Srednjobanatski Wacken – susret ravnice i žestokog zvuka

Helly Cherry: Pozdrav za naše drage ljude i tvrde alternativce svih frakcija u Lazarevu!

Lazarus Fest: Pozdrav tebi, severnjački, crnoslovenski brate naš, koji nas pohodiš svake godine u ovo doba, lošim vojvođanskim prugama i izlokanim drumovima, prinoseći nam darove i žrtve (smeh).

HC: Dođosmo do šestog izdanja festivala, laganim (vojvođanskim) korakom. Kakva su tvoja očekivanja od ovogodišnjeg izdanja? Predstavi nam ukratko program i šta publika može da očekuje.

LF: Ove godine smo napravili ozbiljan restart, pre svega u tehničko - logističkom pogledu. Po prvi put smo angažovali Dark studio (Cefa i ekipu) da nam rade ton i rasvetu, pa očekujemo da će u tom aspektu ovo biti najbolji Lazarus do sada. Takođe, očekujemo da će ovogodišnji program biti dovoljno zanimljiv publici da se iscima do Lazareva u što većem broju i da će poseta biti barem na nivou prošlog izdanja. Potrudili smo se da ponuda bude zaista raznovrsna i da svako može da pronađe svoju šoljicu čaja u okvirima podžanrova metala i hardkora.

Festival će otvoriti naši stari drugari iz pre-Lazarus perioda, novosadski stoner / psychedelic / desert / doom sastav Cheap Moonshine, momci koji su svirali na događaju koji mi zovemo nultim Lazarusom. Potom će nastupiti požarevački death metalci Mogila Deathcult (ex-Grobdanište). Čast Zrenjanina će po treći put braniti Forgotten Scream, ali sada u sasvim novom ruhu, nikada svežiji i moderniji. Ono što je do sada možda nedostajalo Lazarusu do sada jeste malo klasičnog i tradicionalnog heavy metal zvuka, začinjenog power i epic elementima, te u to ime nastupa kragujevački Oathbringer. Na kraju zvaničnog dela programa publiku čeka ono najmračnije što rokenrol ima da ponudi - beogradski black metalci Svartgren i The Bloody Earth legendarni death doom / funeral doom sastav iz Niša u svojoj novoj iteraciji. U nezvaničnom delu programa, a nakon zvaničnog dela programa, nastupiće pod statusom tajnih gostiju jedan nesvakišnji synthwave duo iz južnog Banata koji je već probio granice Srbije svojim originalnim izrazom, samo toliko ćemo otkriti.

Osim izvođača, biće naravno štandova. Ove godine po prvi nam je gošća Dragana Starovlah, devojka koja tetovira na licu mesta, pa će ljudi moći da ponesu lepu uspomenu sa festivala u vidu neke gotivne tetovaže po specijalnoj promotivnoj ceni. Horor fanzin Crnoslovlje će takođe imati svoj štand i ove godine, kao i svi bendovi koji nastupaju na festivalu i na koncu mi sami, sa našim festivalskim majicama. Prema tome, publika će imati priliku da otvori svoja srca i novčanike, i da podrži underground! Takođe, ima još vremena da prijavite svoj štand, javite se!

Priliku da budu kreativni imaće i sami posetioca festivala koje pozivamo da dođu maskirani! Prošle godine, na naš poziv, dobar procenat ljudi je došao pod maskama i u kostimima, a ove godine želimo da se to još više omasovi, da postane tradicija i da Lazarus Fest u perspektivi postane jedan veliki bal pod maskama, jer kreativnost i sloboda u istoj su glavne poruke koju mi kao festival odašiljemo, a pritom se fest dešava uoči Noći veštica. Najkreativnija maska i ove godine dobija nagradu!

HC: U prvom intervjuu si se bio osvrnuo na prateći program festivala i mogućnost održavanja izložbi i sličnih događaja - da li se nešto promenilo u tom smislu i da li nešto već realizujete u okviru samog festivala?

LF: I u tom smislu je bilo pomaka, pa ćemo tako ove godine imati jednu zanimljivu umetničku postavku koju pripremaju zrenjaninske umetnice Smiljana Mirkov i Sofija Lalović, upravo inspirisanu našim festivalom. U pitanju su nekakve horor lutke koje će da vise naokolo i stvaraju jeziv ambijent u Domu kulture gde se održava fest. Ne znam u kolikoj meri će stići da završe sve što su isplanirale, ali ideja je svakako da ta postavka iz godine u godinu raste i da se te lutke umnožavaju i budu sve jezivije (smeh).

