U više od 21 godinu koliko postoji naš sajt, Nišville je festival koji smo neuporedivo najviše puta ispratili. Na neki način bili smo hroničari i svedoci njegovog razvoja još od prve faze, dok se odvijao u Sali doma Vojske, preko one najkraće na Letnjoj pozornici Tvrđave do ove danas.

Svih ovih godina festival je lagano evoluirao. Taj razvoj nije prošao bez kritika od kojih su danas najglasnije one da festival više nema toliko veze sa džezom. Ne bismo baš mogli da se složimo sa tim mišljenjem jer džeza i te kako ima, najmanje kao ranije. Jednostavno, festival je proširio svoje delovanje, otvorio se i za druge pravce i to mu je samo donelo dobrog pa i mogućnost da raste i razvija se.

Verujemo da je ovako nešto danas ne samo potrebno već i neophodno kako bi festival opsta(ja)o. U sali Doma vojske festival je relativno brzo dostigao svoj zenit, prerastao taj prostor i logično se postavilo pitanje „kuda sad“. Mogli su ostati „zarobljeni“ tu ali je pitanje koliko bi još trajao. Kada radite ovako nešto, morate dugoročno planirati. Jer, nije dovoljno pružiti sadržaj sadašnjoj publici već morate razmišljati i o tome kako privući novu. Otud je „otvaranje“ bio pravi potez. Zato je festival danas tu gde jeste.

Od svih većih festivala u zemlji (Exit, Arsenal, pa i Guča, zašto da ne), Nišville, kao najmanje komercijalan od svih nabrojanih, se najviše razvio i promenio, u pozitivnom smislu.

Danas se na njemu mogu čuti gotovo svi pravci, od trubačkih orkestara do rege, ska, etno, trip-hop, fank, soul, rokenrol, hip hop pa i industrial muzike. Iako su ovi muzički pravci danas potpuno samostalni i priznati, ne vuku li upravo svi oni koren dobrim delom iz džez muzike. Nije li im upravo zbog toga mesto na jednom ovakvom festivalu?


Naša ekipa voli da poseti svaki kutak ovog festivala jer svake godine potpuno neplanirano otkrijemo neko novo ime. Mejnstrim mediji se obično fokusiraju na najzvučnija imena, mi smo se potrudili da vam prenesemo utiske i sa nekih drugih bina ne bi li vam preneli što kompletniju sliku.

Zato without further ado krećemo na

1. dan, četvrtak, 15.8.2024.

Prvi dan je na neki način bio zagrevanje za čitav festival. Praksa je da svake godine Nišville otvori i zatvori niški bend. Ove godine priliku da otvori je imao Nišville Jam Orchestra. Sastavljeni pretežno od studenata muzičkih akademija, bend je predstavio publici džez i fjužn obrade tradicionalnih pesama iz raznih delova Balkana, ali i obradu pesama čiji je autor Šaban Bajramović. Drugi deo, njihovog nastupa smo iskoristili da obiđemo tvrđavu i sve bine.

Striporama je „festival u festivalu“. Prvi i poslednji dan su opušteniji u svom sadržaju te je fokus bio na „Zelenom ateljeu“ u kome su strip autori koji su učestvovali u kreiranju ovogodišnjeg portfolia Striporame, kupcima istog crtali posvete. Prihod od portfolia je išao u humanitarne svrhe. „Zeleni atelje“ je nastavljen i ostalih dana Striporame i bio je prilično posećen. Vratićemo se ovom festivalu već narednog dana kada je gostovala i najveća zvezda ovogodišnjeg izdanja.

Nas je put vodio dalje na Jazz and book session binu. Dozvolićemo sebi slobodu da „prvatizujemo“ malo ovaj osvrt ali nismo mogli da propustimo promociju člana naše redakcije Miljana Ristića. U okviru svog multimedijalnog projekta Exxxperiment, Miljan je pred zainteresovanim posetiocima govorio o čitavom svom radu koji obuhvata pisanje za sopstveni blog, knjige poezije i proze, radio emisiju ali i audio-veizuelni spoken word momenat koji prati Miljanovu poeziju. Za ovu priliku premijerno su prikazana dva nova video rada koje možete pogledati na njegovom sajtu a Miljan je na kraju podelio neke od svojih knjiga.

