Tu negde u snegu — Prikaz mange „Ispovest“
Helly Cherry
„On je kriv... jer je čuo!“
Planina ne oprašta. Ovo je izraz koji mi je uputio prijatelj koji se planinarenjem bavi jako dugo. Jedan pogrešan potez i gubiš život. S obzirom na vetrove, strme vertikale uspona, proređenost vazduha, pad temperature i prirodne predatore u vidu divljih zveri i ptica, ove reči su i te kako tačne.
Dakako, taj jedan pogrešan potez ne mora da bude doslovce korak. Niti mora biti bukvalno fizički počinjen. Nekad je taj pogrešan potez interpersonalne prirode.
 |
| Copyright: Čarobna knjiga |
Išikura je pomislio da je pogrešan potez bio to što je svom prijatelju Asaiju priznao da je, pre pet godina, ubio njihovu zajedničku koleginicu s fakulteta i saplaninarku Sajuri. Asai je pomislio da je pogrešan potez činjenica da je i usred ogromne oluje primetio brvnaru, gde su se on i Išikura sklonili – i gde sada čeka da ga njegov povređeni prijatelj, koji mu je upravo priznao da je počinio jezivi zločin, propisno ubije ne bi li zataškao stvar.
Asai i Išikura su glavni akteri jednog od najkvalitetnijih, a nekako najmanje poznatih psiholoških trilera. U pitanju je manga od jednog toma „Ispovest“ (告白), čiji su scenarista Nobujuki Fukumoto (福本 伸行) i crtač Kaiđi Kavagući (川口 開治). „Ispovest“ je tek u martu ove godine dobila filmsku adaptaciju, što govori o tome koliko dugo se „sedelo“ na njoj u širem manga fandomu. Zahvaljujući naporima izdavačke kuće „Čarobna knjiga“, ovaj zaokruženi mini-serijal je dobio i srpsko izdanje.
Priča je, kako ste mogli pretpostaviti, jednostavna što se premise tiče. Dok planinare, Asai i Išikura zapadnu u nevolju; Išikura je povređen i treba mu pomoć, ali, ubeđen da zbog ubistva Sajuri ne zaslužuje više da živi, on se ispoveda Asaiju. Ova naizgled dirljiva scena nekoga ko se kaje za svoj zločin munjevito prelazi u igru čekanja između čoveka koji želi da ubije i čoveka koji želi da preživi. Detalje preko navedenog vam ne odajem.
A ne odajem ih iz prostog razloga – „Ispovest“ se treba pročitati. Ili odmah ili sad. Toliki broj preokreta, iznenađenja i zapleta na tako malom prostoru je zapanjujući i valja ga doživeti. Od samog ulaska u brvnaru pa sve do poslednjih kadrova ne znate šta će se sve desiti. Dva glavna aktera se jako često i jako efektivno nadmudruju duž cele fabule, do te tačke da nemate pojma šta sleduje.
Umesto toga, dotaknimo se umeću dvojca autora iza ovog naslova. Pre svega, treba istaći veštinu kojom Fukumoto-sensej gradi priču. Kad maltene u prvoj tabli vidite suštinu cele radnje, to je znak genija na delu. A Fukumoto-sensej i jeste genije; naposletku, to pokazuju njegovi ultrapopularni serijali kao „Kaiđi“ (賭博黙示録カイジ) i „Akagi“ (アカギ 〜闇に降り立った天才〜). Snage ovog mangake su u tome da pokriva ne preterano prijatne teme (kockanje, mafija) sa moralno kompleksnim likovima, slojevitim u svakom pogledu. Naravno, on u „Ispovesti“ figurira samo kao scenarista; njegovi crteži na sopstvenim mu serijalima takođe ostavljaju bez daha – Fukumoto-sensej preferira duguljaste, razvijene likove sa oštrim, maltene špicastim crtama lica, ekstremno kosim, velikim očima i flambojantnim pokretima.
U crtežu je, drugim rečima, sušta suprotnost stilu kojeg Kavagući-sensej koristi. Premda nije toliko popularan autor kao Fukumoto-sensej – izdvojio bih recimo serijale „Nosač aviona Hibuki“ ((空母いぶき), „Zipang“ (ジパング), „Bešumna flota“ (沈黙の艦隊) i „Otkrovenje sunca“ (太陽の黙示録) – Kavagući-sensej se takođe oprobao i dobro dokazao na polju devete umetnosti. Njegov crtački stil je uglavnom „mekši“; likovi imaju oble, okruglaste crte lica, zdepasti su i neimpresivni, maltene svedeni na realistički minimum. Iako su autori radili na „Ispovesti“ krajem devedesetih godina prošlog veka, dizajni karaktera iz pera Kavagući-senseja su maltene razglednica stilova popularnih tokom osamdesetih, pa čak i poznih sedamdesetih.
Pritom, tema psihološkog trilera smeštenog u surovom planinskom krajoliku je strana obojici autora. Dok je Fukumoto-sensej pretežno stvarao mange vezane za kockanje, jakuze i druge moralno sive teme, Kavagući-sensej se fokusirao na ratne stripove, krcate vojnim brodovima, bitkama, uniformama i vojnim rangovima. No, budući da su obojica majstori svog zanata i profesionalci od prve do poslednje table, ova dva genija mange su stvorila delo koje definitivno vredi pročitati.
