Izveštaj sa ceremonije u Lukavcu 12.10. pred beogradski koncert 18.10. u Dorćol Platzu

ČIN 01: NAJAVA

Niko iz mog ne-toliko-malog kruga ljudi koje sam navukao na Machina drogu nije poverovao da je najava četiri koncerta stvarna. A i zbog čega bi(smo)? Machina je osnovana pre 20 godina i tokom dve decenije je imala ukupno nula koncerata. Machina živi i postoji kao filozofsko-proročki eksperimentalni projekat dvojca iz Tuzle (a kasnije Lajpciga) Tonija Mahagonija i Edvarda Vulgarisa. Jeste, najavili su proširenje sa dva na četiri člana, pa pred poslednji album skok na sedam mašinista, a i pesme sa poslednja dva izdanja (skup singlova ’VoliM!’ i trećeg albuma ’Matria’) su imale manje ’filer’ noise upada a više konkretnih pesama. Dovoljno je videti da drugi album pod imenom ’Drugi’ ima 27 pesama dok ’Matria’ ima 8. Ideju da sve ovo stvara šizoidni ali genijalni one-man-band umetnik koji nikada neće proviriti iz podruma, rasterao mi je Šaran iz POPIKa kada je potvrdio da zaista Mahagoni i Vulgaris postoje, bez obzira na izostanak bilo kakvog ozbiljnog medijskog pojavljivanja. Machina je digitala, ona je veza između lica majmuna, čoveka i Boga i kao takva nije materijalna. A društvene stranice su im ionako kriptično sarkastične, a sajt lavirint sa ’live’ snimkom iz Doma penzionera Kakanj ili najave raspada iz 2008. godine usled bogaćenja zbog deljenja besplatne muzike. Sigurno vam je jasno zašto su svi sa dozom debele neverice čitali datume i mesta tih navodnih, predstojećih koncerata. Mostar / Lukavac / Sarajevo / Beograd. Ma da, ništa se uvek događa, pa se i ovo ništa događa nigde. A onda su usledili snimci sa proba i jebo te, Machina će nastupati, kao zaista.

Machinu sam prvi put čuo kada je jedan prijatelj doneo prvi album ’Sad ili Nikad’, nekoliko meseci posle izlaska, zima 2004. na 2005. Kao ljubitelje tvrđeg zvuka, prvo su nas kupili tekstovi. Muzika je tu bila samo podloga za apokaliptične vizije, za internu prepirku sa bogoM i sa samim Sobom. Neke poruke su se činile ekstremnim, čak na granici tabua. Svaki stih je bio ne samo napisan, nego i plasiran veoma pažljivo, a opet, haotično i divlje. Machina je ušla u moj život, kao retko koji bend pre i ostala sveža da ja, čak i danas, dvadeset godina kasnije, čekam premijeru pesme ispred kompjutera, kao da su oni Tejlor Svift, a ja tinejdžerka sa najvećim ljubavnim problemima na svetu. Zbog prostora i dužine teksta neću ovde navoditi te stihove i strofe, jer bih komotno mogao ceo album ispisati, a oni su sve svoje radove i tekstove svakako okačili na svoj sajt (i tako se obogatili).

Sledeći album ’Drugi’ izašao je 2007. godine i dok je prvi imao konceptualan zvuk koji je pratio priču između mutacija, hibridnih biljaka i nadolazeće apokalipse koja je odavno tu u vidu duhoklonuća, a sada se samo ispoljava u svom užasnom obliku, bilo u vidu poplava, kuge ili požara dok ’gori medo, gori jelen’ zapeva glas koji i ne zvuči sasvim normalno, ’Drugi’ je mešavina i panka i metala i folka i repa, uz gostujuće vokale koji su učinili da ovaj album bude haotičniji i luđi bez koncepta smaka sveta, već pojedinačnih vizija degradacije (Čovjekomobil), samospoznaje (epska ’Marija’), bunta (Istina), kakofoničnih molitvi (Beton planet) i ljubavnih problema (Močvara ljubavi), samo da pomenem neke, nikako sve. ’Drugi’ je groznično onanisanje već poluludog pajaca koji na silu i pod pretnjom igra za kralja iako je kralj mrtav a pajac nosi njegovo lice kao masku.