U svakom slučaju, ovakve inicijative su više nego dobrodošle, pa pozivamo i druge umetnike da nam se jave, jer u celom tom kompleksu Doma kulture u Lazarevu ima dovoljno prostora i za izložbe i za tribine i za projekcije i za svašta nešto. Nemojte da vas mi vučemo za rukav, a budite sigurni da hoćemo i to! (smeh)

HC: Kako ti zvuči novostečeni epitet Lazareva kao "metal sela", koji se pojavio u nezavisnim medijima? Koliko jedno, manje-više tradicionalno selo može biti otvoreno prema nesvakidašnjim umetničkim izrazima i da li se to odnosi i na Lazarevo, nakon svih ovih godina?

LF: Navikne se živ čovek na svašta, pa tako i naši meštani (smeh)! Mediji su samo pozajmili epitet koji smo sami sebi nadenuli u tekstu za najavu događaja jer nam se baš dopada da tako budemo percipirani (smeh). Moram da priznam da zaista nikada nismo imali problema sa meštanima našeg sela otkad organizujemo festival i mislim da sada i definitivno mogu da konstatujem da su nas prihvatili, a to je sve što i očekujemo - miroljubivu koegzistenciju (smeh). Ljudi se ovde uglavnom dele na one koji nas otvoreno hvale i podržavaju (tanka manjina) i na one kojima je to sve što radimo potpuno strano i sa dozom nepoverenja gledaju na to, ali ipak negde imaju svest da se dešava nešto što je potencijalno bitno za selo.

Ranije, kada smo mi bili adolescenti i metalci od glave do pete, imali smo više problema nego danas u zrelim godinama kada smo počeli da organizujemo festival, čemu je u tom periodu dosta kumovao i jedan krajnje neprofesionalni i tabloidni članak u listu "Zrenjanin" u kojem smo moji drugari iz Lazareva i ja dovedeni u vezu sa kojekakvim satanističkim sektama i slično, pa su usledila šikaniranja i vršnjačko nasilje, čemu su dodatno kumovali pojedini neprofesionalni prosvetni radnici u osnovnoj školi koji su upozoravavali decu da ne ostaju do kasno uveče van svojih kuća zbog satanista koji noću haraju selom, skrnave lokalno groblje, kolju piliće i orgijaju u krvi (smeh). Međutim, sve je to davna prošlost, fizičke rane su zacelile, zbog psihičkih smo možda još uvek pomalo asocijalni, ali funkcionalni u društvu. Danas čak redovno posećujemo fudbalske utakmice fudbalskog kluba "Zadrugar" iz Lazareva, finansijski podržavamo klub i sedimo na delu tribine gde su najvatreniji navijači, navijačka grupa zvana "Skandal" u kojoj vlada krajnje desničarski ideološki diskurs ili u najboljem slučaju konzervativan, a oni ponekad dođu na naš festival da podrže i uvek nam nude svoju pomoć u organizaciji. To se dešava kada se ljudima pruži bratska ruka i razumevanje i kada se grade mostovi među ljudima, umesto produbljivanja razdora i mržnje u ionako duboko podeljenom društvu. Ne moramo da verujemo u iste stvari da bismo zajedno pravili pozitivne promene u našoj maloj sredini. To je još jedna od poruka koju želimo da pošaljemo.

HC: Lazarus je pre svega orijentisan ka tradicionalnom i modernom zvuku u domenu metal, ali i hardcore žanra - naravno, uz izvesne izuzetke kao što je bila Vartra prošle godine. Pored ljudi koji prate taj zvuk, da li primećuješ rast interesovanja ljudi iz okoline koje možda ranije nisu pratili celu priču ili sve ostaje na utisku 'jednokratnog' čuda, muzički gledano? Da li ima novih klinaca, jer je sve očiglednije odsustvo generacija koje su sada u dvadesetim godinama, na svim poljima?

LF: Bilo je u prošlosti još izuzetaka, npr. Empathy Soul Project ili Brigand, mada je i potonji imao snažne uplive metala. Stvar je u tome da nama nije bila ideja u startu da se ograničimo samo na metal, već da Lazarus bude jedan alternativni i underground festival u najširem smislu. Međutim, kada imaš ograničene resurse i sve moraš da sabiješ u jednodnevni format na jednoj bini onda to žanrovsko mešanje nije uvek najbolja ideja. To bi bilo izvodljivo kada bismo uspeli da proširimo festival na višednevni format, sa više bina, ali to se za sada svodi samo na maštu. Međutim, mi baš volimo da maštamo, jer da ne maštamo ne bismo ni do ovde stigli, tako da u budućnosti ko zna.

