Pošto mi je vrućina spržila ono malo sinapsi što mi je ostalo, odlučio sam da u tom letnjem ludilu repriziram prva tri Ramba i evo do kakvh sam zaključaka došao.

FIRST BLOOD (1982)

Iako iz današnje perspektive akcija „Prve krvi“ deluje pomalo arhaično, ideja ovog filma i dalje pije vodu predstavljujući jedan opori i cinični odgovor na postvijetnamsku Ameriku. Oni koji očekuju samo „one man army“ preživljavanje u vrletima i non-stop akcijanje biće prijatno iznenađeni sa koliko patosa i poruke ovaj film nastupa ne štedeći SAD kao mesto koje se na brutalan način odreklo svojih veterana koji po povratku iz Vijetnama ne mogu da se snađu u svetu i koje Rambo svoji mučeništvom simbolizuje. Rambo je simbol svih izneverenih ratnika koji poraženi ratom bivaju poraženi i prijemom „kod kuće“, a njegov anlišovani gnev koji seje militaristički pakao po naizgled mirnom gradiću u Americi simbol je ničeg drugog da samog rata koji se „vraća kući“ odakle je u svet i poslat da zada osvetu.
Zanimljivo je da je ulogu koju je na kraju odigrao Ričard Krena originalno trebalo da igra Kirk Daglas, a sam pisac romana po kome je snimljen film – Dejvid Morel, izjavio je da je film ispao mnogo bolji od knjige. Tome je svakako pomogao i nož koji Rambo koristi a koji je izrađen specijalno za ovaj film i koji je nakon filma postao kulturološki fenomen jer su svi tražili isti ili sličan. Reditelj Ted Kočif će 7 godina nakon ovog filma režirati ni po čemu sličan „Vikend sa mrtvacem“.

RAMBO: FIRST BLOOD PART 2 (1985)

Prvi film jeste bio umereni hit, ali drugi deo je prosto eksplodirao zaradivši preko 300 miliona u svetu (što je u današnjim dolarima ekvivalentno lovi koju je zaradio „Avatar“). U drugom delu već naslućujemo da cela ova serija ide u pirotehničku eksploataciju Staloneovih nauljenih mišica, teškog naoružanja i brojanja mrtvih. Međutim, iako u drugom delu imamo tri puta više eksplozija i „signature“ luk i strelu, priča je i dalje poprilično kritički usmerena ka američkoj spoljnoj politici i ciničnom odnosu koji Ujka Sem ima prema ratnim zarobljenicima (koje, zapravo, ne želi da izvuče). Takođe Rambo ispoljava i kakvu emotivnu vezu sa lokalkom koja postaje njegova simbolična „mrtva draga“, tj. onaj motiv iz koga junak crpe izvor nadahnuća. Iako se na mala vrata kao negativci uvode i Rusi, ipak najveći gnev Rambo, pa i film, i dalje gaji prema pritvornom i manipulativnom Čarlsu Neperu koji simbolizuje američku birokratiju. Film je režirao žanrovski majstor Džordž P. Kosmatos koji će sa Staloneom kasnije sarađivati i na „Kobri“, a prvu verzuju scenarija napisao je Džejms Kameron koji je kasnije izjavio da je od njegove verzije ostala akcija a da je politiku „dopisao“ Stalone.

RAMBO 3 (1988)

U trojci je već đavo odneo šalu i sada imamo punokrvnu propagandističo crtanofilmsku ujdurmu koja tematizuje rusku intervenciju u Avganstanu. Skoro je simpatično koliko se u ovom filmu demonizuju Rusi a veličaju Avganistanci kao slobodarski narod iako će sama Amerika kojih desetak godina kasnije isti taj Avganistan iz svojih računa sravniti sa zemljom. Verujem da se danas i sam Stalone stidi svega toga, ali tada su udareni jaki temelji onome što je trop akcije 80-ih zahtevao – nauljene mišice o koje talambasa nekako teško naoružanje u vidu mitraljeza, neustrašivi heroj koji prkosi celim armijama gotovo goloruk i jedan opšti haos raznorazne vojne opreme koja roka iz sve snage. Ruku na srce, treći deo, ujedno i najskupji od svih, prikazuje zaista impresivne scene pustinjske akcije, ako izuzmemo kontekst u kome se odvija, a oni koji su za to čekali dva filma imaće prilike da vide i kako Ričard Krena malo mrsi brke u neposrednom akcijanju uz Ramba. Naravno, kakve majice ili košulje ni na vidiku 1000 kilomerata unaokolo, jer je dosad valjda jasno da Rambo operiše isključvo go do pasa.
Slobodan Novokmet