Uvod: 初めまして、煩いコンです！

“Guys, novi anime con u Beogradu???!!!”

Ovim rečima sam saznao za novu manifestaciju koja se bavi japanskom pop-kulturom. Vest su prosledili supružnici Hodžić – preciznije, Aida. U grupnom chat-u gde obitavamo (i s vremena na vreme spamujemo novosti vezane za naše weeb afinitete), naglasila je da se sprema konvencija u KC Grad-u, te da su ona i suprug joj Ajdin već krenuli da traže smeštaj. Jelena je aminovala prisustvo na istom tek nešto kasnije, a i od mene se čekalo kada ću zapravo moći da prisustvujem. Jbg, obaveze pre svega. Pritom, poruka nam je pristigla krajem maja; jun je zahtevao pripreme i za Leskovac, a strip projekti koji su već začeti nisu mogli da čekaju. Prema tome, kompromisno rešenje je moralo da se nađe – dolazak na jedan dan i osmotravanje situacije.

Nažalost, peti član naše Viber grupe, Srđan, nije mogao da prisustvuje. Ovo nam je svima u grupi bilo žao, budući da je ipak on autor zvanično prve bosanskohercegovačke (i uslovno rečeno jedne od prvih srpskih; tema za drugi put) mange “Last Hope”, i kao takav bi se zasigurno odlično uklopio u ambijent nove konvencije. Pritom, ni moj saradnik i prijatelj Bogdan nije mogao da prisustvuje, uglavnom zbog obaveza, kako poslovnih, tako i privatnih.

Slobodno vreme je resurs koji uvek fali, pogotovo sa godinama. I ovo mesto u članku neće biti prvo gde naglašavam činjenicu da starim. Ali usredsredimo se – tema je Urusai-Con.

Kako se i dalo nazreti, manifestacija je nekako došla niotkuda. Naravno, to ne znači da su je organizovali anonimusi; tim iza konvencije zapravo ima već nekoliko godina iskustva u planiranju i organizovanju događaja, i samo je bilo pitanje vremena kada će u etar pustiti nešto što je draže njihovim afinitetima. U ovom slučaju, ti afiniteti su manga, anime, kosplej, video igre i sve ostale relevantne grane pop-kulture. A s obzirom na manjak sličnih manifestacija u poslednjih nekoliko godina, beogradskoj publici je i bio potreban jedan blagi refresher na ovom polju.

“Svi smo mi bili fanovi već godinama,” otpočeo je priču Davor, jedan od organizatora, “i hteli smo da ovo bude mesto gde se obnove stari i nalaze novi fanovi”. Danilo, drugi deo ovog pregalačkog tima, je istakao da su odmah u startu imali okvirni plan kako hoće konvencija da izgleda. “Znali smo šta ljudi vole,” dodao je. “Vole kosplej, vole prodaju merch-a, vole projekcije animea. I na to smo se fokusirali.”

Ali nisu se samo na to fokusirali. “Jako nam je bio bitan taj edukativni deo”, istakao je posebno Davor. “Postoji mnogo kompetentnih ljudi u našoj sredini koji se razumeju u manga izdavaštvo, u izradu kospleja, u farbanju figura, u glasovnu glumu, tj. sinhronizaciju. Ali nemaju adekvatan prostor da to znanje plasiraju”. Naglasio je tri sfere koje edukativni deo Urusai-Con-a pokriva. U prvoj sferi bi Nikola Dragomirović, predstavnik izdavačke kuće „Čarobna knjiga“, publici predstavio kako izgleda izdavati japanski strip na našim prostorima. U drugoj bi naučnica Aleksandra Dragović vodila interesantno predavanje o tome kako nauka pojašnjava moguće postojanje fiktivnih svetova, odnosno fiktivnih koncepata iz različitih dela (supermoći, npr.). Treća sfera je posvećena koncept art-u, gde bi umetnik Aleksa Drageljević pojašnjavao proces iza stvaranja likova tokom rada na nekom projektu fikcije.

Naravno, istakli su tu i druge kreativne ljude koji su ispomagali oko kospleja i srodnih segmenata (kao što su Čeda i Marija; dotični su takođe prisustvovali dok sam sirote organizatore drilovao pitanjima), a na moje pitanje oko konsultacija sa organizatorima drugih manifestacija, bili su jasni. „Nikoga sa strane nismo pitali“, naveo je Andrija, treći od organizacionog trojca, koji je u tom trenutku bio sveže pristigao. „Već smo ranije imali iskustava što se organizovanja tiče, imali smo kontakte, radili smo uhodano i tu smo“. Sva trojica su imala isto mišljenje o trenutnom toku Urusai-Con-a. Naime, i više su nego zadovoljni, s obzirom na posećenost, prijem i atmosferu. Ovo je bilo lepo čuti, pogotovo jer je temperatura napolju bila nemilosrdna, ljudi mnogo (o tom nešto kasnije), a klima neefektivna. „Mora se od nekud početi“, apostrofirao je Andrija u zaključku razgovora, aludirajući i na buduće planove koje neću ovde u detalj da vam otkrivam.

