Grandž veterani ponovo u Beogradu: Mudhoney i koncert za pamćenje

Ko je u utorak 17. septembra uveče bio u beogradskom Dorćol Placu, taj je sigurno aktivirao endorfin i serotonin u sebi i kući otišao punog srca, a ko nije, nažalost je propustio jedan od najboljih koncerata ove godine u glavnom gradu Srbije, a možda i šire. Za to su zaslužni veterani grandž zvuka, direktno sa ulica Sijetla, glavom i kosom – Mudhoney. Kultni sastav nas je u više od sat i po energične i nazaustavljive svirke prošetao kroz više od 25 pesama njihove bogate diskografije, na opšte oduševljenje šarolike i, uglavnom, radosne publike. Događaj je organizovala agencija Hengtajm.

Čast da otvore veče i nastupe pre starijih američkih kolega koji su ih poveli na turneju, pripala je holandskom sastavu SØWT. Reći ću samo – pun pogodak, pa i – svaka čast na izboru. Bilo je oko 20.45, kada se ova mlada nojzična i grandži, alternativ-indi rok skupina ukazala pred, još uvek, delimično popunjenim Dorćol placom. Zvuk otvaranja limenke piva, dao je znak za start. Kroz repertoar od 45 minuta aktivne svirke, te soničnih dizanja i padova, ostavili su izuzetno dobar i jak utisak na publiku. Nastup su počeli haotičnom numerom „Gimmie”, negde po sredini odsvirali melanholičnu „Loss”, a u finiš ušli trakom „Fame”, koja otvara njihov novi, ovogodišnji EP „Things That Rhyme With Pain” i koja je pokrenula mini šutku. Pevačku ulogu uglavnom je imala harizmatična basistkinja Danijel Varners, ali su se mikrofona na pojedinim stvarima latili obojica gitarista. Onaj sa desne stane bine dobio je najveći aplauz okupljenih kada je sa tri prsta pokazao koliko im je pesama ostalo do kraja seta. Spavaš li mirno, Draškoviću Vuče? Za kraj su odsvirali pesmu „Why”, izrazitog pank sentimenta, postavivši trešnju na fantastičnu zvučnu tortu koju su nam izneli i zasladili nas pred nastup legendi.

foto: Dimitrije Petković, kompletnu galeriju pogledaje ovde

A onda, dame i gospodo, oni – Mudhoney, dočekani glasnim ovacijama sada već dobrano ispunjenog koncertnog prostora. Prva šaljiva reakcija Marka Arma, pevača i gitariste, bila je: „Šta se dešava, šta se dešava”. A desila se, odmah na početku, „If I Think”, sa njihovog debi EP izdanja „Superfuzz Bigmuff” iz 1988, objavljenog za čuvenu izdavačku kuću Sub Pop, kojoj su, sa pauzom od nekoliko albuma, ostali verni do danas. Bez stajanja, što će postati svirački manir benda do kraja večeri, uz par izuzetaka, nastavili su sa „Move Under”, sa još aktuelnog, prošlogodišnjeg izdanja „Plastic Eternity”, da bi nas muzičkim vremeplovom vratili na drugi album „Every Good Boy Deserves Fudge”, pesmom „Who You Drivin’ Now?”. Ide gas, što bi se reklo. Dosta stvari je odsvirano sa novog izdanja, a među njima se našao i moj adut „Almost Everything”, uz „Flush the Fascists”.

A onda smo uleteli u ludački niz – „Good Enough”, „Let It Slide”, „Judgement, Rage, Retribution and Thyme“, „Sweet Young Thing Ain't Sweet No More” i „Touch Me I’m Sick”. Gradacija od žestokog i žustrog do ushićenjog i eruptivnog. Nema stajanja, udri na najjače. Na „Touch Me I’m Sick”, verovatno najvećem hitu grupe koji ih je takoreći proslavio, nastao je najveći haos. Da se koncert ne bi pretvorio u pozorišno zveranje u binu i muzičare, pobrinula se agilna grupa fanova, mahom mlađe generacije. Krenuli su sa guranjem, a onda započeli šutku, koja je oterala nekoliko statičnih i džangrizavih ljubitelja glazbe američkih grandžera iz centra zbivanja na periferiju. Jedan od boljih poteza večeri koji je doprineo samoj dinamici koncerta, te ovakvim začinom ga sigurno učinio za dlaku zanimljivijim.

Posle ovakvog udarnog talasa, tempo je opao i ušli smo u nešto mirniju fazu svirke, gde se nekako ušuškala i pank rokačina „Fearless Doctor Killers”. U susret poslednjoj četvrtini koncerta, Mark Arm je odložio insturment, ostavivši drugog osnivača grupe Stiva Tarnera, kako ga je kritika svojevremeno nazivala – Erika Kleptona grandža, samog na gitari. Tako se vokal sastava Mudhoney potpuno prepustio, jelte, pevanju na, između ostalih, „Next Time”, „I’m Now” i „Human Stock Capital”. Mic po mic, traka po traku, dođosmo do kraja, gde su nas čekale „21st Century Pharisees” i „One Bad Actor”, uz respektabilnu šutku.

Naravno da je narod hteo još, pa su se grandž veterani (ili pioniri?) vratili na stejdž. Ako izuzemom sporadično „hvala”, Arm se tek par puta obratio masi. Jednom je rekao da je „lepo vratiti se u Beograd”, gde su premijerno nastupili juna 2015, a drugi put je pred bis poručio, na engleskom, „you motherf***ers rock”. Realna i posve tačna konstatacija. Za bis su odabrali prave bisere. Prvo „Suck You Dry”, pa „Here Comes Sickness” i naposletku, više od 35 godina staru kidalicu „In ’n’ Out of Grace”. Na potonjoj je bubnjar Den Piters razvalio instrumente solo tačkom koju su pažljivo odgledale kolege na bini, dok je publika u ritmu tapšala. Ne moram da naglašavam da su sve tri pesme ispraćene adekvatnim pogo plesom.

I to bi bilo to. Zadovoljni i ozareni oni, srećni i puni utisaka mi. Verujem da je ovo koncert kome će se mnogi posetioci svih uzrasta vraćati u mislima. Šteta što takvi bendovi nisu dolazili u piku na naše prostore, ali nema veze. Po onome što smo videli na drugom beogradskom koncertu grupe Mudhoney, njihov pik je permanentan.

Bonus galerija koja zaokružuje naš osvrt na ovaj koncert je dostupna ovde.