LONGLEGS (2024) – Duge noge za igranje
Helly Cherry
Longlegs je ovog leta zaradio preko 100 miliona dolara globalno, što je skoro u ravni uspeha „Veštice iz Blera“ kada se uporedi budžet i nivo kreativnosti iza projekta, ali realno 70% tih para duguje onome ko je izmontirao trejlere i osmislio marketinšku kampanju koja je filmu spočitavala kakvu briljantnost u ravni Jaganjaca, citirala neke opskurne kritike o „hororu godine“ i vešto krila izgled Nikolasa Kejdža od publike.
Sve to proizvelo je mnogo veći hajp i mnogo šire interesovanje nego što film realno zaslužuje, te već sada možemo govoriti o jednom od zaista najvećih uspeha godine.
Sve to proizvelo je mnogo veći hajp i mnogo šire interesovanje nego što film realno zaslužuje, te već sada možemo govoriti o jednom od zaista najvećih uspeha godine.
Koliko film iza svih tih marketinških konfeta i internet trolovanja zaista opravda sve te akolade, sasvim je druga tema. Ako objektivno sagledamo neke stvari, u pitanju je jedan poluamaterski horor-triler istrage o serijskom ubici, kažem amaterski ne zbog kompetencije iza i ispred kamere, već pokušaja da se jedan ozbiljan triler istrage koja se dešava u epohi (neke srednje 90-e) snimi budžetom kojim ne biste mogli da snimite ni rođendan deteta u dvorištu kuće.
Dakle, sve vreme se te produkcijske i scenarističke manjkavosti vide na ekranu i upoređivati ih sa Jaganjcima u potpunosti je smešno jer je tu sve vrcalo od solidnih produkcijskih momenata (uporedite samo scene „autopsije“ u dva filma), da ne kažem kako u Longlegsu dolazi do nekih dečje naivnih scenarističkih propusta koje bi i svaki poluozbiljni gledalac odmah zapazio, npr. suluda logika po kojoj Maika Monro kao FBI agent sama kod kuće otvara pismo koje joj je poslao ubica i to iznad činije sa pahuljicama, time kršeći verovatno jedno 30 FBI procedura o tome kako se pristupa dokaznom materijalu, ili npr. scena u kojoj ona i Bler Andervud ulaze u sobu do pogledaju leš koji se tu ispod pokrivača kiseli jedno mesec dana, a da ni u kom momentu niko ne spomene niti uradi nešto protiv smrada i raspadanja i muva koje bi u tom stadijumu trebalo da nagrizaju tu sobu kao kiselina (uporedite tu scenu sa dosta superiornijom scenom iz filma Sedam).
Tu poveznice sa Sedmicom ne prestaju jer je cela radnja zapravo suptilno „ukradena“ odatle – dakle i ovde imamo kakvog misterioznog ubicu koju „dopušta“ da bude uhvaćen ne bi li se njegova agenda nastavila i posle njegovog uhićenja. Međutim, kada stavite takve reference kao što su Jaganjci i Sedam pored ovog filma shvatate da su u pitanju dve dimenzije i da je Longlegs u suštini jedan indi trilerčić koji ima svoje jezive i misterozne elemente, ali da je daleko od elite trilerskog filmosnimanja.
Da ne spominjemo u ovom filmu hronično anasteziranu Maiku Monro koja glumi kao da je pod pilulama za smirenje, u nekoj katatoniji, i Kejdža koji izvodi svoj standardni repertoar kreveljenja pod šminkom koja je, ruku na srce, poprilično uznemirujuća i jeziva, ali koja postavlja pitanje kako je ta osoba nesmetano mogla da funkcioniše u društvu a da je neko ne strpa u ludnicu.
Ima tu još nelogičnosti i nekih naivnih scenarističkih rešenja. Atmosfera je probana da bude postignuta zagasitim bojama, mračnim i slabo osvetljenim prostorijama, nekim autentizmom lokacija i enterijera, ali sve je to poprilično neatraktivno za gledanje i zapravo dosta u većini filma statično.
Dakle, sve vreme se te produkcijske i scenarističke manjkavosti vide na ekranu i upoređivati ih sa Jaganjcima u potpunosti je smešno jer je tu sve vrcalo od solidnih produkcijskih momenata (uporedite samo scene „autopsije“ u dva filma), da ne kažem kako u Longlegsu dolazi do nekih dečje naivnih scenarističkih propusta koje bi i svaki poluozbiljni gledalac odmah zapazio, npr. suluda logika po kojoj Maika Monro kao FBI agent sama kod kuće otvara pismo koje joj je poslao ubica i to iznad činije sa pahuljicama, time kršeći verovatno jedno 30 FBI procedura o tome kako se pristupa dokaznom materijalu, ili npr. scena u kojoj ona i Bler Andervud ulaze u sobu do pogledaju leš koji se tu ispod pokrivača kiseli jedno mesec dana, a da ni u kom momentu niko ne spomene niti uradi nešto protiv smrada i raspadanja i muva koje bi u tom stadijumu trebalo da nagrizaju tu sobu kao kiselina (uporedite tu scenu sa dosta superiornijom scenom iz filma Sedam).
Tu poveznice sa Sedmicom ne prestaju jer je cela radnja zapravo suptilno „ukradena“ odatle – dakle i ovde imamo kakvog misterioznog ubicu koju „dopušta“ da bude uhvaćen ne bi li se njegova agenda nastavila i posle njegovog uhićenja. Međutim, kada stavite takve reference kao što su Jaganjci i Sedam pored ovog filma shvatate da su u pitanju dve dimenzije i da je Longlegs u suštini jedan indi trilerčić koji ima svoje jezive i misterozne elemente, ali da je daleko od elite trilerskog filmosnimanja.
Da ne spominjemo u ovom filmu hronično anasteziranu Maiku Monro koja glumi kao da je pod pilulama za smirenje, u nekoj katatoniji, i Kejdža koji izvodi svoj standardni repertoar kreveljenja pod šminkom koja je, ruku na srce, poprilično uznemirujuća i jeziva, ali koja postavlja pitanje kako je ta osoba nesmetano mogla da funkcioniše u društvu a da je neko ne strpa u ludnicu.
Ima tu još nelogičnosti i nekih naivnih scenarističkih rešenja. Atmosfera je probana da bude postignuta zagasitim bojama, mračnim i slabo osvetljenim prostorijama, nekim autentizmom lokacija i enterijera, ali sve je to poprilično neatraktivno za gledanje i zapravo dosta u većini filma statično.
Nisam od onih koji će sasvim otpisati ovaj film, mene je donekle zabavio, bilo je tu kakve misterije i intrige u vezi sa tim šta će se na kraju deseti i na koji način će se raspetljati radnja koja je počela kao Crveni zmaj a završila se kao Sedam u ruralnom ambijentu, ali treba biti realan i priznati da je ovaj film to što jeste – jedna niskobudžetna horor/triler papazjanija sa elementima naivnog „eto vam ga zato što je strašno“ satanizma i okultizma koja je veštom i intigantnom kampanjom pobrala lovorike koje joj sasvim i ne priliče.
Slobodan Novokmet