„Najbolji koncert na istoku do sada“: Beogradska hardkor svetkovina uz legendarni Madball i ekipu

foto: Dimitrije Petković, kompletnu galeriju pogledajte ovde

Sinonim za hardkor. Tek za nekoliko bendova se može reći da nose ovu laskavu titulu u Srbiji, a jedan od njih je i legendarni njujorški sastav Madball. Ekipa predvođena Fredijem Krisienom vratila se u Beograd posle više od 15 godina u okviru evropske turneje „Only the Hard”, rasprodala koncert i priredila događaj za pamćenje o kome će se, verujem, dugo, dugo i sa slašću pričati. Na bini Zapa baze 8. oktobra 2024. društvo im je pravio visoko kvalitetan međunarodni hardkor tim – belgijski Nasty, holandski Born Fom Pain i ohridski Primitive Dread, ujedno i njihovi saputnici na jednonedeljnoj muzičkoj ekskurziji, mahom po istoku Starog kontinenta. Dela (i snimci) govore, ali ’ajmo reč, dve o ludilu.

Budući da je bio utorak i radni dan, koncert je krenuo strogo na vreme, u 19.30, a veče je otvorio sastav Primitive Dread iz Ohrida. Apsolutno ništa nisam znao o ovom bendu i ruku na srce, mislio sam da su neki stranci, ali sam brzo razuveren kada se sa bine začulo „hvala Beograd”, na tečnom srpskom. Kada sam se malo bolje zagledao, video sam da mikrofon drži Dimitar Dime Saveski, frontmen poznatijeg i dve decenije starog severnomakedonskog hardkor ansambla Hardfaced. Momci praše metalčinu utabanu treš koracima sa hardkor/pank začinima, takoreći - krosover. Vrlo uvežbano i fina uvertira za nastavak programa.

foto: Dimitrije Petković, kompletnu galeriju pogledajte ovde

Prvi u nizu hardkor velikana koji će se popeti na binu bili su Born From Pain. Postoje od 1997. godine, iza sebe imaju osam studijskih albuma i nekoliko poseta Srbiji. I to ne samo Beogradu, uspeli su Holanđani i do Gornjeg Milanovca da dobace. Moja malenkost je nažalost propustila ove koncerte, ali ne i njihov nastup na Punk Rock Holiday festivalu u slovenačkom Tolminu 2015, kojim su otvorili glavni stejdž u po bela dana. U četrdesetak minuta svirke pružili su jednu energičnu vokalno-instrumentalnu partiju otprašivši, između ostalog, „Rise or Die”, „Antitown” i „The New Hate”. Pevač grupe, Rob Fransen, sve vreme je pozivao fanove da se približe, pa čak u jednom momentu kazao „da mu je neko rekao da će srpska publika biti stidljiva, ne bi verovao”. Ipak, deo prisutnih se naposletku okuražio pa je bilo svakojakih plesnih bravura, kao i singalong momenata. Nema brukanja!

Štafeta ovog hardkor polumaratona potom je predata belgijskoj grupi Nasty. Kada su pre beogradskog koncerta u martu 2017. dali intervju za Helly Cherry, rekli su da je suština hardkora i pank roka „poruka iz tekstova”, kao i da je „manje važno koji pravac sviraš, već šta poručuješ sa bine”. Saglasan i dalje. A pevač Mati je istog momenta po stupanju na scenu naglasio da su metalne ograde pred njim višak, te pozvao ljude da ih sklone kako bi mogli na miru da se bace u kraudsurfing. „I vodite računa jedni o drugima”, dodao je pre nego što je krenuo pakao. Teški tonovi, bitdaun udari i znojoproliće. U prvom delu seta, najveći rusvaj je priređen za numere „Reality Check”, simbolično „Chaos” i „Resurrection”. Ni Mati se nije libio da u nekoliko navrata pozove publiku da „dođe bliže (da budemo zajedno)”, što bi rekao njegov stariji zagrebači rok kolega Jura Stublić, hehe. Čak je u jednom trenutku krenuo i da vuče ekipu koja se nagurala kod stepenica što vode do toaleta ka centru plesnog podijuma, ne bi li popunio prazan prostor pred njim. Otvorenu putanju ka stejdžu, odakle se praktikovao salto morale u masu, pojedini fanovi su naširoko koristili. Na rukama okupljenih se našla i, pohvalno, jedna devojka, a bilo je i serkl pita. Do kraja seta smo imali prilike da čujemo i „Total Domination”, „Shokka”, dok su za rastanak ostavili „Slaves to the Rich”. Izostala je, nažalost, moja omiljena „Zero Tolerance”, antifašistička himna, koja ukazuje da je hardkor uvek bio „više od muzike”, što neki ljudi nikako ne mogu da shvate. Svakako sjajan nastup izvrsnog benda.

