Daniel Tikvicki — O Ekoslaviji i ostalim nekonformističkim festivalima | INTERVJU
Helly Cherry
Nedavno se završila Ekoslavija - festival Ekologije i Antifašizma održana za vikend 6. i 7. septembra 2024. na Lehelovom salašu u Subotici. Intervju koji možete poslušati u nastavku teksta, radila sam sa jednim od organizatora, Danijelom Tikvickim, dobro znanim i kao članom redakcije portala koji upravo čitate. Čitav taj razgovor naveo me je na mnoga razmišljanja koja su isplivala naknadno i probaću da ih ukratko sažmem u jedinstven komentar.
 |
| Daniel i Ana na festivalu Iluzije slobode 2024 |
Ekoslavija spada u grupu malobrojnih festivala u našoj zemlji koji se oslanjaju na DIY koncept. To znači da, kad od grada (i/ili države) dobiju smešno malu količinu finansija za organizaciju, ne odustaju, već ulažu i sopstvene resurse. I tako već 5 godina.
Ima festivala koji su u potpunosti DIY, tj. ekipe koje ih rade ulažu samo i isključivo sopstvena sredstva, snagu, znanje, volju, kreativnost i još koješta u celokupnu organizaciju, a po mojim saznanjima, svega ih je četiri u regionu: Iluzije Slobode (Bečej), Sick.As.We.Are. iliti skraćeno SAWA Fest (Županja, HR), Punk na salašu (Sombor) i Ljubav i Bes (Novi Sad).
Tu je i Mount of Artan (Rtanj) koji se takođe delimično finasira kao udruženje građana od strane opštine Boljevac, ali to što oni, kao i ekipa Ekoslavije, dobiju kakva-takva sredstva iz javnih budžeta ne umanjuje činjenicu da se većina stvari ipak izgurala na entuzijazam.
Da tog entuzijazma nema, mi, ljubitelji kulturno-umetničkog sadržaja ˶ispod radara˝ industrije zabave, ostali bismo uskraćeni za onaj deo scene koji tvrdoglavo odbija da se uhvati u kolo repetitivnih opštih mesta koja su, jebi ga, ˶sigurica˝ za pune džepove festivalskih menadžmenta.
Sve festivale koje sam navela, pa i Ekoslavija, u neposrednoj su blizini Novog Sada ili u vrh glave, na nekih 400 do 500 km udaljenosti. Dalje nisam zalazila, ali hoću da verujem da ih ima još negde, a da nisam o tome obaveštena. Od kad sam polako saznavala za svaki od njih, prestali su da mi u centru pažnje budu veliki, masovni festivali sa svojim grandoznim lajnapovima i još grandioznijim marketingom. Naravno da su nam i takvi potrebni, jer gledano iz ugla biznisa, sve to na svojstven način podstiče ekonomiju naših naroda i narodnosti i svaki grad, pa i varošica (što da ne i selo) naše zemlje zaslužuju da budu viđeni u svom najlepšem festivalskom izdanju. Međutim, ne zaboravimo politiku, kojoj ću, da ne bih previše trovala ovaj prostor, ukratko da se posvetim tek na kraju.
Mene u celoj priči oko postojanja onih drugačijih festivala fascinira jedan detalj kome sam, kao životnom lajtmotivu, i sama sklona - put kojim se ređe ide.
Ovde treba da pričam o Ekoslaviji, ali kada pričam odnosno pišem o njoj, ne mogu a da ne pomenem i sve ostale festivale koji na sličan način (bez obzira na žanrove i koncepte) vode iste bitke.
