Miša Mašina & Maštrakala - Ravna ploča: Yugonenostalgija za ludake i ponekog vegana
Helly Cherry
Kad bi muzika i danas bila kao što je bila osamdesetih, gde je čak i najsladunjavija pop muzika ličila na nešto, to bi bilo idealno. Jugoslovenski pop osamdesetih nije mnogo njih zarezivalo i uglavnom je on ispunjavao uši devojkama i retkim momcima, koji su slušali takvu muziku zbog istih devojaka ili su instant bili proglašavani “šminkerima”, česti i idealni razlog razlog za tuču – tako mi bar pričao ćale, osvedočeni roker/metalac.
Iako se i danas u eksploziji svakakvog sadržaja mnogi nađu shodno čerečiti na internetu da li je ovo ili ono veće sranje (turbofolk vs. metal, npr.), postoje bendovi koji jednostavno ne mare ni za trendove, niti se nešto dokazuju koliko su “underground”. Među njima su svakako i Miša Mašina & Maštrakala iz Novog Sada.
Oni se deklarišu kao novovalni bend (valjda), ali sa zakašnjenjem od skoro tričavih 35 godina. Naglašavam ‘novi val’ jer, blago rečeno skrnave skromnu, ali dinamičnu zaostavštinu bendova kao što su Paraf, U Škripcu, Via Talas, Laki Pingvini, rana Zana, Patrola, Petar i Zli Vuci, Stidljiva Ljubičica i čitav jedan skup opskurnijih bendova koji su gajili melodičniji zvuk, u (neki kažu, srećnije) vreme kada su čak i urlanje i ziherice bile previše kul.
Četvrtim albumom “Ravna ploča” su 3M za nijansu skrenuli pažnju na sebe, ali, skromno smatram, opet nedovoljno, valjda iz urođenog inata i obitavanja u senci. Njihov odlično i bezobrazno precizan maltretman postulata novog vala, uz modernu produkciju i ogoljene aranžmane su garant da će vam držati pažnju, čak i ako nikad, ama baš nikad niste čuli išta slično, što je prilično nemoguće. Dobro, neki se baš trude da žive u keliji ili ispod kamena.
U 15 traka, koliko su uspeli da naguraju u album, a svaka po 2-3 minuta (sasvim podnošljivo), čućete i cupkaćete na stvari na koje niste pomislili da ćete uzeti u obzir kao opciju za slušanje. Koliko se meri njihova inventivnost i kreativno ludilo, toliko su i pokvareni. Pokvareni su, jer svaka pesma krene kao letnji hit, sa sve vrcavim pankerskim doskočicama i finim synth deonicama, a onda dođe tekst na red… I to je trenutak kada se nalazite u stanju šoka, bilo pozitivnom ili negativnom, jer zapravo razumete šta se tu peva. Jedina “normalna” pesma je zapravo obrada Zane “Što ne znam gde si sad“, ali s obzirom da je peva muškarac, ne znam da li je dovoljno romantično kao original. Možda nekima jeste, ne osuđujem.
Da krenemo od samog naziva albuma (ravnozemljaši, di ste), pa do kraja poslednje pesme (remiks “Sve je više morona“), oni pevaju o mnogo čemu, uzalud je i nabrajati, od baba Sera do vegana, preko higijensko-medicinski zavrzlama do opšteg stanja u društvu, ali se svakako dotiču idiotskog ponašanja ljudi prema sebi, drugima, okolini, planeti. Sve to kroz pevljive melodije i trominutne epopeje.
Mislim da je vreme da se zamislimo i stavimo prst na čelo. Kao i uvek, neću da vas gnjavim (skatološkim) pesničkim slikama, niti šta bi želeli da čujete u pesmama, čućete ono što se NUDI, bez pogovora.
Ovo puta zaista ne mogu da odaberem koju pesmu da istaknem, kad je svaka odlična na svoj, otkačeni, prljavi, a tako jednostavan način. Evo par koje su na mene ostavile najviše utisaka: “Sve je više morona“, “Brada i brkovi” (koja me pomalo vređa jer imam retke facijalne malje), “Orem i psujem” (koja neodoljivo vuče koren iz pesme “Ori ori” od njihovih sugrađana Pekinške Patke) i definitivno najveći hit i refren koji je ušao u glavu i neće napolje, po mom skromnom mišljenju je “Baba Sera“, koja miluje stakato ritmom, a misteriju ko zapravo voli Baba-Seru sami otkrijte!