Prolazile su godine, a od Machine bismo ponekad dobijali naznake da su tu, postoje u digitalnom svetu povezujući tonove u prijatne ali i preteće zvuke koji su bili podloga za traumatizujuće poruke, prenete neumilnim glasovima. Sve te uradke, spakovali su i objavili pod imenom ’VoliM!’ kao kompilaciju singlova. Čest gost na ovim pesmama je bio Biške (Pero Defformero, Horror Piknik/Horror Bishke), a na jednoj i Mario (Zoster). Malo je reći da se na ovoj kompilaciji nalaze pesme kojim bi se ponosili i svetski bendovi, pesme koje bi nekom redefinisale karijeru i vinule ga u sam vrh alternativne scene. Teško je odvojiti favorita, pored muzičkih pripovedaka poput ’Spasitelj je stigao’, ’Bezdan’, ’Brat po Šejtanu’ ili ’Jevanđelija svetog Omera’, ali ipak bih naglasio, posebno za one koji će posle ovog teksta prvi put slušati Machinu – ’Seksi Šaman’ i knedle u grlu dok sam prvi put slušao i čitao tekst koji je patnju i glupost balkanskog ali i svetskog homo sapiensa kompresovao u 12 minuta propovedi, kakvu nećete čuti u crkvi ni u džamiji. Druga je ’Prozori Džehenema’ (arapski naziv za pakao), koja je toliko inspirativna da se pomalo i izlila u jednu moju priču ’Od pacova sakat’ kao omaž ovoj pesmi. Na kraju ’Pacovi..’ je završila u zbirci ’O Sreći’, a o tome malo kasnije.

Konačno, dolazimo i do trećeg albuma, a četvrtog izdanja ’Matria’. Ne znam koliko je komercijalno uspeo ovaj album, jer sve svoje oni objavljuju besplatno, ali je sigurno najpopularniji. Ljudi su preko Matrie otkrivali Machinu, a zatim kopali dublje da bi došli do onih ranije navedenih. Njihove poruke su još mračnije, filozofija i dalje ispunjena cinizmom, ali je Matria konačno spakovana kao ’real’ album, iako Machina nije tada još bio ’real’ bend.

ČIN 02: CEREMONIJA

Posle male digresije i istorijata, vraćamo se na temu. Objavljene su lokacije i datumi. Beogradski koncert pada na datum kada i Festival Srpskog Podzemlja, a s obzirom na uključenost Crnoslovlja, ali i moju ličnu u ovo dešavanje, povukao sam liniju, ne preskače se sopstvena slava, pa je ostalo – Mostar, Lukavac ili Sarajevo. Izbor je pao na Lukavac iz nekoliko razloga, ali najbitniji je bio – oni su odatle, dolaze da šire Reč među svojima. Lukavac je mesto odmah pored njihovog rodnog grada, Tuzle, ali sa koncertnim prostorom koji šije sve u Tuzli, rok’n’roll bar BBCC. Zovemo, rezervišemo karte, i spremamo se za nepoznato. Nemamo smeštaj, ne poznajemo okolinu ni ljude, a i realno – možda je sve fora i koncerta neće biti! Ipak BBCC ne samo da je sjajno mesto, nego je i gazda faca, pa nam pomaže u pronalaženju smeštaja, a od benda nam nabavlja plakat koji sada ponosno krase potpisi ne samo Machina kolektiva, već i grafičkog dizajnera koji ga je kreirao.

Stižemo nekih sat pre početka, dobijamo sto, upoznajemo gazdu i radnike i shvatamo da ljudima baš i nije jasno otkud mi iz Novog Sada kod njih i da im je to izuzetno zanimljivo. Lokal se polako puni, znači dešava se, ipak, moje poslednje zrno sumnje je nestalo. Upoznajemo se sa ljudima oko nas, prepoznaju naglasak, oni redovniji gosti kažu ’a vi ste oni iz NSa’, pića nam stižu i naručena i čašćena, sve nas je više, svi sa istom Misijom, istim ciljem. Niko ovde nije došao slučajno.

Konačno stiže i Kolektiv, srdačno se pozdravljaju sa ljudima iz publike, sa svojim prijateljima i po osmesima znali smo da smo dobro izabrali. Bio je Mostar dobar, biće i Sarajevo i Beograd, ali ovo, ovo je ipak lična i intimna priča.

I počinje.


Sve dalje je poput tripa iz filma Klimaks, da je Klimaks ’hepi’ film. Muzička vrata otvaraju pesmom ’Hibridicus Balcanicus’ sa prvog albuma i Nevesta i ja se pogledamo zadovoljno – ovo će biti presek, a ne promocija novog albuma. Možda čujemo i neke manje poznate pesme. I čuli smo ih, daleko više od očekivanog. Horsko pevanje je pratilo bend uz svaku numeru, ljudi su se sve više opuštali. Posle možda četrdesetak minuta, publika je ušla u isti sloj (što bi rekla jedna moja prijateljica), ljudi su igrali, njihali se uz melodiju, primajući Reč kroz talase koji su strujali kroz masu. Lokal BBCC je bio ispunjen ljudima do granica kapaciteta, a prostor između tih ljudi bivao je ispunjen muzikom i mislima. ’Samo dobri ljudi slušaju Machinu’ sam čuo više nego jednom. Spojeni u poruci Sudnjeg Dana, jedino što je preostalo je da VoliMo i to što smo sada i ovde i nikada više nećemo biti tada i tu, bilo je dovoljno da se sjedinimo na nivou koji prevazilazi tela, imena i poreklo.