To je krug festivala na koje godinama unazad dolazi maltene ista ekipa koja, volela bih, kada se svi saberu, broji nekih 5000 individua (a sigurno sam preterala). U tu interesnu sferu (takoreći, ciljnu grupu) spada, zapravo, mnogo veći broj ljudi (ako sagledamo prostor cele Srbije) ali je još veće pitanje zašto oni ne znaju za sve ovo ili, prosto, ne uspevaju da isprate. Komplikovano je zapucati iz Vranja u Suboticu, ili iz Kanjiže na Rtanj, to sve stoji. Nije dovoljna samo volja, već i izvesna logistika, imati s kim da podeliš preskupo gorivo do tamo i nazad, poneti šator, vreću i još štošta ili pronaći smeštaj, a nadasve, biti siguran da će leći plata na vreme i da od nje možeš da izdvojiš izvesnu sumu za takvu ekskurziju, a da sebi ne uskratiš letovanje ili još gore, vratiš se kući i grickaš paštetu na ‘leba do kraja meseca. Kultura, pa i alternativna, košta i to ne malo para. Međutim, treba imati na umu da nešto što se samo podmeće kao kultura, pa i puka zabava, čitav naš sluđeni narod košta mnogo, mnogo više. I sad priča može da se podosta usložni, ali nećemo sad o tome.
Zato većina tih festivala, pretežno skoncentrisana u Vojvodini (sa izuzetkom SAWA i MOA), opstaje zahvaljujući prvenstveno vernosti lokalnih alternativaca, kao i onih sa mestom prebivališta u neposrednoj blizini. Naravno, ima sporadičnih entuzijasta koji uvek dođu ko zna odakle, i tek u tome je posebna čar i tek tu se pravi specifičan komjuniti. Govorim iz sopstvenog iskustva jer da sam i dalje u Nišu, teško da bih se ikada iscimala na Iluzije Slobode, ali, na primer, čak i od kad sam se preselila u NS, ne propuštam MOA, bez obzira što mi je poprilično dalje sa ove tačke.
Iz ugla prosečnog budžeta (famozne potrošačke korpe), takve fešte su vrlo povoljne, a nude super zabavu, avanturu u skladu sa konfiguracijom okoliša, kvalitetan line up koji se ne može ukačiti svugde, posebno iskustvo doživljaja muzike u nesvakidašnjem ambijentu i, nadasve, zbog čega i jesu posebni - prisnost sa ekipom, tj. tim komjunitijem koji se tu okuplja uključujući muzičare, organizatore i posetioce - svi su nekako zajedno. Još jedna vrednost takvih festivala je što otkriješ fenomenalnu novu muziku. Neki od nas imali su tu ekskluzivu da gledaju Naxatras na MOA pre nego što se čitava alternativna čaršija pomamila za njima.
Mount of Artan koji je u istočnoj Srbiji je posebna priča i zaslužuje poseban osvrt. I akcenat je baš na ambijentu jer sem festivala Ljubav i Bes, svi su na otvorenom.
Letnji festivali na otvorenom u Vojvodini (u koje spada i Ekoslavija, doduše, poluotvorena) specifični su zbog toga što kao ambijent koriste moderni salaš. U takvom kontekstu sve to dobija svoj rustično-ruralno-eskapistički šmek. Punk na salašu nisam do sada posetila, ali za Iluzije Slobode i Ekoslaviju odgovorno tvrdim da su baš ono pravo lice moderne, osvešćene, pitome, preduzimljive i gostoprimljive, domaćinske Vojvodine.
Ne mora tu ništa megalomanski i sa ne znam kakvim sponzorstvima, da bi bilo kvalitetno, edukativno, ispunjavajuće i zabavno. Ljudi koji su to dokazali organizujući pomenute festivale pružaju nam upravo onaj čisti, neukaljani obraz lokal-patriotizma.
Zašto takve festivale finansirati, pogotovu one koji to žele?
Slovenci su to odavno ukapirali te oni koji imaju neku moć upravljanja i šakom i kapom finansiraju takve stvari po svojim opštinama (ne, nije samo zato što su u EU, u pitanju je i nešto drugo).
To bi bila odlična razvojna šansa, kako vole da kažu ekonomisti, biznismeni i političari, ali prvo treba da bude jasno da sem gradskih posela (sa Karleušama i Cecama po trgovima) i raznoraznih Distrikta i EPK-ova, postoje kulturni entiteti koji se izdižu iz diskursa ˶hleba i igara”, kao i umetnosti (samozvanih) elita. I baš takvi entiteti unose promenu u narod i stvaraju ono što se zove ˶kritična masa˝. I u tome očigledno jeste glavni problem.