Za sada smo se opredelili za metal jer je to zvuk na kojem smo mi odrasli i na kojem smo se formirali i kao ličnosti i kao ljubitelji muzike i umetnosti u najširem smislu, a ovim festivalom vraćamo dug tim klincima u nama, istovremeno pokušavajući da dopremo do novih klinaca koje pominješ. Koliko smo u tome uspešni, zaista ne mogu da procenim. Evidentno je da vršimo određeni uticaj i da postoji jedna grupa klinaca, konkretno iz Lazareva, koja se obavezno nacrta čim se mi pojavimo dan ranije u Domu kulture da sređujemo prostor i bude tu sa nama sve vreme, pa i dan posle, kada čistimo i dovodimo prostor u prvobitno stanje. Mi ih malo počastimo, damo im neki flajer, plakat, festivalsku majicu i oni budu presrećni. Pritom im je sve to novo i zanimljivo i vidim da su neki od njih već počeli i da idu na svirke van Lazareva, da nose martinke i slično i to nam zaista pričinjava veliku satisfakciju i daje ohrabrenje da ne radimo sve ovo uzalud, a koliki je stvarni domet tog uticaja vreme će pokazati.

HC: Možeš li nam reći da li se nešto promenilo u vašem pristupu organizaciji festivala tokom proteklih godina; zapravo, koliko je teško (ili lako) organizovati jedan nezavisni festival? Da li imate podršku na lokalnom nivou ili se većinom oslanjate na DIY pristup?

LF: Ove godine smo po prvi put potpuno DIY. Osim što nam je Turistička organizacija grada Zrenjanina obezbedila besplatan prevoz za posetioce festivala od Zrenjanina do Lazareva, sve ostalo je DIY. Ranijih godina smo dobijali poprilično mizerna sredstva od lokalne samouprave grada Zrenjanina i mesne kancelarije Lazareva, tako da je i tada to bilo DIY u većinskom procentu. Međutim, mi zaista ne patimo od toga da li nas neko svrstava u DIY festivale ili ne. Kamo lepe sreće da predstavnici organa državne uprave prepoznaju ovakve i slične projekte udruženja građana, ali isti ih ne bi prepoznali i da im oči izbiju, već isključivo misle o tome kako da raspodele sredstva tako da se niko od njihovim partijskih drugova ne nađe uvređenim, kao i da se što više novca opere kroz fiktivne projekte fiktivnih udruženja. Na stranu to što im je ovo što mi radimo potpuno strano u kulturološkom smislu, pa bi njihova stvarna podrška bila još i neiskrena. A nakon što su valjda shvatili da mi nikada nećemo pristati na bilo kakve trgovine sa njima i da im nećemo sakupljati kapilarne glasove, jer bismo time pljunuli na sve ono u šta verujemo, onda su nam zavrnuli i to malo sredstava što su nam davali do sada, uprkos tome što je naša ideja nedvosmisleno pokazala svoju potentnost, u šta je mogao da se uveri svako ko se udostojio da samo proviri u Dom kulture prošle godine. U okolnostima u kojima je država otuđena od svojih građana, a EU fondovi daleko, situacija je veoma teška i cela scena pati od hroničnog nedostatka novca.

Međutim, paradoksalno je upravo u tome i olakšica, jer tamo gde nema novca ima solidarnosti, pa tako izvođači vrlo rado dolaze kod nas za putne troškove ili pak za neke minimalne honorare ako se radi o nekom sa više staža na sceni ili ima veći cult following status.

Često dobijamo sa različitih strana da nismo u vinklu što ovo radimo, a pogotovo što to radimo na selu, na šta im mi odgovaramo da oni nisu normalni što to isto ne rade u svom selu, gradu, varoši, gde god bukvalno. Gotovo svako mesto ima nekakav dom kulture ili omladinski dom kao ostatak iz vremena kada je država imala ozbiljniju kulturnu i omladinsku politiku neko što je to slučaj danas. Zatražite ga, daće vam, ionako ne znaju šta će sa njim. Udruženje možete registrovati sa tri potpisa. Iznajmite za početak bilo kakvo ozvučenje, jer od nečega se mora početi, pozovite bendove, doći će da podrže ideju. Napravite festival u svom selu, pa da se takmičimo čiji je festival bolji, umesto da trošimo energiju na isprazni defetizam i omalovažanje tuđeg truda. Tako se scena gradi, a duboko verujemo da je decentralizacija iste ključ.