Nakon Exxxperimenta ispratili smo razgovor sa ekipom dva relativno mlada niška veb časopisa posvećena kulturi. U pitanju su Bez limita i Kliše. Bilo je o čuti njihova iskustva u dosadašnjem radu i koliko su slična našim. Redakcije imaju ozbiljne planove, da svoje delovanje podignu na jedan viši nivo i nadamo se da će istrajati u tome jer se zaista radi o mladim ljudima sa Filozofskog fakulteta u Nišu.


Sat je pokazivao na 21:15 što je nama bio znak da se preselimo na Hip-hop binu u želji da ispratimo nastup Ede Maajke. Koncert je kasnio 15-ak minuta jer su posetioci tek pristizali i isprva se činilo da će Edin nastup ispratiti jako mali broj ljudi. Nešto slično je i sam prokomentarisao na početku. U publici je nešto starija 30+ ekipa a Edo komentariše kako u poslednjih pet godina ima dva nova albuma koji su slabije prošli kod publike, koja ih iz nekog razloga nije otkrila. Edo je nastupio u pratnji DJ-a i plesne grupe koja je ispratila uglavnom drugi deo koncerta. Iako je reč o hip-hop bini, Edi nije stran nastup i sa bendom i potajno smo se nadali da bi upravo u pratnji živih instrumenata mogao da se pojavi. Verujemo da bi koncert uz nešto drugačiju set-listu bio znatno upečatljiviji. Neverovatno, ali Edo je, po njegovim rečima, tek drugi put u gradu na Nišavi pa smo ipak očekivali nešto više od dobijenog nastupa koji je bio korektan, ali ništa više od toga. Što bi rekli „not great-not terrible“.

Selimo se na glavnu binu na kojoj smo propustili jednog od hedlajnera prve večeeri. Theo Cocker je jedan od najznačajnijih džez trubača današnjice i po rečima posetilaca, opravdao je to mišljenje.


Stižemo na nastup multietničkog sastava Brooklyn Funk Essentials koji postoji više od 30 godina. Poslednji album „Intuition“ objavili su prošle godine te je delimično predstavljen i na ovom nastupu. BFE donosi fuziju jazz, house, soul, dub, hip hop i latino muzike. Ovaj svojevrsni muzički kolektiv čine Jamajčani, Šveđani, Amerikanci koji i na delu sublimiraju multikulturalnost i kosmopolitizam. Svojim nastupom, po našem mišljenju, su i nadmašili bend koji je usledio.

Neposredno nakon nastupa Njujorčana, usledila je dodela nagrade „Šaban Bajramović” za fuziju džeza sa drugim muzičkim pravicma koju je ove godine dobio bend Black Uhuru, a nagradu im je, uz višeminutni vatromet, uručio Dado Topić.

Vatrometom, koji je i obeležio prvu numeru ovogodišnjih dobitnika nagrade „Šaban Bajramović“, je i zvanično otvoreno ovogodišnje izdanje festivala. Niš, pa i Srbija vole rege pa i ne iznenađuje činjenica da je nastup ovog sastava bio dobro ispraćen. Dredovi, jamajčanske zastave i ostala obeležja karipskih zvuka ispratili su ovaj sastav koji traje više od 50 godina.

2. dan, petak, 16.8.2024.

Sećate se da smo rekli da ćemo se vratiti Striporami? Upravo ovde je za nas počeo drugi dan na Nišvilu. Glavni program na Striporami počinje u 18 časova. Možda malo rano jer su vrućine i dalje nesnosne a klima (tj „rashladni uređaj“) nije baš najbolje funkcionisala ali je ipak bolje rešenje jer je pitanje koliko bi se učesnici mogli čuti od obližnje Museum bine. 

Elem, drugi dan je bio rezervisan za najveću „zvezdu“ ovogodišnjeg izdanja. Klaudio Kjaveroti je prava legenda italijanskog stripa, najpoznatija po scenarijima za serijale Dilan Dog (na vrhuncu ovog serijala), Brendon i Morgan Lost. U razgovoru smo imali prilike da čujemo iz prve ruke kakav je horor bio kao žanr nekada u okviru stripa i kakav je danas, kako je od scenariste Dilana došao do toga da izdavaču ponudi novog lika – Morgana Losta. Negde u drugoj polovini razgovora pridružio mu se i David Furno, jedan od aktuelnih strip crtača u Sergio Bonelli Editore. Zbog nešto lošijeg ozvučenja, nama pozadi je bilo nešto teže da ispratimo čitav razgovor. Na kraju, Klaudio je bio u prilici da ispriča i po nešto o svom kratkom horor filmu "I vampiri sognano le fate d’inverno?". U pitanju je njegovo debitantsko ostvarenje koje mu je donelo trijumf na italijanskom filmskom Fantafestivalu. Kjaveroti će ostati do kraja festivala na kome je potpisivao svoje radove a mogli ste ga videti i kako šeta tvrđavom.