Meni odlasci na DIY ili delimično DIY festivale koji se drže te pank (est)etike znače ukratko sledeće: s jedne strane za mene to predstavlja ulazak u balon eskapizma u kome ne želiš da znaš za sva sranja koja se svakodnevno dešavaju u sredini iz koje dolaziš, s druge, tu je motivacija na akciju, i činjenica o tome sa koliko malo se može mnogo. I nema kukanja, to ti je što ti je, radi, gradi, svake godine iznova sa ljudima jednako upornim i tvrdoglavim kao i ti. I tu ponajviše zapravo radiš za sebe, na sebi, za sopstvenu satisfakciju.
Priča se, naravno, ne svodi samo na muzički program.
Umeju ti festivali da budu i te kako edukativni i pokreću neke škakljive teme kao što su feminizam, socijalna pravda (problem beskućništva), pitanje o tome zašto se i danas bavimo (anti)fašizmom, i zašto ekologiju instrumentalizuju kapitalni interesi.
Na nekim od th festivala kači se i palestinska zastava. Mogli bismo da se zapitamo: ˶čemu?˝ i u potpunom osećaju nemoći kažemo: ˶šta ja tu mogu?˝. Da li može iko od nas? Barem, eto, da se podsetimo, dok se uveliko zabavljamo, da neko negde na planeti Zemlji trenutno nema prava, ni mogućnosti za to. Da, možemo i da kažemo: ˶eto, uvek može gore˝, ali baš dotle ne sme nikako da dođe. Nikada i nigde.
Za Palestince, na žalost, ne možemo ništa uraditi, jer smo i sami Palestinci u rođenoj zemlji. Ili Crnci. Ili Cigani. Svejedno je.
Teško je reći da li ta muzika, kao programski prioritet na pomenutim festivalima tu išta može uraditi, otrezniti, osvestiti itd...
Svakako, draže mi je da sebi sva ta pitanja postavljam uz albume Nule, KaliKama, Gipsy Mafie (i mnogih drugih) nego da na ista zaboravim uz neku njanjavu zabavu koju su mi podmetnuli kao umetnost ili nedajbože kulturu.
Priču ovde prekidam (da biste poslušali intervju sa Tikvickim) ali je ne završavam.
Nastavak sledi na festivalu Ljubav i Bes koji samo što nije (20-21. septembar 2024, K9 Station).
Ana Bjes
Ima festivala koji su u potpunosti DIY, tj. ekipe koje ih rade ulažu samo i isključivo sopstvena sredstva, snagu, znanje, volju, kreativnost i još koješta u celokupnu organizaciju, a po mojim saznanjima, svega ih je četiri u regionu: Iluzije Slobode (Bečej), Sick.As.We.Are. iliti skraćeno SAWA Fest (Županja, HR), Punk na salašu (Sombor) i Ljubav i Bes (Novi Sad).
Tu je i Mount of Artan (Rtanj) koji se takođe delimično finasira kao udruženje građana od strane opštine Boljevac, ali to što oni, kao i ekipa Ekoslavije, dobiju kakva-takva sredstva iz javnih budžeta ne umanjuje činjenicu da se većina stvari ipak izgurala na entuzijazam.
Da tog entuzijazma nema, mi, ljubitelji kulturno-umetničkog sadržaja ˶ispod radara˝ industrije zabave, ostali bismo uskraćeni za onaj deo scene koji tvrdoglavo odbija da se uhvati u kolo repetitivnih opštih mesta koja su, jebi ga, ˶sigurica˝ za pune džepove festivalskih menadžmenta.