Što se tiče našeg pristupa organizaciji, promenilo se to što smo već dovoljno matori i dovoljno dobro poznajemo situaciju na sceni da pažljivije biramo s kim sarađujemo, i bolje razlikujemo ko je zaista iskren, a ko je narodski rečeno jajara i u svemu ovome traži isključivo neki svoj presitni interes. I ubuduće ćemo nastojati da se okružujemo pravim ljudima koji zaista cene i od srca podržavaju ono što radimo.

HC: Da li festivali mogu imati uzore? Naveo sam Wacken kao primer u naslovu (iako to ozbiljno mislim), ali u smislu DIY-a, da li postoje drugi festivali sa kojima možeš identifikovati Lazarus?

LF: Ako govorimo o metal festivalima koji su u ovim našim uslovima nedostižni idealan, moj lični favorit je francuski Hellfest, a eto i on se dešava u Klisonu, gradiću koji ima negde oko 7000 stanovnika. Od podžanrovski usmerenijih to je holandski Roadburn. Međutim, nas pre svega inspirišu baš ljudi koji se u ovdašnjim uslovima trude da naprave nešto ni iz čega, bilo to DIY ili polu-DIY, nije bitno. Navešću samo neke: Festival srpskog podzemlja, uključujući i sve ostalo što Milan Rakić i ekipa organizuju, Mount of Artan (Goran Lončarević i ekipa), Slaughter Fest u Doljevcu, Belgrade Metal Fest, Decaying With the Boys (ekipa iz Violent Chapter-a), Empire Metal Fest (ekipa iz Kobold-a), Zlo Fest u Novom Sadu (ekipa iz War Engine-a), Ljubav i bes (Cef i ekipa), Feelgood (Nikola Lukić i njegovi Somborci), Ekoslavija (Subotica), Breakdown Galore (ekipa iz Forgotten Scream-a)…

Nemojte mi zameriti ako nekoga nisam pomenuo jer je to možda samo iz razloga što taj fest možda još nismo čekirali. Sve su to ljudi kojima se divimo i koji nas inspirišu, a nadam se i mi njih (smeh).

HC: Kakva je, po tvom mišljenju, budućnost malih festivala koji su van glavnih tokova – imaš li neka očekivanja, želje što se tiče Lazarusa u narednom periodu?

LF: Verujem u njihov opstanak i razvoj jer su nastali iz duboke potrebe ljudi da naprave neki svoj kutak u kojem će se osećati dobro, a kada je takva vrsta eskapizma imperativ po sebi, onda nema jačeg pogonskog goriva. Jer što su okolnosti nenormalnije, sve je jača potreba za tim oazama normalnosti i zdravog društvenog tkiva koje, čak i ako nikada ne preovladaju, moraju da postoje, jer ako ne postoji, sve je izgubljeno.

Voleo bih da Lazarus u bliskoj budućnosti postane dvodnevni festival i da bukiramo barem dva (jedan po danu) respektabilna predstavnika svetske underground metal scene, sa kojima će naši bendovi podeliti binu u Lazarevu.

HC: Ukoliko smo propustili da pitamo nešto, ti slobodno dodaj, prokomentariši. Hvala ti na izdvojenom vremenu i vidimo se na Lazarusu broj 6(66)!

LF: Hteo bih samo da iskoristim priliku da se zahvalim ljudima bez čijih donacija ovo izdanje festivala ne bi bilo moguće, u prvom redu članovima našeg udruženja Radovanu Miloviću. Nebojši Grujiću i Dejanu Milovukoviću, a odmah potom i Radomiru Bogdanoviću, našem susedu iz obližnjeg Žitišta. A ako tu dodamo i Katarinu Mirčov, dobijamo tvrdo jezgro Lazarus Festa. Ali Lazarus Fest ste i svi vi koji posećujete naš festival i svi bendovi koji su ikada nastupili na našoj bini, svi vi koji kupujete naše majice ili na bilo koji način podržavate našu ideju. Postarali smo se da vam i ove godine obezbedimo besplatan ulaz i besplatan prevoz od Zrenjanina do Lazareva i nazad, uprkos svim finansijskim problemima sa kojima smo bili suočeni.

Trebalo bi da znate da je ovo izdanje visilo o koncu i da smo izvukli najbolje što možemo iz situacije u kojoj smo se našli, uz nesebičnu podršku izvođača i veliko razumevanja ekipe iz Dark studija. Na ulazu će biti postavljena kutija za donacije, pa će te imati priliku da nam uzvratite malo ljubavi.

Vidimo se 26. oktobra u Lazarevu!