacije). Tokom kvizovanja, Anja je bila zadužena za otvaranje i zatvaranje malog prozora i protok vazduha, dok je Leonarda prosipala fore na račun naših poznih godina – i pritom dobijala natrag fore na račun njenih ranih godina. Mali banter se nastavljao do fajronta. Dok se studentkinja smeštala u sobu, nas troje smo se uputili gore; Anju je čekao radni dan već izjutra. Sašu i mene je čekao put ka Zagrebu. Četiri dana novih avantura u AKC Medici – Potraga se nastavlja.

A za vas je tek počela.

To be continued...
Fotografije: Joža (Subsite)
Dodatne fotografije: OHOHO! Festival, Ivan Veljković
Napisao: Ivan Veljković, 23. oktobra 2024.