„Ispovest“, kao što istakoh ranije, nije serijal koji će prodavati milijarde primeraka. Nije čak ni jedan od uslovno rečeno „opskurnijih“ serijala koji nisu toliko mejnstrim, ali opet imaju milione fanova širom sveta (originalni „One Punch Man“ je savršeni primer toga). Ali po pitanju pripovedanja, vizuelnog koliko i verbalnog, komotno staje rame uz rame sa nekim od najkvalitetnijih proznih, celuloidnih, pa i kadriranih dela 20. i 21. veka.
Asai i Išikura su glavni akteri jednog od najkvalitetnijih, a nekako najmanje poznatih psiholoških trilera. U pitanju je manga od jednog toma „Ispovest“ (告白), čiji su scenarista Nobujuki Fukumoto (福本 伸行) i crtač Kaiđi Kavagući (川口 開治). „Ispovest“ je tek u martu ove godine dobila filmsku adaptaciju, što govori o tome koliko dugo se „sedelo“ na njoj u širem manga fandomu. Zahvaljujući naporima izdavačke kuće „Čarobna knjiga“, ovaj zaokruženi mini-serijal je dobio i srpsko izdanje.
Priča je, kako ste mogli pretpostaviti, jednostavna što se premise tiče. Dok planinare, Asai i Išikura zapadnu u nevolju; Išikura je povređen i treba mu pomoć, ali, ubeđen da zbog ubistva Sajuri ne zaslužuje više da živi, on se ispoveda Asaiju. Ova naizgled dirljiva scena nekoga ko se kaje za svoj zločin munjevito prelazi u igru čekanja između čoveka koji želi da ubije i čoveka koji želi da preživi. Detalje preko navedenog vam ne odajem.
A ne odajem ih iz prostog razloga – „Ispovest“ se treba pročitati. Ili odmah ili sad. Toliki broj preokreta, iznenađenja i zapleta na tako malom prostoru je zapanjujući i valja ga doživeti. Od samog ulaska u brvnaru pa sve do poslednjih kadrova ne znate šta će se sve desiti. Dva glavna aktera se jako često i jako efektivno nadmudruju duž cele fabule, do te tačke da nemate pojma šta sleduje.
Umesto toga, dotaknimo se umeću dvojca autora iza ovog naslova. Pre svega, treba istaći veštinu kojom Fukumoto-sensej gradi priču. Kad maltene u prvoj tabli vidite suštinu cele radnje, to je znak genija na delu. A Fukumoto-sensej i jeste genije; naposletku, to pokazuju njegovi ultrapopularni serijali kao „Kaiđi“ (賭博黙示録カイジ) i „Akagi“ (アカギ 〜闇に降り立った天才〜). Snage ovog mangake su u tome da pokriva ne preterano prijatne teme (kockanje, mafija) sa moralno kompleksnim likovima, slojevitim u svakom pogledu. Naravno, on u „Ispovesti“ figurira samo kao scenarista; njegovi crteži na sopstvenim mu serijalima takođe ostavljaju bez daha – Fukumoto-sensej preferira duguljaste, razvijene likove sa oštrim, maltene špicastim crtama lica, ekstremno kosim, velikim očima i flambojantnim pokretima.
U crtežu je, drugim rečima, sušta suprotnost stilu kojeg Kavagući-sensej koristi. Premda nije toliko popularan autor kao Fukumoto-sensej – izdvojio bih recimo serijale „Nosač aviona Hibuki“ ((空母いぶき), „Zipang“ (ジパング), „Bešumna flota“ (沈黙の艦隊) i „Otkrovenje sunca“ (太陽の黙示録) – Kavagući-sensej se takođe oprobao i dobro dokazao na polju devete umetnosti. Njegov crtački stil je uglavnom „mekši“; likovi imaju oble, okruglaste crte lica, zdepasti su i neimpresivni, maltene svedeni na realistički minimum. Iako su autori radili na „Ispovesti“ krajem devedesetih godina prošlog veka, dizajni karaktera iz pera Kavagući-senseja su maltene razglednica stilova popularnih tokom osamdesetih, pa čak i poznih sedamdesetih.
Pritom, tema psihološkog trilera smeštenog u surovom planinskom krajoliku je strana obojici autora. Dok je Fukumoto-sensej pretežno stvarao mange vezane za kockanje, jakuze i druge moralno sive teme, Kavagući-sensej se fokusirao na ratne stripove, krcate vojnim brodovima, bitkama, uniformama i vojnim rangovima. No, budući da su obojica majstori svog zanata i profesionalci od prve do poslednje table, ova dva genija mange su stvorila delo koje definitivno vredi pročitati.
„Ispovest“, kao što istakoh ranije, nije serijal koji će prodavati milijarde primeraka. Nije čak ni jedan od uslovno rečeno „opskurnijih“ serijala koji nisu toliko mejnstrim, ali opet imaju milione fanova širom sveta (originalni „One Punch Man“ je savršeni primer toga). Ali po pitanju pripovedanja, vizuelnog koliko i verbalnog, komotno staje rame uz rame sa nekim od najkvalitetnijih proznih, celuloidnih, pa i kadriranih dela 20. i 21. veka.
Ivan Veljković, 14. avgust 2024.