Unutar cele te euforije, nakon napuštanja prostorije, shvatio sam da mi je telefon ostao na stolu. „Izvinite narode, samo da uzmem telefon“. „E, evo ga ovde, brate“, veli Andrija i dodaje mi moj kineski ekskrement od telefona koji će, kako se čini, preživeti i apokalipsu (ko razume, shvatiće). „E, htedoh da te pitam otkako si došao,“ počinje Čeda, „jel ti je to na glavi Đotarov kačket?“

Čekao sam taj trenutak. Nisam mogao a da se ne nakezim.

„やれやれだぜ。。。“

Ovo je prvi put, za vreme bilo koje manifestacije i tangentalno vezane za strip, da sam za kačket i za uzrečicu dobio glasne ovacije bezmalo petoro ljudi.

Prvi deo: Dressed for Success

Naravno, Arakijev magnum opus je odličan uvodnik za detaljniji izveštaj sa Urusai-Con-a. Nakon ulaska u KC Grad, mlade dame sa info pulta su me (uz VIP gift kesu) uputile gde se šta nalazi i istakle da će proslediti nekom od organizatora ko sam zarad intervjua/propitivanja/drilovanja/smaranja/ubijanja u sedam pojmova. Naravno, prvo sam išao da overim tezgice – i naravno da mi je za oko zapala devojka u kospleju Đolin. Kasnije sam od Aide saznao da je upravo ova cura bila obučena kao Bučarati prethodnog dana. Devojka je posvećena svom zanatu.

Tik do nje je bio niz izdavača; Igor iz System Comics-a je ovde predstavljao Lokomotivu, izdavača koji trenutno plasira nekoliko manga naslova na domaćem tržištu. „Jedno moram da naglasim“, rekao je Igor u našem kasnijem razgovoru, „od svih stripova koje sam doneo ovde, „Mu“ se ubedljivo najbolje prodaje. Domaći proizvod!“ „I to na pravom mestu“, dodao sam. „Obavezno ću da javim sestrama Živković.“ Do Igorovog štanda, jedan do drugog, bili su naređani „Darkvud“ i „Čarobna knjiga“; tandem Petar-Vanja se opet javio, s tim što je siroti Pera, premazan znojem na temperaturi od +697°C u hladu (poput svih ostalih gostiju i domaćina), morao brzo da pali potom. „Čarobnu knjigu“ je predstavljala Emili, premda je naglasila da je tu tek kao ispomoć i da se očekuje Nikolin dolazak. „Ja sam prezadovoljan prodajom“, naveo je Vanja, dok mu je majica dobijala i treću tamniju nijansu plave od enormnog znojenja. „Čak sam uspeo i jednog Huga Prata da prodam!“ i nekako upravo tokom našeg ragovora su prišle dve kosplejerke i rešile da kupe par mangi. „Plus ovaj kosplej ovde je fantastičan!“ naglasio je. „Slažem se, meni se svideo kosplej jedne cure koja je odabrala Hacune Miku“, velim ja, a kez se razvlači preko lica, „ponavljam – samo mi se kosplej svideo. Ne komentarišem dalje, nemam pojma ko je ovde maloletnik a ko ne“. Cure u kospleju do nas su umrle od smeha na ovu opasku.

foto: Nikola Popović Akuma
Nego, da ne odugovlačim više. Realno, kosplej je bio glavna „zvezda“ Urusai-Con-a. Ja lično nikad nisam video veću koncentraciju kosplejera na jednom mestu u Srbiji odavno. Homemade varijante istih su me pogotovo iznenadile; ljudi u našoj sredini su izuzetno talentovani, i to se vidi. Naravno, preko 67% kostima je bilo vezano za „Genshin Impact“ i slične franšize koje su meni, kao matorom weeb-u, nepoznate. Lepo rekoh na početku članka – starim. Nove generacije stasavaju i njih jednostavno zanimaju nešto drugačije stvari. Što je potpuno legitimno, to je proces koji mora da se desi.

Takmičenje u kospleju, em za juniore, em za seniore, je bio glavni događaj te subote. Performans pojedinih kosplejera je stvarno bio za sedam medalja. Meni se konkretno izdvojila jedna kosplejerka obučena kao Furina, ali tu je bilo još izvanrednih kostima – jedna cura je odabrala lika iz video igre League of Legends, druga je iznenadila Helluva Boss kostimom, treća je pucala na Undertale, jedna mlada Bosanka je odabrala da bude Juzui iz Lovca na demone, a jedan mali GigaChad je bio odeven u Eggman-a! Svakako, pobednici u obe kategorije su bili...

