Tona ljubavi i dobre svirke: Premijerni nastup grupe Editors u Beogradu
Helly Cherry
I znoj, i kiša, i reka, i „okean noći”. Na obali Dunava, u Luci Beograd, birmingemski indi rok/post-pank sastav Editors je u sredu uveče – 28. avgusta, prvi put nastupio u prestonici Srbije i, rekao bih, oduševio prisutne. Zagledani u više stotina fanova i noćnu panoramu Beograda, Englezi su se upustili jednoipočasovnu soničnu plovidbu, te okupljene provozali kroz vlastitu diskografiju i set od skoro 20 pesama. Treći koncert popularnog sastava u Srbiji organizovala je agencija Strangefear.
Prošlo je tačno šest godina od njihove poslednje posete Srbiji - Arsenal fest u Kragujevcu, ali i trinaest od premijernog nastupa „birmingemske bande” na novosadskom Egzitu. Bila su to izdanja kada je ovaj planetarno poznati festival znao da ugosti najveće gitarske sastave tog vremena, između ostalih i Editorse. Čoveče, kad se setim te vrele julske noći. Veći deo večeri sam proveo na Glavnoj bini jer - prvo Petrol, kao predstavnik tada još aktivne i aktuelne Nove srpske scene, pa Editorsi, a onda i M.I.A. Brutalno. Englezi tada u piku, sa tri izdata albuma, ne zna se koji je jači. No dosta o prošlim vremenima, povratak u sadašnjost.
Tačno u 21 sat, kao navijena, pred publikom se ukaza petorka u crnom, vidno entuzijastična i spremna da pokida. Veče su otvorili pesmom „Strawberry Lemonade”, začinjenu indastrijal melodijama, sa poslednjeg albuma „EBM” iz 2022. Bez oklevanja, odmah su nas deganžirali na naslovnu numeru sa drugog albuma „An End Has a Start”, moj adut još od onomad, a potom na „Sugar” i „Bones”. Potonja, jedna od uvodnih sa novosadskog nastupa iz 2011, dočekana je poklicima i vriskom iz mase, što će nadalje postati svojevrsno pravilo kada naiđu stari dobri hitovi.
Prošlo je tačno šest godina od njihove poslednje posete Srbiji - Arsenal fest u Kragujevcu, ali i trinaest od premijernog nastupa „birmingemske bande” na novosadskom Egzitu. Bila su to izdanja kada je ovaj planetarno poznati festival znao da ugosti najveće gitarske sastave tog vremena, između ostalih i Editorse. Čoveče, kad se setim te vrele julske noći. Veći deo večeri sam proveo na Glavnoj bini jer - prvo Petrol, kao predstavnik tada još aktivne i aktuelne Nove srpske scene, pa Editorsi, a onda i M.I.A. Brutalno. Englezi tada u piku, sa tri izdata albuma, ne zna se koji je jači. No dosta o prošlim vremenima, povratak u sadašnjost.
Tačno u 21 sat, kao navijena, pred publikom se ukaza petorka u crnom, vidno entuzijastična i spremna da pokida. Veče su otvorili pesmom „Strawberry Lemonade”, začinjenu indastrijal melodijama, sa poslednjeg albuma „EBM” iz 2022. Bez oklevanja, odmah su nas deganžirali na naslovnu numeru sa drugog albuma „An End Has a Start”, moj adut još od onomad, a potom na „Sugar” i „Bones”. Potonja, jedna od uvodnih sa novosadskog nastupa iz 2011, dočekana je poklicima i vriskom iz mase, što će nadalje postati svojevrsno pravilo kada naiđu stari dobri hitovi.
.jpg) |
| foto: Dimitrije Petković |
Frontmen grupe Tom Smit nije stao. Menjao je instrumente, jurcao po bini, pevao, ali se vrlo minimalistički obraćao publici uglavnom vičući „hvala” i udeljujući poljupce. Ali to fanovima jednostavno nije smetalo, štaviše, uživali su u svakom tonu koji je ekipa sa bine isporučivala i pružala im neizmernu podršku, kako pevanjem, tako i aplauzima – u ritmu ili na kraju numere. Među odsviranim pesmama našle su se još i hitična „A Ton of Love”, novija „Hear Attack” i obrada engleskog di-džeja Adamskog – „Killer”. A onda – ludilo, jer je na red naišao „Munich”, jedan od prvih hitova grupe sa albuma prvenca „The Back Room” iz 2005, koji ih je i, po svoj prilici, vinuo u visine. Tu je žurka bila na vrhuncu, do tog trenutka, a erupciju energije osetili su i momci na stejdžu.