Sve festivale koje sam navela, pa i Ekoslavija, u neposrednoj su blizini Novog Sada ili u vrh glave, na nekih 400 do 500 km udaljenosti. Dalje nisam zalazila, ali hoću da verujem da ih ima još negde, a da nisam o tome obaveštena. Od kad sam polako saznavala za svaki od njih, prestali su da mi u centru pažnje budu veliki, masovni festivali sa svojim grandoznim lajnapovima i još grandioznijim marketingom. Naravno da su nam i takvi potrebni, jer gledano iz ugla biznisa, sve to na svojstven način podstiče ekonomiju naših naroda i narodnosti i svaki grad, pa i varošica (što da ne i selo) naše zemlje zaslužuju da budu viđeni u svom najlepšem festivalskom izdanju. Međutim, ne zaboravimo politiku, kojoj ću, da ne bih previše trovala ovaj prostor, ukratko da se posvetim tek na kraju.
Mene u celoj priči oko postojanja onih drugačijih festivala fascinira jedan detalj kome sam, kao životnom lajtmotivu, i sama sklona - put kojim se ređe ide.
Ovde treba da pričam o Ekoslaviji, ali kada pričam odnosno pišem o njoj, ne mogu a da ne pomenem i sve ostale festivale koji na sličan način (bez obzira na žanrove i koncepte) vode iste bitke.
To je krug festivala na koje godinama unazad dolazi maltene ista ekipa koja, volela bih, kada se svi saberu, broji nekih 5000 individua (a sigurno sam preterala). U tu interesnu sferu (takoreći, ciljnu grupu) spada, zapravo, mnogo veći broj ljudi (ako sagledamo prostor cele Srbije) ali je još veće pitanje zašto oni ne znaju za sve ovo ili, prosto, ne uspevaju da isprate. Komplikovano je zapucati iz Vranja u Suboticu, ili iz Kanjiže na Rtanj, to sve stoji. Nije dovoljna samo volja, već i izvesna logistika, imati s kim da podeliš preskupo gorivo do tamo i nazad, poneti šator, vreću i još štošta ili pronaći smeštaj, a nadasve, biti siguran da će leći plata na vreme i da od nje možeš da izdvojiš izvesnu sumu za takvu ekskurziju, a da sebi ne uskratiš letovanje ili još gore, vratiš se kući i grickaš paštetu na ‘leba do kraja meseca. Kultura, pa i alternativna, košta i to ne malo para. Međutim, treba imati na umu da nešto što se samo podmeće kao kultura, pa i puka zabava, čitav naš sluđeni narod košta mnogo, mnogo više. I sad priča može da se podosta usložni, ali nećemo sad o tome.
Zato većina tih festivala, pretežno skoncentrisana u Vojvodini (sa izuzetkom SAWA i MOA), opstaje zahvaljujući prvenstveno vernosti lokalnih alternativaca, kao i onih sa mestom prebivališta u neposrednoj blizini. Naravno, ima sporadičnih entuzijasta koji uvek dođu ko zna odakle, i tek u tome je posebna čar i tek tu se pravi specifičan komjuniti. Govorim iz sopstvenog iskustva jer da sam i dalje u Nišu, teško da bih se ikada iscimala na Iluzije Slobode, ali, na primer, čak i od kad sam se preselila u NS, ne propuštam MOA, bez obzira što mi je poprilično dalje sa ove tačke.
Iz ugla prosečnog budžeta (famozne potrošačke korpe), takve fešte su vrlo povoljne, a nude super zabavu, avanturu u skladu sa konfiguracijom okoliša, kvalitetan line up koji se ne može ukačiti svugde, posebno iskustvo doživljaja muzike u nesvakidašnjem ambijentu i, nadasve, zbog čega i jesu posebni - prisnost sa ekipom, tj. tim komjunitijem koji se tu okuplja uključujući muzičare, organizatore i posetioce - svi su nekako zajedno. Još jedna vrednost takvih festivala je što otkriješ fenomenalnu novu muziku. Neki od nas imali su tu ekskluzivu da gledaju Naxatras na MOA pre nego što se čitava alternativna čaršija pomamila za njima.
Mount of Artan koji je u istočnoj Srbiji je posebna priča i zaslužuje poseban osvrt. I akcenat je baš na ambijentu jer sem festivala Ljubav i Bes, svi su na otvorenom.