Pa, iskreno, ne znam. Obaveze su me odvukle na drugu stranu, pa nisam ispratio ko je osvojio prvo mesto. Ali ko god da je, zaslužio je – da citiram Davora pri kraju performansa, a malo pred glasanje, „These cosplays are FIRE!“

Malopre sam pomenuo Đolin, te tu treba istaći da nije jedina JoJo kosplejerka na Urusai-Con-u – jedna dama je odabrala da bude Anasui, što se tematski čak i jako lepo uklopilo. A jedan majstor je došao kao Kornjačin Vrač, i onako metodski se uneo u ulogu duž celog trajanja manifestacije. Naravno, u duhu objektivnosti, ovde moram da dostavim i par kritika. Naime, ovo je možda do mog statusa weeba-penzionera, ali bilo je izuzetno bučno tokom performansa kosplejera. Publika je bila nemilosrdna sa skandiranjem i zvižducima. Nisam ni slutio koliko glasna omladina može da bude! Ono što je pak bio nešto veći problem jeste gužva. Par puta je voditeljka programa (Marija, preciznije rečeno) morala da moli narod da oslobodi prolaz kosplejerima ka bini. Organizaciono, ovo bi se rešilo ili time da takmičari već stoje sa jedne strane bine, a ne u publici, ili postavkom somotnog kanapa koji tačno beleži stazu kretanja. Gužva je takođe pravila problem i ljudima koji su hteli da nabave vodu za piće sa šanka. Ali opet, to su stvari koje će se lako rešiti već na sledećem Urusai-Con-u.

Da rezimiramo – kosplej je ovde bio glavna atrakcija. Tu nema spora. I mlado i staro se odenulo u drage im likove, orni da pokažu šta umeju svojim prijateljima-fanovima. I to je potpuno legit; zajednica postoji i treba je negovati. Ali o zajednicama ćemo nešto kasnije.

Drugi deo: Selbstgemachtes verkaufen

Tezgice – jer ne postoji konvencija bez istih, ne? Opet se vraćam na Đolin, iliti Lupiiny, koja je držala svoj skromni štand sa ilustracijama. Uglavnom radi fanartove, nešto čime se bavi i njena koleginica Maffidraws sa kojom je i delila štandić. Obe se bave ilustracijom, obe obilaze Conove (s tim što je Maffi za nijansu aktivnija; relativno skoro se vratila sa bugarskog Aniventure-a, primera radi) i obe su u principu jako zadovoljne prisustvom na ovom novom Con-u.

Predstavnici firme Anime Prodaja su delile iskustvo prethodne dve umetnice – kao i averziju prema nenormalnoj temperaturi koja nas je čašćavala tog dana. „Mi smo prezadovoljni“, naglasila je jedna od žena za štandom. „Iskreno se nadamo da će se ovaj festival ustaliti“. Tik do njih je sedeo memelord u najavi Loća, koji je lowkey dominirao prodajom i prometom...u prevodu, prodao je tri priveska i bilo mu je lepo. „Iskreno, ova manifestacija ima potencijal da postane još bolja“, veli on, a osmeh se ne skida s lica ni njemu ni njegovoj saradnici.

foto: Nikola Popović Akuma
Tik preko puta njih je bio jedan od čak tri štanda koja su držali kolege weeb-ovi iz Rusije. Vitalij i Anastasija, poznatiji na društvenim medijima kao Symbol S Srbija, su plasirali priveske, cegere, jastuke i drugu robu kakvu bi fan animea hteo da zaište. I pored jezičke barijere, uspeli su da se snađu na štandu i, kako kažu, ovo im je prvi Con u Srbiji. Tik do njih je bio i štand jedne sveže registrovane firme kojoj je Urusai-Con, iznenađujuće, bio prvi Con igde, ikada. „Imamo jako dobar promet ovde, ima dosta fanova, čak su neki i namenski kupili kartu upravo zato što su čuli da ćemo biti ovde“, naglasila je predstavnica firme K-Pop Supplies. Sudeći po robi koju su nudili – sve do reda zvanično, uveženo iz Južne Koreje i visokog kvaliteta – ovo je firma koja ozbiljno posluje i cenim da velike stvari tek predstoje za njih, premda i sada imaju izvanredan uspeh.