Pauzu smo iskoristili da porazgovaramo sa Sarom i Anom Živković, sestrama čiji strip serijal „MU“ premijerno i ekskluzivno pratite na našim stranama a koje su na Striporami kao jedne od autorki ovogodišnjeg portfolia. Imali smo priliku da premijerno pogledamo nove table njihovog stripa i sada ekskluzivno možemo najaviti nastavak, upravo na našim stranicama!

Nakon ovog intermeca, usledila je tribina pod nazivom „Francuski strip izlog sa Urošem Dimitrijevićem". Uroša javnost u našoj zemlji poznaje kao novinara Vajsa, BBC news na srpskom ali i kao romana Siroti mali ratovi (2020) i Daske (2023). Njegov prvi roman se našao u užem izboru za Ninovu nagradu. Već nekoliko godina živi u radi u Parizu i veliki je fan stripa. Aktivan je i na ovoj sceni kao agent za prava kompanije Mediatoon.

Zbog ostalih obaveza nismo mogli da ispratimo ovaj razgovor jer smo se uputili ka prvom nastupu. Na tom putu smo ispratili i izložbu Estetika zlatnog doba američkog stripa.

Večeras je na hip-hop bini neuporedivo više ljudi i ona sada dobija svoj puni oblik i potencijal. Drugo veče na ovoj bini obeležio je nastup Stereo Banane, svojevrsnih domaćina. Ne iznenađuje ispunjen prostor ali je bilo zanimljivo videti kakvu publiku okuplja ovaj dvojac. Stereo Banana su momci sada srednje generacije koji je uspeo da okupi i 30+ i znatno mlađu publiku. Ne samo to, na njihovom nastupu su se mogli videti devojčice u majci Goblina, sa uredno natapiranom i našiljenom kosom, sa sve šminkom i bledilom. I to tik uz ogradu. Osim toga, viđamo ljude u War Engine, Misfits, Guns n Roses, Metallica majicama. I svi ne samo da znaju tekstove već i aktivno učestvuju u povremenim „šutkama“. Marko, pevač sa bine poručuje „pazite na decu“. Jako upečatljiv nastup, ne samo muzički već bi ovaj bend mogao biti i sociološki zanimljiv.

(pusti plej)

Odlazimo na Open binu gde nas čekaju Dreddup. Ovaj bend bi mogao biti dobar primer otvaranja festivala ka drugim žanrovima jer je sa Dreddupom, verovatno otišao najdalje. Ne sećamo se da je do sada na Nišvilu mogao da se čuje industrial zvuk. Ovaj sastav definitivno nije za svačije uši i prilično je hrabar potez organizatora da im da prostor i hedlajn termin na jednoj od najvećih i pri tom besplatnih bina na festivalu jer su time zapravo bili dostupni svima. Dreddup nije nepoznanica lokalnoj publici ali je na pravi način iskoristio priliku da se predstavi i ostalima. Da su u tome uspeli govore i brojne podignute ruke na Mihajlova pitanja „ko prvi put sluša Dreddup sada“ i „da li imaju sada novih fanova“.


Selimo se na glavnu binu na kojoj nas je dočekao nastup benda Arrested Development. I to kakav nastup! Nastali 1988. već 1992. svojim prvim albumom uspevaju da na domaću i svetsku hip-hop mapu stave Atlantu u dotatašnjem večnom „sukobu“ istočne i zapadne obale. Dostižu platinaste tiraže i prvi su hip-hop bend koji dobija Grammy nagradu za najbolji novi sastav. Uspeli su da se istaknu ne samo svojim zvukom već pre svega angažovanim tekstovima i podizanju svesti široj javnosti o brojim sukobima širom sveta ali i problemima rasizma, međuetničkoj netrpeljivosti, solidarnosti...

I pored svega čini se da je Arrested Development nekako uvek bio „ispod radara“ i nije dobio mesto na sceni koje mu pripada. Ipak, to im ne smeta da se i posle toliko godina daju na sceni. I to kako!