U poslednju fazu nastupa Smit je ušao sam, sa akustičnom gitarom odsviravši još jednu kompoziciju sa prvog albuma – „Light”, da bi potom u istom maniru uplovio u „Smokers Outside the Hospital Doors”. Ipak, na pola pesme mu se pridružio i ostatak benda za potpuni haos, u najpozitivnijem smislu te reči. Zapevali su svi čini mi se, od dva metara visokog milenijalca neposredno u mojoj blizini, do sredovečne ženice sa cigaretom iza mene. Generacijski miks par ekslenas, kako nekako i ide sa tim talasom indi bendova koji je svetsku scenu zapljusnuo početkom milenijuma. U finiš se ušlo sa „Ocean of Night”, simbolično i nirvanično.
Ali publika je htela još, pa je posle par minuta petorka ponovo stupila na binu i to uz numeru „The Racing Rats”. Kako su krenuli prvi tonovi, tako je nastupila filmska scena – kiša. Kap ko kap, pa onda pljusak. Naravno to masu nije omelo da peva iz sveg glasa, a mnoge i da poskakuju uz melodiju koja se protezala desnom obalom Dunava, odakle se na momente pružao i ne tako mio miris beogradskih „otpadnih voda”. Uskliknuše s ljubavlju fanovi i za narednu pesmu „Bricks and Mortar”, čiji stih iz refrena glasi „pour salt water on the wound”. Nasuta jeste – i to dobrano, ali ne beše slana, ta voda iz oblaka koji se nadvio na Dorćolom. Pored toga što je osvežila narod, kiša je, neupitno, doprinela i fenomenalnoj atmosferi. Posle oko sat i po vremena žestoke svirke, došli smo i do poslednje pesme - „Papillon”. Baš kako treba, priča je zaokružena. A slika za kraj – poljubac, „volimo vas” i poklon. Može li lepše?
U poslednju fazu nastupa Smit je ušao sam, sa akustičnom gitarom odsviravši još jednu kompoziciju sa prvog albuma – „Light”, da bi potom u istom maniru uplovio u „Smokers Outside the Hospital Doors”. Ipak, na pola pesme mu se pridružio i ostatak benda za potpuni haos, u najpozitivnijem smislu te reči. Zapevali su svi čini mi se, od dva metara visokog milenijalca neposredno u mojoj blizini, do sredovečne ženice sa cigaretom iza mene. Generacijski miks par ekslenas, kako nekako i ide sa tim talasom indi bendova koji je svetsku scenu zapljusnuo početkom milenijuma. U finiš se ušlo sa „Ocean of Night”, simbolično i nirvanično.
Ali publika je htela još, pa je posle par minuta petorka ponovo stupila na binu i to uz numeru „The Racing Rats”. Kako su krenuli prvi tonovi, tako je nastupila filmska scena – kiša. Kap ko kap, pa onda pljusak. Naravno to masu nije omelo da peva iz sveg glasa, a mnoge i da poskakuju uz melodiju koja se protezala desnom obalom Dunava, odakle se na momente pružao i ne tako mio miris beogradskih „otpadnih voda”. Uskliknuše s ljubavlju fanovi i za narednu pesmu „Bricks and Mortar”, čiji stih iz refrena glasi „pour salt water on the wound”. Nasuta jeste – i to dobrano, ali ne beše slana, ta voda iz oblaka koji se nadvio na Dorćolom. Pored toga što je osvežila narod, kiša je, neupitno, doprinela i fenomenalnoj atmosferi. Posle oko sat i po vremena žestoke svirke, došli smo i do poslednje pesme - „Papillon”. Baš kako treba, priča je zaokružena. A slika za kraj – poljubac, „volimo vas” i poklon. Može li lepše?
Timočanin