I tako mic po mic, stejdž po dajving, dođosmo do poslastice ove tople oktobarske večeri. Jedan jedini, neponovljivi i čuveni – Madball. Zvuci „Ruff Ryders Anthem” legendarnog i prerano preminulog njujorškog repera DMX-a, najaviše pokolj koji će početi kroz koju sekundu i trajati narednih, pa više od sat vremena. Scena prva, muzička podloga „Set It Off” – Fredi istrčava na pozornicu, zaleće se i uskače u publiku. Na binu ga vraćaju bez obuće. Scena druga, muzička podloga „Smell the Bacon” – hoda unaokolo u čarapama, pita „ko se zabavlja”, ali i „ko ima njegove patike”. Do kraja pesme jedna je vraćena na stejdž, ali umesto da potraži drugu patiku i obuje ih, Fredi je ubrzo skinuo čarape i zavrljačio na žicu iznad bubnjara, te nastavio bos. Kakav start bog te mazo, novina, kako reče, i za njega samog.

Nema stajanja brate i sestro jer ide „Lockdown”, a odmah potom i „Heavenhell”. Dakle, potpuni masakr. Fanovi se smenjuju na stejdždajvingu i otimaju za mikrofon, atmosfera postaje sve vrelija dok se hitovi redom nižu. Među njima i „Infiltrate the System”, „Across Your Face” i „Hold It Down”. A onda je na red stigla i jedna od mojih omiljenih pesama ikada – „Pride”. Kako je počeo moćni uvod na basu, tako sam se sjurio u prve redove po porciju testosterona, ali pre svega snažne energije koju nosi ova traka i besprekorna živa izvedba same grupe. Inače, na bas gitari od prošle godine nema legendarnog Hoje koji je posle 30 godina napustio bend. Na njegovom mestu je Pit Gerlic, gitaru svira Majk Gurnari, dok je za bubnjevima, od 2011. godine, Majk Džastijan.

Znojne žlezde ne miruju, lavina sreće teče, a Madball lagano zalazi u poslednji deo nastupa gde su se, između ostalih, našle i „Rev Up”, „Down By Law” i „For My Enemies”. Oduševljenje nije skrivao ni Fredi koji je izustio da im je ovo „najbolji koncert na istoku do sada”, misleći verovatno na ovu turneju. Da je situacija bila nešto drugačija, ovde negde bismo se, posle sat vremena meteža i haosa rastali, ali to nikako nije dolazilo u obzir. Na moje veliko iznenađenje usledila je pesma „Colossal Man” sa EP prvenca iz 1989. nazvanog „Ball Of Destruction”. Fredi je imao svega 14 godina kada je ploča objavljena, a u bendu su tada svirali njegov polubrat Rodžer Miret (bas) i Vini Stigma (gitara), dve žive legende iz jednako legendarne njujorške hardkor grupe Agnostic Front. Inače, ovo je obrada ranijeg Miretovog sastava The Psychos iz prve polovine osamdesetih.

A onda još jedna kratka, ali slatka traka i još jedan moj lični adut iz njihovog opusa – „100%”. Numera na španskom koja govori o pevačevim latino korenima. Ni njoj se nisam nadao, no isporučiše je u skladu sa standardom koji su postavili odmah na početku – vrhunski i beskompromisno. Najjači momenat bio je kada je Španiju, iz stiha kojim poručuje „za koga je pesma“, Fredi zamenio Srbijom. „Volim vas, svakog od vas, hvala vam” od srca je saopštio i pustio instumentalni deo grupe da nas povede u hitčinu - „Doc Marten Stomp”. Ruke su u zraku i horski odjekuje – bleeek end blu, a evo ga i call’n’response. „Kad ja kažem Njujork, vi kažete hardkor. Njujork – hardkor, Njujork – hardkor!“ Kakav finiš! Tradicionalno je zagrmelo i „Hardcore still lives” za definitivni kraj ovog spektakla.

Madball sam do sada gledao u, čini mi se, tri navrata. U Novom Sadu decembra 2013, isto sa drugarima iz grupe Nasty, i pet godina kasnije na Egzitu, kao i na festivalu Punk Rock Holiday u Sloveniji 2015. Međutim, ovaj nastup ih je zasenio u potpunosti i definitivno ušao u mojih top 10 koncerata za 2024. Sve te litre znoja i džula energije pamtiće dobro i godinama, kako fanovi, koji su kući otišli srećni i nasmejani, tako i članovi benda. Tvrdim.