Ovim nastupom su slavili pola veka hip-hopa uz omaže legendama poput Kris Kross i House of Pain. AD uživo nastupa sa kompletnim bendom te njihova muzika tada deluje neuporedivo moćnije nego na snimcima. Krosover, fank, soul, dnb i predobar vajb. Uživo su prava koncertna atrakcija sa galerijom likova na bini u pravom smislu reči. Nastup je tako navežban i pri tom ne mislimo samo muzički. Čanovi su na neki način „šoumeni“ koji na neverovatan način animiraju publiku. Takvu dinamiku na bini ćete retko sresti. Navežbana i spontana koreografija, smenjivanje članova za mikrofonom, ples i gomila pozitivne energije koja izbija sve vreme. U jednom trenutku jedna od pevačica čak izvodi svoju bebicu od nekih godinu i po te zajedno sa njom u rukama peva i pleše dok se devojčica smeje.

Jednostavno, nije postojala osoba u publici koju nisu animirali. Kakvo kolektivno iskustvo zaokruženom bisom. Garantujemo da sa ovog nastupa niko nije otišao nezadovoljan. I što se nas tiče, ovo je jedan od najboljih nastupa na Nišvilu ako ne i najbolji. Ikad.

Teško je nastupiti nakon ovakvog benda ali su organizatori lepo isplanirali da drugo veče zaključe potpuno drugačijim zvukom sastava Estudiantina Ensemble. Još jednom karipski zvuci Kube su doneli jednu opušteniju atmosferu u kojoj je deo posetilaca dobio preko potrebnu priliku da u stolicama odmori dok je deo plesao salsu, baćatu...

3. dan, subota, 17.8.2024.

Subotu započinjemo od 18 časova na Striporami koja je dan posvetila razgovorima sa domaćim strip izdavačima. Dušan Mladenović je ispred Veselog četvrtka govorio o aktuelnim izdanjima i sumirao poslednjih nekoliko meseci. U razgovoru sa moderatorom dotakli su se i teme tiraža i reprinta pojedinih traženih izdanja i zašto ih neće biti.

Usledio je razgovor i sa predstavnikom izdavačke kuće Darkvud koji se takođe osvrnuo na domaće tiraže. Zanimljiv je bio iznet podatak da je Srbija na 6. mestu u svetu po broju izdavačkih kuća stripa. Dakle, ne po glavi stanovnika ili nekim procentima, već u apsolutnim brojevima. To je zaista neverovatan podatak za ovako malu zemlju. Ipak, predstavnik Darkvuda smatra da dugoročno to nije dobro za domaće strip tržište. Zanimljiva tema za neku posebnu tribinu. Darkvud je vlasnik i Stripoteke te je bilo reči i o legendarnoj strip reviji. Za sada nema novih naznaka da bi se rad mogao obnoviti jer ekipa traži partnera koji bi pomogao njeno izdavanje. Od revije nisu odustali ali je i dalje u hibernaciji na neodređeno.

Predstavnik Golkonde se osvrnuo na svoja iskustva i nova izdanja Spajdermena i Nindža Kornjača ali su predpremijerno predstavljena i nova izdanja Natana Nevera, Nika Rajdera i Magičnog Vetra.

Tribina treće večeri je završeno predstavljanjem jedne od najmlađih domaćih izdavačkih kuća, Najkule.


Što se koncerata tiče, drugo veče je prevazišlo naša očekivanja a i umor je počeo da nas sustiže. Zato je treće veče po svom programu došlo kao naručeno. Kao i obično, počeli smo na hip-hop bini u želji da ispratimo Bvanu i džezere iz lagune. Iako je ovo tek prvi put da Bvana nastupa u Nišu, publika je bila i više nego upoznata sa njegovim radom. I upravo ono što je falilo Edi, Bvana je imao, bend iza sebe. I da, pravi džez sastav na hip hop bini, upravo onima koji zameraju kako je izvornog pravca sve manje. U nekih sat vremena Bvana je isporučio dobar i lagan nastup.

 
Nakon „džez-hopa“ skoknuli smo na Museum binu gde je u toku bio nastup novosadskih Grizete. Ova ekipa je već par godina aktivna na sceni ali smo ih uvek nekako propustili. Nešto najbliže njihovom nastupu je bilo upravo prošle godine kada su (uz Haiku za danas) nastupili kao prateći bend Dude Buržujke. Ipak, ono što isporučuju uz Dudine stihove je poprilično drugačije od matičnog zvuka. Grizete plove talasima altermativnog roka devedesetih uz povremene uplive u grandž, garaž, šugejz pa i lagane stoner momente. Museum bina je jedna od otvorenih za sve posetioce festivala tako da tu ima raznolike publike, u velikoj meri slučajnih prolaznika. Ali ako uspete da zadržite pažnju upravo takvih posetilaca možete biti zadovoljni. Grizete je uspeo u tome. Njihov nastup je bio baš lagan, spor, sanjiv, u dobroj meri zbog Andreinog vokala.