Letnji festivali na otvorenom u Vojvodini (u koje spada i Ekoslavija, doduše, poluotvorena) specifični su zbog toga što kao ambijent koriste moderni salaš. U takvom kontekstu sve to dobija svoj rustično-ruralno-eskapistički šmek. Punk na salašu nisam do sada posetila, ali za Iluzije Slobode i Ekoslaviju odgovorno tvrdim da su baš ono pravo lice moderne, osvešćene, pitome, preduzimljive i gostoprimljive, domaćinske Vojvodine.
Ne mora tu ništa megalomanski i sa ne znam kakvim sponzorstvima, da bi bilo kvalitetno, edukativno, ispunjavajuće i zabavno. Ljudi koji su to dokazali organizujući pomenute festivale pružaju nam upravo onaj čisti, neukaljani obraz lokal-patriotizma.
Zašto takve festivale finansirati, pogotovu one koji to žele?
Slovenci su to odavno ukapirali te oni koji imaju neku moć upravljanja i šakom i kapom finansiraju takve stvari po svojim opštinama (ne, nije samo zato što su u EU, u pitanju je i nešto drugo).
To bi bila odlična razvojna šansa, kako vole da kažu ekonomisti, biznismeni i političari, ali prvo treba da bude jasno da sem gradskih posela (sa Karleušama i Cecama po trgovima) i raznoraznih Distrikta i EPK-ova, postoje kulturni entiteti koji se izdižu iz diskursa ˶hleba i igara”, kao i umetnosti (samozvanih) elita. I baš takvi entiteti unose promenu u narod i stvaraju ono što se zove ˶kritična masa˝. I u tome očigledno jeste glavni problem.
Meni odlasci na DIY ili delimično DIY festivale koji se drže te pank (est)etike znače ukratko sledeće: s jedne strane za mene to predstavlja ulazak u balon eskapizma u kome ne želiš da znaš za sva sranja koja se svakodnevno dešavaju u sredini iz koje dolaziš, s druge, tu je motivacija na akciju, i činjenica o tome sa koliko malo se može mnogo. I nema kukanja, to ti je što ti je, radi, gradi, svake godine iznova sa ljudima jednako upornim i tvrdoglavim kao i ti. I tu ponajviše zapravo radiš za sebe, na sebi, za sopstvenu satisfakciju.
Priča se, naravno, ne svodi samo na muzički program.
Umeju ti festivali da budu i te kako edukativni i pokreću neke škakljive teme kao što su feminizam, socijalna pravda (problem beskućništva), pitanje o tome zašto se i danas bavimo (anti)fašizmom, i zašto ekologiju instrumentalizuju kapitalni interesi.
Na nekim od th festivala kači se i palestinska zastava. Mogli bismo da se zapitamo: ˶čemu?˝ i u potpunom osećaju nemoći kažemo: ˶šta ja tu mogu?˝. Da li može iko od nas? Barem, eto, da se podsetimo, dok se uveliko zabavljamo, da neko negde na planeti Zemlji trenutno nema prava, ni mogućnosti za to. Da, možemo i da kažemo: ˶eto, uvek može gore˝, ali baš dotle ne sme nikako da dođe. Nikada i nigde.
Za Palestince, na žalost, ne možemo ništa uraditi, jer smo i sami Palestinci u rođenoj zemlji. Ili Crnci. Ili Cigani. Svejedno je.
Teško je reći da li ta muzika, kao programski prioritet na pomenutim festivalima tu išta može uraditi, otrezniti, osvestiti itd...
Svakako, draže mi je da sebi sva ta pitanja postavljam uz albume Nule, KaliKama, Gipsy Mafie (i mnogih drugih) nego da na ista zaboravim uz neku njanjavu zabavu koju su mi podmetnuli kao umetnost ili nedajbože kulturu.
Priču ovde prekidam (da biste poslušali intervju sa Tikvickim) ali je ne završavam.
Nastavak sledi na festivalu Ljubav i Bes koji samo što nije (20-21. septembar 2024, K9 Station).
Ana Bjes