Pesmu gde se pominje kićenje, da ne kažem kite, preskače i prepuštam damama.
Svaka pohvala za omot, koji je raskošan u svojoj stripskoj grotesknosti!
Iako im je ovaj album najintenzivniji do sad, slobodno poslušajte, a boga mi, skinite i ostale, nemojte žaliti interneta.
Iako se i danas u eksploziji svakakvog sadržaja mnogi nađu shodno čerečiti na internetu da li je ovo ili ono veće sranje (turbofolk vs. metal, npr.), postoje bendovi koji jednostavno ne mare ni za trendove, niti se nešto dokazuju koliko su “underground”. Među njima su svakako i Miša Mašina & Maštrakala iz Novog Sada.
Oni se deklarišu kao novovalni bend (valjda), ali sa zakašnjenjem od skoro tričavih 35 godina. Naglašavam ‘novi val’ jer, blago rečeno skrnave skromnu, ali dinamičnu zaostavštinu bendova kao što su Paraf, U Škripcu, Via Talas, Laki Pingvini, rana Zana, Patrola, Petar i Zli Vuci, Stidljiva Ljubičica i čitav jedan skup opskurnijih bendova koji su gajili melodičniji zvuk, u (neki kažu, srećnije) vreme kada su čak i urlanje i ziherice bile previše kul.
U 15 traka, koliko su uspeli da naguraju u album, a svaka po 2-3 minuta (sasvim podnošljivo), čućete i cupkaćete na stvari na koje niste pomislili da ćete uzeti u obzir kao opciju za slušanje. Koliko se meri njihova inventivnost i kreativno ludilo, toliko su i pokvareni. Pokvareni su, jer svaka pesma krene kao letnji hit, sa sve vrcavim pankerskim doskočicama i finim synth deonicama, a onda dođe tekst na red… I to je trenutak kada se nalazite u stanju šoka, bilo pozitivnom ili negativnom, jer zapravo razumete šta se tu peva. Jedina “normalna” pesma je zapravo obrada Zane “Što ne znam gde si sad“, ali s obzirom da je peva muškarac, ne znam da li je dovoljno romantično kao original. Možda nekima jeste, ne osuđujem.
Da krenemo od samog naziva albuma (ravnozemljaši, di ste), pa do kraja poslednje pesme (remiks “Sve je više morona“), oni pevaju o mnogo čemu, uzalud je i nabrajati, od baba Sera do vegana, preko higijensko-medicinski zavrzlama do opšteg stanja u društvu, ali se svakako dotiču idiotskog ponašanja ljudi prema sebi, drugima, okolini, planeti. Sve to kroz pevljive melodije i trominutne epopeje.
Mislim da je vreme da se zamislimo i stavimo prst na čelo. Kao i uvek, neću da vas gnjavim (skatološkim) pesničkim slikama, niti šta bi želeli da čujete u pesmama, čućete ono što se NUDI, bez pogovora.
Ovo puta zaista ne mogu da odaberem koju pesmu da istaknem, kad je svaka odlična na svoj, otkačeni, prljavi, a tako jednostavan način. Evo par koje su na mene ostavile najviše utisaka: “Sve je više morona“, “Brada i brkovi” (koja me pomalo vređa jer imam retke facijalne malje), “Orem i psujem” (koja neodoljivo vuče koren iz pesme “Ori ori” od njihovih sugrađana Pekinške Patke) i definitivno najveći hit i refren koji je ušao u glavu i neće napolje, po mom skromnom mišljenju je “Baba Sera“, koja miluje stakato ritmom, a misteriju ko zapravo voli Baba-Seru sami otkrijte!
Pesmu gde se pominje kićenje, da ne kažem kite, preskače i prepuštam damama.
Svaka pohvala za omot, koji je raskošan u svojoj stripskoj grotesknosti!
Iako im je ovaj album najintenzivniji do sad, slobodno poslušajte, a boga mi, skinite i ostale, nemojte žaliti interneta.
Daniel Tikvicki