A QUIET PLACE: DAY ONE (2024) – Tiho, tiše … dok ne zaspimo
Helly Cherry
Prvo što sam se zapitao nakon ovog uprizorenje jeste „Čemu sve ovo?“
Razumem logiku po kojoj se uspešna franšiza mora cediti dok se ne pretvori u cerovu koru, ali zar nije bilo potencijala da se originalna priča nastavi i dalje grana sa originalnim glumcima?
Čemu ovo skretanje na kolosek nekih novih likova čija sudbina u osvit napada izvansvemiraca koji love na sluh deluje potpuno neurgentno i nemaštovito za pripovedanje?
Originalna premisa u svojoj bolnoj jednostavnosti stavila je u centar očuvanje porodice kao ćelije društva i ispitivanje njene dinamike i strukture u okolnostima koje su napete i neizvesne, dok novi nastavak u središte stavlja rendom individue koje su se slučajno srele, i čija sudbina, iako tragična, nijednim aspektom na deluje filmično niti zanimljivo za praćenje.
Umesto da se teži kakvog očuvanju, spasenju, izbavljenju, ovde imamo ženu (Lupita Nyong’o) koja je već polumrtva i čiji je jedini cilj da dolaskom do kakve picerije još malo produži iluziju o sitnim stvarima koje „život znače“ u apokalipsi, nigde kanonskih tema kao što je porodica, spasenje, nada. Nemam ništa protiv da i mali, potonji, zaboravljeni i uniženi dobiju svojih „pet minuta“ u hororu, ali tu onda treba pokazati makar malo herojstva, makar malo karaktera i ličnosti, dočim je drugi lik koji je prati u stopu (Džozef Kvin) „kvin“tesencijalni britanski šonja.
Reditelj koji je preuzeo sve ovo a koji je pre toga režirao vrlo intrigantnu dramu Pig zaboravlja da smo se okupili oko ovog filma zbog tenzije, napetosti, saspensa, pa veći deo filma traži neku jalovu patetiku u dramskim momentima koji deluju deplasirano i dosadno, te ćemo umesto jeze imati recitovanje poezije.
Ruku na srce, sa ne baš impesivnim budžetom ovde jeste postignut kakav dostojan vizuelni šmek apokalipse, te je u par momenata sve ovo zaličilo kao da će biti Alien u svetu I am Legenda ili Bekstva iz Njujorka, ali takvih scena urbanog košmara koji nastaje invazijom je premalo, dok se većina odigrava u intimnim kadrovima i skučenim prostorima koji, opet, nisu dovoljno hororični, već se ceo žanr kanda pomerio ka postapokaliptičnoj SF drami.
Fanovi serijala će možebiti biti zadovoljni ovim, mi ostali ostaćemo u osećanju da je sve ovo poprilično mlitavo i čisto kao kvota da se popuni broj od verovatno još nadolazećih nastavaka.
Razumem logiku po kojoj se uspešna franšiza mora cediti dok se ne pretvori u cerovu koru, ali zar nije bilo potencijala da se originalna priča nastavi i dalje grana sa originalnim glumcima?
Čemu ovo skretanje na kolosek nekih novih likova čija sudbina u osvit napada izvansvemiraca koji love na sluh deluje potpuno neurgentno i nemaštovito za pripovedanje?
Originalna premisa u svojoj bolnoj jednostavnosti stavila je u centar očuvanje porodice kao ćelije društva i ispitivanje njene dinamike i strukture u okolnostima koje su napete i neizvesne, dok novi nastavak u središte stavlja rendom individue koje su se slučajno srele, i čija sudbina, iako tragična, nijednim aspektom na deluje filmično niti zanimljivo za praćenje.
Umesto da se teži kakvog očuvanju, spasenju, izbavljenju, ovde imamo ženu (Lupita Nyong’o) koja je već polumrtva i čiji je jedini cilj da dolaskom do kakve picerije još malo produži iluziju o sitnim stvarima koje „život znače“ u apokalipsi, nigde kanonskih tema kao što je porodica, spasenje, nada. Nemam ništa protiv da i mali, potonji, zaboravljeni i uniženi dobiju svojih „pet minuta“ u hororu, ali tu onda treba pokazati makar malo herojstva, makar malo karaktera i ličnosti, dočim je drugi lik koji je prati u stopu (Džozef Kvin) „kvin“tesencijalni britanski šonja.
Reditelj koji je preuzeo sve ovo a koji je pre toga režirao vrlo intrigantnu dramu Pig zaboravlja da smo se okupili oko ovog filma zbog tenzije, napetosti, saspensa, pa veći deo filma traži neku jalovu patetiku u dramskim momentima koji deluju deplasirano i dosadno, te ćemo umesto jeze imati recitovanje poezije.
Ruku na srce, sa ne baš impesivnim budžetom ovde jeste postignut kakav dostojan vizuelni šmek apokalipse, te je u par momenata sve ovo zaličilo kao da će biti Alien u svetu I am Legenda ili Bekstva iz Njujorka, ali takvih scena urbanog košmara koji nastaje invazijom je premalo, dok se većina odigrava u intimnim kadrovima i skučenim prostorima koji, opet, nisu dovoljno hororični, već se ceo žanr kanda pomerio ka postapokaliptičnoj SF drami.
Fanovi serijala će možebiti biti zadovoljni ovim, mi ostali ostaćemo u osećanju da je sve ovo poprilično mlitavo i čisto kao kvota da se popuni broj od verovatno još nadolazećih nastavaka.
Slobodan Novokmet