TRAP (2024) – Šjamalan nas hvata u zamku
Helly Cherry
Osim što je ponovo prezupčio pišući scenario očigledno ili pijan ili naduvan, Šjamalan je ove godine rešio i da definitivno iseli kćerke iz kuće, jer je jednoj pomogao da izrežira prvi film, a drugoj pokrenuo muzičku karijeru stavljajući je u svoj.
Međutim, nijedna od kćerki mu nije vratila kompetencijom na tim poljima, ali to je njihov problem, naš je što smo zaglavili sa ovim trilerom više iz ljubavi prema Džošu Hartnetu nego prema Šjamalanovim scenarijima koja bi u poslednje vreme postidela i imaginaciju Čet Džipitija.
Međutim, nijedna od kćerki mu nije vratila kompetencijom na tim poljima, ali to je njihov problem, naš je što smo zaglavili sa ovim trilerom više iz ljubavi prema Džošu Hartnetu nego prema Šjamalanovim scenarijima koja bi u poslednje vreme postidela i imaginaciju Čet Džipitija.
Ovde imamo jednu intrigantnu „haj kocept“ premisu koja u prvih desetak minuta deluje kao da će da upali – Otac i kćerka obretu se na tinejdž koncertu za koji se ispostavlja da je samo dobro elaborirana zamka da se uhvati notorni serijski ubica za koga je policija otkrila da će biti tu. Kada shvatimo da je Hartnet taj ubica, film se zaista lepo razigrava u smeru hičkokovski napete klaustrofobične tenzije u vezi sa tim da li lik može ili ne da se izvuče iz situacije gde je 300 pandura opkolilo sve izlaze.
Međutim, Šjamalan iz tih prvih dosta solidnih iako nategnutih 45 minuta ne uspeva da finišira film, nego radnju izvlači izvan koncertne dvorane i seli u realnost, gde sve odlazi dođavola, i priča postaje jedan polupredvidljivi festival dežavu momenata koji bi želeli da budu „Dekster“ meets neki Finčerov film, ali samo pokazuju koliko Šjamalan smatra policiju glupom i nesposobnom, a svoje gledateljstvo verovatno još glupljim, dakle niz nelogičnih i glupnih odluka glavnih likova, niz policijskih propusta koje valjda ne bi uradila ni policija u Bangladešu, tragikomična gluma njegove kćerke, igra mačke i miša u kojoj kao očekujemo neki preokret koji bi celu stvar makar preneo na ravan zabavnog ekscesa, ali avaj.
Ipak, dve stvari vade ovu stvar od kompletnog promašaja a to je vrlo raspoloženi Hartnet koji sve ovo glumi kao da mu je poslednji dan na Zemlji i sjajno koristi svaki sekund na ekranu vezujući nas za svoj lik bez problema, i prva polovina filma koja iako baštini jednu palp premisu ipak ima napetost i neke zanimljive trilerske momente koji su koliko-toliko vredni vaše pažnje.
Međutim, Šjamalan iz tih prvih dosta solidnih iako nategnutih 45 minuta ne uspeva da finišira film, nego radnju izvlači izvan koncertne dvorane i seli u realnost, gde sve odlazi dođavola, i priča postaje jedan polupredvidljivi festival dežavu momenata koji bi želeli da budu „Dekster“ meets neki Finčerov film, ali samo pokazuju koliko Šjamalan smatra policiju glupom i nesposobnom, a svoje gledateljstvo verovatno još glupljim, dakle niz nelogičnih i glupnih odluka glavnih likova, niz policijskih propusta koje valjda ne bi uradila ni policija u Bangladešu, tragikomična gluma njegove kćerke, igra mačke i miša u kojoj kao očekujemo neki preokret koji bi celu stvar makar preneo na ravan zabavnog ekscesa, ali avaj.
Ipak, dve stvari vade ovu stvar od kompletnog promašaja a to je vrlo raspoloženi Hartnet koji sve ovo glumi kao da mu je poslednji dan na Zemlji i sjajno koristi svaki sekund na ekranu vezujući nas za svoj lik bez problema, i prva polovina filma koja iako baštini jednu palp premisu ipak ima napetost i neke zanimljive trilerske momente koji su koliko-toliko vredni vaše pažnje.
Slobodan Novokmet