Sa njihovog nastupa selimo se na glavnu binu na kojoj nastupaju The Great Guitars koji čine trojica višestruko nagrađivanih gitarista - Bireli Lagrene iz Francuske, Martin Taylor iz Velike Britanije i Ulf Wakenius iz Švedske. Tokom bogatih karijera njih trojica su sarađivali, izmedju ostalih sa umetnicima u rasponu od Tommyja Emmanuela do Davida Grismana, od Donalda Fagena (Steely Dan) do Wynton Marsalisa, i Bonnie Raitt do Boba Dylana. Kombinujući Taylorov vitruozni “fingerpicking” (sviranje prstima desne ruke umesto trzalicom), sa Lagrenovom zadivljujućom tehnikom i Wakeniusovom neverovatnom svestranošću, njihovi nastupi uključuju solo, duo i trio izvođenja.

Nakon završenog nastupa dodeljena im je nagrada “Car Konstantin” koju im je dodelo direktor džez muzeja iz Nju Orleansa.

- Uzbuđeni smo da smo ponovo ovde. Takođe nam je veoma drago da smo imali prlike da ugostimo vašu izložbu o Šabanu Bajramoviću. Razlog zbog čega smo večeras ovde je dodela nagrade “Car Konstantin” – rekao je direktor Nju Orleans džez muzeja.

Najveće interesovanje tokom pretposlednje večeri festivala bilo je usmereno ka argentinskoj pevačici Keren Souzi koja je pokazala okupljenima zbog čega je smatraju jednim od najboljih latino džez vokala današnjice. Na konferenciji za štampu navela je da je upoznata sa statusom koji Nišvil kao festival ima i da će se potruditi da opravda poverenje i predstavi svoju muziku.


Njen nastup bi se mogao podeliti u dva dela, imajući u vidu reakiju publike. Bilo je potrebno vreme da publika prihvati njen nastup jer je ista dobar deo provela u razgovoru koji se mogao čuti i za vreme izvođenja, posebno između pesama. Ali kao da je i samoj Karen trebalo vremena da se opusti. Ipak, u drugom delu su stvari nekako došle na svoje mesto kada su na repertoar došle nešto poznatije pesme. Kao da je probijen led te je i atmosfera bila laganija uz veću komunikaciju Karen sa publikom od koje je dobila i zastavu Argentine koju je okačila na stalak mikrofona.

Treće veče su zatvorili kanađani The Shuffle Demons koji su na zanimljiv način izašli na binu i ponudili svoju verziju džeza i fanka sa sve kostimima.

4. dan, nedelja, 19.8.2024.

Četvrte večeri preskačemo prateće programe. Usput prolazimo pored Jazz&Books Session bine na kojoj je govorio Ivan Blagojević, direktor festivala, ovoga puta kao autor knjige „Hod po mazohirmu“.


Ubrzo, eto nas na hip-hop bini ne bi li ispratili Bad Copy koje eto već neko vreme ponovo rade. Ovaj trojac je okupio verovatno najviše pubike na ovoj bini a po atmosferi dele prvo mesto sa Stereo Bananom. Nastup kreću sa „Uno due tre“. Prilazimo bini ali ne vidimo Timbeta isprva da bismo skontali da zbog povrede noge sedi pozadi odakle repuje sve vreme i pušta matrice. Tako će biti i do kraja. Standardan nastup uz dobru komunukaciju sa publikom i zajebavanjem između sebe. „Ugovor sa Kepom“ je Vikler iskoristio da se našali na sopstveni račun i ugovor koji ima sa Mitrovićem. Vlasnika Pinka publika je glasno izviždala dok je Vikler dobacio „dobro, dobro, znam, znam (jebi ga)“. Nakon sat vremena nastup je bio gotov ali iako je bilo vremena, publika nije dobila bis koji je želela, navodno su ih požurivali zbog nastupa Konstrakte.


Pa kad smo kod nje, otišli smo do glavne bine gde je nastupala kao hedlajnder večeri. Konstrakta verovatno najširoj publici i jeste najpoznatije ime ovogodišnjeg Nišvila pa i ne čudi što je njen nastup bio najposećeniji od svih do sada. Nastupila je sa svojim matičnim bendom Zemlja Gruva a sam nastup je počeo čak nešto ranije od najavljenog.

