S obzirom da sam poštovalac i ljubitelj dela Pola Ostera, moglo bi se dovesti u pitanje izlaganje suda koje će uslediti ovim prikazom. Subjektivnost je teško suspendovati, pristrasnost je u samom startu prisutna, ali potrudiću se da budem pošten i zamenim je blagonaklonošću, s obrisma objektivnih kritičkih nota. Ovo je ipak oproštajni roman jednog od najznačajnijih savremenih američkih pisaca.

Prvog maja odjeknula je vest da je preminuo Pol Oster. Oprostili smo se od pisca na društvenim mrežama, malim ličnim omažima, onako kako dolikuje. Mnogima iz moje generacije, ali i šire, ostao je kao jedan od književnih stvaralaca, koji su nam početkom milenijuma pomogli da se osetimo kao čitaoci koji nisu isključeni iz ostatka sveta. Pol Oster je zaslužio takav ispraćaj. „Baumgartner“ me je vratio u melanholični svet Osterovih promišljanja iz kojeg nikada suštinski nisam ni izlazio. Bilo da se bavi mladim ljudima, njihovim agonijama i ekstazama, sredovečnim ili starim, kod Ostera se uvek oseća ljubav prema likovima. Njihova zapitanost nad stvarima, koje nam se kao običnim smrtnicima čine nedokučivim, bolnim ili nepravednim, kao da je upućena i nekoj višoj sili, svevišnjem ili već nekom ko je gospodar naših sudbina, od koga se traži da nam odgovori ili barem da misli na nas, da nas pomiluje, i ta emocija nastavlja da živi čak i kada zatvorimo knjigu posle poslednje pročitane stranice. Stiče se utisak da nastavljamo da dišemo osterovski.

Prisutna je i u ovom romanu dobro poznata intelektualna atmosfera njujorške zaljubljenosti u evropski senzibilitet. Saj Baumgartner je intelektualac, profesor emetritus na Prinstonu, koji poslednjih desetak godina živi kao udovac. Godinama pokušava da se oprosti od svoje voljene supruge, spistaljice i pesnikinje, koja je stradala nesrećnim slučajem na okeanskom surfovanju. Baumgartner se vraća njenim razmišljanjima kroz priče i pesme koje je pisala, istovremeno kopajući po talogu sopstvenih sećanja koja ga još uvek čine živim i daju nekakav smisao njegovom životu. Ima jedna rečenica u kojoj Baumgartner razmišljajući dolazi do spoznaje: „Živeti znači osećati bol, kaže sebi, a živeti u strahu od bola znači odbiti živeti.“ Započinje romansu sa drugom ženom, posle toliko godina, sledi ponovna zaljubljenost, očekivanja koja su možda prevelika i empirijski zaključak da „živeti znači osećati bol“. Ovo jeste jedna od onih priča u kojima se ne dešava bogznašta, u kojima je naracija na momente izlomljena jer upadaju pisma, priče i pesme sa tačkom gledišta supruge Ane. Neki delovi su tu da bi se popunila praznina i odužio dug poreklu sa pričom o ukrajinskim Jevrejima, što jeste na momente dosadno, a nije ni na korist funkcionalnosti same priče koja nema zaplet, već se sve vrti oko lika i njegovog unutrašnjeg života. Ovo je jedna setna oda starosti koja dočarava bolove i poniženja, momente kada telo počinje da ti se ruga, ali i mozak krene u tom smeru, pa se bude paranoje koje na samom kraju Saja vode do vrata od kojih počinje poslednje poglavlje o S.T. Baumgartneru. Dovršite ga sami, Oster vam je ostavio tu slobodu.

Zbogom maestro, bilo je lepo družiti se sa tvojim knjigama. Priredio si nam oproštaj sa stilom.
Đorđe Kalijadis