Ljubav i B(j)es: Deset i više lekcija o tome kako se gradi nezavisna scena

Zato sam i rekla ono na početku teksta, da se priča o Ljubavi i Besu nikako ne svodi samo na feštu kao takvu jer tu ima još mnogo priča o u kojima su involvirani kao saradnici ili pomagači.

Do sad smo već zaboravili na pandemiju (ne povratila se nikad), a i godina KURtule je prošla, te slede dve vezane epizode u Borisovom ateljeu, divnom i inspirativnom prostoru duboko ušuškanom u srcu Petrovaradinske tvrđave. Ipak, realizuju se u vreme kada masovnost posete popušta jer treća trećina septembra nikako ne biva dobar izbor za festival na otvorenom.

Na sreću, u sledeće dve epizode, otvaraju im se vrata K9 Station (inače TV stanica, čije prazne hale služe i za rejvove) te sada imamo prilike da pratimo sezonu Ljubavi i Besa ˶in progress˝. Tako će, nadamo se, taj putujući, čergarski festival da se, što bismo mi južnjaci rekli, ˶smiroše˝ na jednom mestu dogodine, pa i na dalje. No, nikad se ne zna. Kao što rekoh, vrlo je dinamična i nepredvidiva ova sredina, stvari se menjaju iz dana u dan, a kamoli neće od godine do godine.

Shodno gore pomenutoj volji, znanju i tvrdoglavosti, verujem da će ta ideja opstati na koje god prepreke naišla. Slušajući njihove priče, a i priče drugih o njima, znam da je u pitanju ekipa koja se zainatila da svoju stvar izgura do maksimalnog kapaciteta koji obim njihovih mogućnosti dozvoljava, a često i preko toga. Ti ljudi stalno negde nešto rade, možete ih videti na raznovrsnim malim, srednjim, velikim i grandiozno-fabuloznim dešavanjima širom Srbije i regiona jer među njima su vrhunski tonci, lajteri, binski tehničari i ostale fele kojima ni ne znam stručan naziv, ali im je posao da se igraju sa raznoraznim aspektima zvuka i scenskih efekata. Može se doslovno reći da oni zaista grade scenu, u pravim i u prenesenim značenjima reči ˶graditi˝ i ˶scena˝. Ta ekipa čini stub organizacije ne samo ovog, već i još nekih festivala koje sam pomenula u prethodnom tekstu, stoga, kada vidiš crveni kombi na kome piše DARK Studio, znaj da će stvar (makar s tehničke strane) biti vrhunski realizovana. Idem već deset godina na Mount of Artan, znam o čemu pričam, a i Iluzije Slobode svaki put od kad posećujem skockaju da zvuče ko bombonica.

Da se razumemo, danas nije bogzna koliko teško da skarabudžiš neki program, iscediš neki fond i dobiješ festival, al’ moraš da budeš taj lik koji pliva niz ... struju. Ima i onih koji poseduju kondiciju za plivanje uzvodno, ali to su definitivno ljudi koji su se zarad afirmacije alternativne kulture odrekli mogućnosti da žive od tog rada, jer zna se u svakoj velikoj i maloj sredini kome, kako i zašto sve to ide u prilog, na ruku ili direktno u džep.

Ljubav i Bes uspeva da to zaobiđe, a da ni za dinar ne ojadi ovu našu sjebanu državu. Ali da bi priču izveo konstruktivno i kvalitetno, i opet neprofitno, moraš da imaš jak komjuniti uz sebe koji će da te podrži. Zato ova priča i jeste posebna, jer su ti ljudi uvek ostajali svoji, dosledni sebi i svima uz sebe, a format svoje ideje uspeli da prilagode uslovima i okolnostima koje su se od spolja nametale.

Možda su imali i sreće, mada to malo sreće često nije ništa drugo nego jaka volja koja sama po sebi sve nekako uredi.

I mislim da sam do sada podrobno objasnila šta je sadržano u reči Ljubav koja krasi njihovo ime iliti, što bi komercijalni trtomudi rekli - brend.

