U principu, nerado slušam lajv albume. Nalazim da je bespotrebno u ovoj hiperprodukciji ponavljati gradivo na snimcima koji retko kad mogu da prenesu pravu sliku i atmosferu šta se događalo na nastupu. Izuzetak su moji omiljeni bendovi, a francuski Monolithe to svakako jeste. Već nekoliko godina, još od izlaska fantastičnog albuma “Epsilon Aurigae” su u prvoj ligi mojih omiljenih grupa. Kasnije sam nabavio sve njihove ploče, a izlazak remek-dela “Nebula Septem” sam ispratio stavljanjem na prvo mesto izdanja 2018. godine na Dotkom portalu. I danas znam da se nisam prevario, jer je to album koji ću slušati još mnogo, mnogo puta i mnogo godina.

Osnova novog, live albuma benda Monolithe je upravo “Nebula Septem” sa kojeg su odsvirane četiri pesme koje su i inače, okosnica pomenute ploče. Uz skraćene verzije “Ecumenopolisa” sa “Zete Reticuli” I “Monolithe I” sa debija – to je to. Pedeset tri minuta podsećanja zašto obožavam Monolithe je malo. Hteo bih još, jer iako su pesme dugačke, ni u jednom trenutku nisu dosadne. Iako su pesme agresivne (što ne mora da implicira i da su brze, jer je stil Monolithe-a u osnovi doom), ni u jednom trenutku ne zamaraju. Ako i imam zamerki, one bi mogle da se podvedu pod zanemarljive. Možda je reakcija publike mogla da bude malo više istaknuta, ovako smo dobili nove verzije studijskih kompozicija jer se ona svodi na kurtoazni aplauz između pesama… Ali, kakvih pesama…

Klasičan, ali fenomenalan death/doom “Delta Scuti” ili moja, malo je reći omiljena, “Engineering The Rip” koja u sebi nosi prog šmek i koja uživo još više ističe zvuk klavijatura u prvi plan. “Burst In The Event Horizon” je još mračnija i sporija i vodi slušaoce u tamne dubine odakle je teško vratiti se. Podsećanjem na svoje početke i sviranjem dela prvog svog epa – “Monolithe I” bend završava ovaj sjajni nastup na Beltane Festivalu za koji mogu samo da žalim što nisam uživo ispratio. No, biće prilike, svakako, da ugostimo, po meni, trenutno, jedan od najkvalitetnijih metal sastava današnjice koji kao monolit stoji, ako ne na vrhu, a ono, sasvim blizu samog vrha piramide današnje ekstremne muzike.
Zoran Popnovakov