Ono što je upadljivo je da Konstraktu prati veliki broj dece. Ubrzo po početku, puno klinaca je preskočilo ogradu ušavši u foto-pit u želji da bude što bliže Ani i ne bi li joj dali poklone. Upravo pokloni su obeležili ovaj nastup te se čini da je i sama Konstrakta bila prijatno iznanađena pažnjom koju je dobila od najmlađe publike. Ubedljiv koncert sa odličnim muzičarima koji je vrhunac očekivano doživeo na kraju sa pesmom „In corpore sano“ u kojoj je publika na momente i nadjačala Anu.


Kao i druge večeri, nezgodno je bilo svirati nakon ovako uspešnog nastupa ali Brushy One String sa Jamajke je ponudio nešto sasvim drugo. Svetsku slavu stekao je pesmom „Chicken in the corn“, verujemo da ste je već čuli. Svakako zanimljiva i jedinstvena pojava. Ponekad „manje je više“ i Brushy igra upravo na tu kartu. Prepoznatljiv je po svojoj gitari sa jednom žicom a pratnju su ovoga puta činili još jedan gitarista i lik sa udaraljkama. Prilično sveden nastup, u pozitivnom smislu. Sam Brushy deluje prilično drugačije uživo, gotovo kao da je u pitanju potpuno drugi čovek u odnosu na ono lika koga znamo sa Jutjuba. Jeste da je prošlo više od 10 godina od popularne numere ali na bini gledamo čikicu koji voli da priča između pesama ali ga slabije razumemo. Srećom dok peva se to toliko ne oseća. Brushy ima „foru“ da mi često melodijske linije na momente upravo zaliče na „Chicken in the corn“ čime zapravo uspeva da zadrži pažnju publici. Uz svoje numere odsvirao je i omaž Bobu Marliju i neke rege klasike. Najpoznatija numera je stigla kao predzadnja i nju je publika otpeva zajedno sa Brushy-jem koji nam je na momente i potpuno prepustio vokale. Iako sveden i minimalan, iako je 90% ljudi došlo da ga čuje zbog jedne pesme, realno je uspeo da stekne simpatije i sve vreme animira posetioce.


Stižemo do kraja ovogodišnjeg Nišvila i po tradiciji, kako niški bend otvara, tako niški bend i zatvara svako izdanje. Ovoga puta to je bio Eyot, verovatno trenutno najuspešniji niški bend koji već godinama gradi karijeru „napolju“. Ipak, i dalje čvrsto vezani za rodni grad, nastupili su po četvrti put na Nišvilu. Niš jednosavno voli Eyot a to govori i činjenica da su mnogi došli ciljano njih da odgledaju. Na bini kreću moćno, sa distorziranom gitarom i počinje čvrsta, uigrana, i precizna igra ove četvorke. Kraj koncerta dočekan je višeminutnim aplauzom i publika je dobila ne jedan već dva bisa čime je i zvanično zatvoren ovogodišnji festival.

U zaključku

Šta budućnost donosi ovom festivalu, još uvek je neizvesno. Neretko direktoru Nišvila Ivanu Blagojeviću zameraju da previše „kuka“ ali je evidentno da se svake godine vodi velika (pre svega finansijska) borba da bi se festival održao na ovom nivou. Grupacija organizatora događaja, čiji je on predsednik, zatražila je prošle godine od Vlade Srbije da se Egzit, Bir fest, Guča i Nišvil „sagledaju“ u republičkom budžetu i finansiraju direktno, a ne preko konkursa. Ovaj korak bi svakako doneo manje neizvesnosti jer se radi o festivalima „od nacionalnog značaja“ koji svakako budžetu donose profit. Zanimljiva je i Blagojevićeva konstatacija da filmska industrija od države dobija 30% više novca od muzičke iako navedena muzička dešavanja državi donose više turista, posredno i veće prihode.

Kako god, verujemo da samo održavanje festivala nije upitno, da u najgorem slučaju može da se vrati na letnju pozornicu (kako je sam Blagojević i najavio). U svakom slučaju, mi ćemo i dalje biti u da u najmanju ruku medijski kao i do sada podržavamo ovaj najveći festival na jugu Srbije. Verujemo da će i publika ostati uz Nišville.
Mita, Predrag i Nenad

Bonus galerije

1. dan, 2. dan, 3. dan, 4. dan