A Bes - e pa, to će možda biti malo teže da objasnim, baš kao i kad mene pitaju za moj nadimak koji nema direktne veze s bendom Bjesovi, ali sasvim ima veze sa emocijom koja se u srpskom ispravno piše bez ˶j˝. Kažu psiholozi, bes je naličje tuge ili melanholije, složen mehanizam koji mentalnom sklopu humanoidne jedinke pomaže da očuva rasuti integritet, čak i onda kada (ni)je svestan da je sve oko njega čista depresija, a ponajviše - nepravda.

A psiholozi znaju, te često o tome i pričaju, da je svaka emocija validna, samo je pitanje na koji je način kanalisana.

Zato je ovom Besu taj kanal Ljubav, čini mi se da ga ona i ponajviše vodi. Bes je samo realna slika kao ishod sagledavanja naličja tzv. kulture i svesna odluka da joj se ne pripada, svesna odluka da se radi samostalno bez ustupaka sponzorima i bez podilaženja institucijama. Doduše, svi smo mi manje ili više kurve zarad egzistencije i porodice, ali na kraju dana, higijena je bitna, pa Ljubav i Bes kontam kao neki ritual čišćenja za ovu ekipu čiji su pojedinci, svako u svojoj sferi realizacije (ne)kulturnih sadržaja za isisavanje javnih budžeta, plaćeni da rade svoj posao. Zato verujem da je njima Ljubav i Bes posebna vrsta duhovne satisfakcije, a ne samo šljaka.

To je njihov lični (da ne kažem privatni) prostor u kome se, sem neke specifične muzičke scene, kreira i poseban društveni milje kod koga je ključno to stanje uma utemeljeno u dvema vrednostima, a to su samostalnost (nezavisnost) i samosvest.

Jedna od njihovih krilatica (parola) jeste kratak, jasan imperativ: ˶Pazi na sebe i sve oko sebe˝. Kao što nemaju poseban fond da plate marketing, te ga rade sami (takođe kratko, jasno, al’ jebitačno - baš volim njihove opise i najave), tako se i za obezbeđenje događaja pobrinu sami. I nikad nikakvo sranje, publika su sve dobri i fini ljudi, prosto, budala free zone - i milina.

I još jedna stvar za koju im svaka čast, a to je što su uspeli da na svoj događaj dovedu klince. I to puno klinaca. Svi mlađi od 18 godina uz đačku knjižicu mogli su da uđu mufte, dok su studenti uz indeks upad plaćali upola cene. Šta da kažem osim: tako se gaji scena! Dok se neki drugi od istih klinaca ograđuju poluistinitom činjenicom da su to generacije koje ne možeš ničim animirati ili zainteresovati, oni ih obrazuju i prave od njih buduću publiku. Ta su deca ovoga puta skakala i stejdždajvovala i zapravo činila srž prave festivalske atmosfere. Klinci su podivljali na Quasarborn, čiju muziku ja nisam baš svarila na licu mesta, ali mislim da su svoj posao uradili baš kako treba, nastup je bio kidanje. Smatram da im je glavni kvalitet što su našli način da to što rade super zvuči na srpskom, to sad uviđam kad preslušavam njihov opus.

I sad je taman pravo vreme da konačno napišem koju reč o ovogodišnjem programu, ali ako sam već krenula ovako opširno, da proširim i tu priču. Za gomilu tih bendova koje Ljubav i Bes iznose na videlo iz katakombi naše scene, saznavala sam prvi put baš na njihovom festivalu godinama unazad, i svaki put me nešto iz sve snage oduva. Otkrili su mi, recimo, Kali Fat Dub, Polywhy, Lazarath... S Lazarath sam imala želju da ove godine radim uživo intervju, no nisam na’vatala Pištiku, ali vrlo uskoro dobićete u pismenoj formi. Da ne otkrivam ništa, za sad, a izvolite poslušati njihovu muziku na ovom linku. Zaradovala sam se kad mi je Simke u pripremi Iluzija najavio njihov dolazak, ali se to ipak nije desilo, pa su eto, po drugi put (a da ja znam) što je, inače retkost, bili taj bend koji svira na Ljubav i Bes.