Iskustvo je bilo transcedentalno, obuzimajuće i ispunjavajuće i ne postoje reči koje bi to opisale na pravi način. Oni koji ne poznaju opus ovog benda ne bi razumeli, a oni koji poznaju, odavno im je jasno šta želim da kažem. Ukoliko poznajete Reč, obred je upravo ono što ste zamišljali, pa još intenzivnije, jer se te misli različitih osoba razlikuju, a opet spajaju i čine nešto iznad očekivanog. Došli smo na koncert, strateški izabrali ’njihovo’ mesto, ali ono što smo dobili nadilazi sve čemu smo se nadali.

Ipak, da se ne zadržim samo na osećanjima, malo i o tome šta ljudi mogu očekivati na BG nastupu. Presek je bio sjajan i dobro osmišljen. Sa prvog albuma čuli smo ’Hibridicus Balcanicus’, ’Svi smo Bog’, ’Apokalipsa’, meni posebno draga ’Evolucioni defekt’, sa drugog genijalnu ’Marija’, ’Istina’, ’Ispod dna mora’ (i moram da naglasim da ovde ne navodim sve, greške su ljudske, majmunske i božje, jer sam uživao u sopstvenoj ekstazi, a tek kasnije shvatio da sve ovo želim i da napišem), sa kolekcije singlova ’Digitalni Andrija’, redukovanu verziju ’Spasitelj je stigao’, ’Bezdan’, ’Seksi šaman’ i ’Prozori Džehenema’ tokom kojih sam se ponovo rodio bez da sam umirao, sa poslednjeg ’Matria’, ’Podstanar’, ’Ekvilibria’, ’Bizarni ples kosmičkog patuljka’, ’Fungus dei vs Rectum Sanctum’. Tu je bilo daleko više pesama, ali čisto da dam ’preview’ za one koji čekaju BG koncert. Bis se sastojao od ’samo’ jedne pesme - kolosalne ’Epos o Marini’.

Gledao sam i trezne i pijane ljude, očiju punih suza, ali nisu tekle preko osmeha koji je krasio sve nas. Ja sam se ježio i iz nekog meni nejasnog razloga, svaki put o tome obavestio moju saputnicu i sapatnicu Nevestu, jer se ja, fuckin’ ne ježim! Dva metra dalje i dva metra u visinu, tetovirani lik je stiskao svoje pivo, dok su mu oči bile staklasto ogledalo, a Adamova jabučica je suzdržavao ono što smo svi osećali. Devojke su plesale u transu, neke slučajno zavodljive, ali sve van ritma tvoreći time ritam njihanja prostorije. Zajedno, kolektivno, bili smo mašina.

ČIN 03: AFTER

E sad, koliko je pošteno da sve ovo najavljujem budućoj publici u BGu? Nimalo. Jer sve ovo je trajalo dva i po sata. Da, dobro ste pročitali. Niko nije želeo da prekine uspostavljenu transkomunikaciju između benda koji je bio jedno i publike koja je bila drugo. Čemu smo prisustvovali, to se nije dogodilo u Mostaru, neće ni u Sarajevu, a posebno neće u Beogradu, jer im je to jedini koncert koji nije samostalan. Iako sa njima sviraju odlični bendovi, tok i prenos energije se moraju zaustaviti, dok je ovde kraj došao kada više nije bilo snage. U Lukavcu, došlo je do orgijaške katarze, u Beogradu, eventualno nezaboravni peting. Ali, i u ograničenim okolnostima tog nastupa, budite bez sumnje, ovo će biti nešto nesvakidašnje. Posle svega što sam slušao i gledao ove godine, a tu je i Brutal Assault, ovo je najbolji koncert kojem sam prisustvovao. Daleko od toga da taj najbolji koncert nije imao svojih mana. Komunikacija sa toncem je bila skoro pa nepostojeća, pa smo ostali uskraćeni za neke sjajne vokalne deonice jer se niko, sem glavnog mikrofona, nije dovoljno čuo. Takođe, ovo im je druga svirka, posle Mostara, to se čuje, a mala, možda i pozitivna trema se osetila. Ipak to je sve nebitno, ali ako čitaš ovo, prvi put čuješ za Machinu i pustiš ih, pa ti ne klikne, nemoj ići, jer od svega što sam opisao, uhvatićeš se tih mana bez da i na sekund osetiš ono što sam ja tokom tih dva i po sata osetio. Tako da je dilema nepostojeća. Ko je u NSu – Festival Srpskog Podzemlja te čeka raširenih ruku. Ko je u BGu – Machina je jedinstveno i neponovljivo iskustvo koje je nemoguće opisati. Poput obrnutog Tamnog Vilajeta – nećeš se pokajati šta god izabrao.

Nevesta, Edvard Vulgaris i Yog
Po završetku koncerta, pokupili smo potpise, popričali i sa novim poznanicima i sa članovima benda, a uspeli smo konačno da predamo i poklon – sedam primeraka zbirke ’O Sreći’ u kojoj se nalazi omaž-priča i ja se nadam da su knjige, u tom ludilu, našle put do svih članova benda, jer je to moj način da vam kažem – hvala za 20 godina ludila i hvala na dva sata euforije.

Sve Machina pesme možete preslušati na njihovom sajtu, kao i na njihovoj YT stranici.
Marko Yog Trivunčević