Odgledao sam i ovu sprdačinu da ne bih bio previše „left behind“ za Marvelom i njegovim glupostima koje su počele tek sporadično i jednom u dve godine da me zanimaju, toliko je ceo taj svet otišao dođavola, a ni treći Depul nije daleko od toga, iako je zapravo umereno zabavan film.

Ko voli da mu CGI krv šiklja iz CGI rana i da se kandže i razna druga naoštrena oruđa zabijaju u anuse i međunožja, this is your lucky day, ostalo je tek donekle zanimljivo i kao i uvek sa Dedpulom, prezasićeno devijantnim i detinajstim šalama, poskočicama i posprdavanjima koje se drže jedna za drugu vrlo tankim zapletom koji je samo izgovor da se na svaka dva minuta nešto referencira, omažira, da iskače neki kameo, neko obraćanje publici, i razne trice i kučine koje, u suštini, nisu film nego onaj kukolj koji ostane kad protreseš glavni tok filma.

Simpatična su ta omažiranja Pobesnelog Maksa, celo to nostalgično podsećanja na Foksove filmove i junake koji su ipak činili jedan paralelni marvelovski kanon ovom „primarnom“ Marvelu, simpatično je celo to metasvesno „sahranjivanje“ studija Foks koji je kupio Dizni, ali vidi se i oseća da je Rejnoldsu data puna sloboda da neštedimice baca na ekran sve što mu pada na pamet, i duhovito i neduhovito, i vickasto i naporno, pa šta ostane ostane.

U celoj toj dedpulovskoj „svesti i znanju“ da smo svi mi u filmu, u stripu, da je granica između fantazije i realnosti zapravo pretvorena u isto vreme i u film i u komikon koji se dešava usred filma, oduzima se filmu kao takvom magija i sve postaje pomalo naporno i dežavuisano.
Slobodan Novokmet