Za uživo treba da na’vatam ceo Casillas (koji su ove godine otvorili drugo veče Lj&B) kad budu svi na okupu u Brutal studiju, a to će tek da bude priča koju treba da uradim kako valja. Ko zna, zna zašto, jer oni su žive legende Novog Sada i na svoj način rade mnoge dobre stvari za ovaj grad.

Ove godine su me, recimo, oduvali Shock Troopers. Zajebani Makedonci, izvol’te poslušati i njih. Sad su se opet okupili i tražićete ih svi vi koji nešto organizujete u ovim vodama, sigurna sam.

Još jedna digresija i neću više: izuzetnost ekipe Ljubavi i Besa jeste u tome što umeju da mnogo fino skockaju lajnap i to ne samo kroz odabir izvođača, što je možda još i važnije, umeju da naprave odličan raspored nastupa. Nije ni čudo, samo još jedan prilog činjenici da imaju zavidno scensko iskustvo.

Dakle, taj program, ne mali, i nimalo lagan za uši, u trajanju od pola 9 uveče do 2 ujutru sve vreme je držao pažnju, od početka do kraja, barem meni. Vrlo malo ljudi je blejalo ispred vrata hale dok su se dešavali koncerti, što je još jedan rispekt, jer znači, bilo je dobro unutra. Pokidali su Home Conflict, Dead Dog Summer, Ubili su batlera, Suplexx (možete ih čuti uživo 25. oktobra u SKC BG, sviraju sa CONS-ima).

Najbolje je bilo za vreme Debelog Precjednika, kažu, to je neko veliko ime, ja sam samo čula za njih, al’ ič nisam upućena. Frontmen ima neku divlju dikinsonovsku energiju, samo na pank način. Kažu ljudi, svirali su svašta nešto novo, a i taj bend je tokom svog postojanja prošao svašta. Ja baš nisam vična panku (u mladosti sam posećivala Pivski festival u Ladovici, pa su mi Cepeni ćunci neka moja paradigma), ali generalno kao da sam prespavala ceo taj žanr, pa mi tek sad dolazi do mozga šta se sve oko njega izgradilo i u koje je pravce otišao. Ja sam Nišlijka, ono što je za Novosađane pank, za nas je hip-hop, tako da mi je Gipsy Mafia (kao poslednji izvođač pre DJ Blistoka) legla ko budali šamar. Trebalo mi je to, jer evo, možda grešim jer ne znam, ali nisam čula da se igde u NS-u dešava dobar rap/hip-hop, osim sporadično na Exitu i to svećom da ga tražiš. Sa O Roma, novi album pomenutog hip-hop dvojca, ganuo me je, stvarno.

Inače, programski, Ljubav i Bes se ne svodi samo na teške metalurgije i HC/punk žanrove, bude tu i stonera (prošle godine Stonebride), bude i štošta iz škrinje Hali Galija (Gazorpazorp) ili Pop depresije (Roza), a mešaju karte i sa reggae i dub stilovima.

Ne mogu da se odlučim šta da istaknem za kraj, toliko toga sam rekla, a sve mi se čini da nije dovoljno. Recimo, da dodam da u sferama muzičke industrije (biznisa) ovi ljudi kao radnici imaju sjajnu reputaciju, pa me nije iznenadilo da od stejdž menadžera glavnog programa Nišvilla čujem: ˶Mnogo ih volim, znaš da i ja učim od njih.˝

Ljubav i Bes nije biznis i ne verujem da će ikada biti, osim u nekoj paralelnoj stvarnosti koju samo u najoptimističnijim vizijama možemo dočekati za života, ali najvažnije je to što su svojim zalaganjem (i ličnim ulaganjem) dokazali da alternativna scena (u najširem smislu te reči) ne mora biti na kolenima, kao što inače vlada uvrežen stav o tome u narodu.

Umesto apatije, zasukani rukavi, ljubav, malo više stresa da se to sve izgura i nadasve - PONOS!

Zato znam - tek će da se priča!