Ruski kreatori su se našli i za štandom uz ulaz. Polina i Mawa, dve ne-ve-ro-vat-no talentovane umetnice, su delile štand i prodavale par ilustracija kada sam im prišao. Polina konkretno mi je ispričala kako je fandom u Rusiji ogroman, da bukvalno svega imaju, ali da se u zadnje vreme manifestacije koje njoj dragi ljudi organizuju gase. No, i pored toga, entuzijazam na njenom i na licu Mawe se nije micao. Svakako sam kupio par printova od njih, zarad poštovanja domaće radinosti. Ta domaća radinost je uključivala, recimo, i pletene amigurumi lutkice koje je, interesantno je navesti, radila majka od Maffi. A ne treba zaobići ni homemade dango, kao ni facepaint usluge još par ruskih gošći, koje se igrom slučaja obe zovu Olga, ali polako – doći ćemo i do njih.

Treći deo: Aзиатское сообщество

I evo, došli smo i do njih!

Ali pre toga kratka digresija (od jedno 1.500 reči. Bear with me, folks, I’m insane.). U razmaku između dolaska na Urusai-Con i kosplej performansa, meni najdraži supružnici iz Travnika su stigli u KC Grad, u društvu njihovih prijatelja Iris i Stefana. Isprva nisam prepoznao Aidu, jer mi je mozak odlutao negde sa strane, ali me je Ajdin spazio nešto kasnije. Par pozdrava posle i već smo svi skupa bili na putu ka kafiću, da malo odmorimo mozak i pričamo o taksistima u Beogradu (ko razume, shvatiće).

Stefanovo dugogodišnje iskustvo sa konvencijama ovog tipa je iznedrilo neke jako lepe priče, a Ajdinove konstruktivne kritike po pitanju rukovođenja manifestacije su sve bile na mestu. Iris, pak, je pokazala izuzetan nivo posvećenosti igranju DnD-ja, spremajući instancu za grupicu ljudi. Nažalost, toj DnD sesiji nisam prisustvovao, i pored dobre volje, jer opet – vreme je resurs kojeg najmanje imam. Ali biće prilike za još svakako.

U kafiću smo pričali o mnogo čemu. „Ej, daj me podsjetit kad se vratimo na Con, I have something for you,“ veli Aida. Kasnije će se ispostaviti da je u pitanju majica sa JoJo motivima – i prvi zvanični merch koji sam dobio sa Steel Ball Run tematikom. A sličan poklon je usledio i Jeleni, koja je na Con došla nešto kasnije, naoružana kamerom i dobrom voljom da spremi prilog za njen YT kanal (koji biste trebalo overiti, ili odmah ili sad). Jelena je, inače, zapravo i jela onaj pomenuti dango, ali nismo još kod tih devojaka iz Rusije – još malo ću da vas držim u neizvesnosti.

Naime, svako od nas je imao favorite po pitanju kospleja. Aida je navela par kosplejerki koje je želela da fotka (što se i posle ostvarilo), ali iskreno, nisam ispratio koji su likovi tema kostima. Opet, u pitanju su neki Genshin ili Honkai univerzumi sa kojima jednostavno nisam upoznat. Ali to me nije zaustavilo da imam i svog favorita – pomenutu Furinu, koju sam zapravo i fotkao malo pre razgovora sa organizatorima. Ovim putem toj mladoj dami dugujem izvinjenje – trebalo je da joj prosledim fotografije, i rekao sam da ću naknadno to učiniti, ali bile su previše mutne te sam ih obrisao. Tako lep kostim ne zaslužuje rezoluciju 144p kvaliteta.

foto: Nikola Popović Akuma
Detalj koji nisam naglasio jeste da je ta mlada Furina takođe Ruskinja. Ovog festivala, gosti iz najveće zemlje sveta su apsolutno dominirali po pitanju kvaliteta kostima, a i mnogo čemu još. Taj drugi deo sam saznao nakon što me je Jelena upoznala sa izvesnom Kristinom. „Smatram da je on čovek s kim treba da porazgovaraš,“ naglasila je Kristini Jelena dok mi je usput pojašnjavala o čemu je reč. Uz kratki usmeni dogovor, Kristina i ja smo se zaputili gore, te se smestili u par stolica iza grupice koja je farbala figure, a tik pored Aide, Ajdina, Ivane i Iris. Razgovor je mogao da počne.

Kristina Lunjina je na Urusai-Con-u bitisala kao predstavnik jedne nove zajednice istomišljenika usmerene ka kulturama naroda Azije. Zajednica još uvek nema zvanično ime, ali trenutno broji impozantnih 650 članova i sačinjena je pretežno od odraslih fanova, uglavnom Rusa. „Kad sam prvi put došla u Srbiju, nije bilo gotovo uopšte događaja vezanih za promovisanje azijske kulture,“ rekla mi je Kristina tokom razgovora, odevena u odoru koja je podsećala na trešnjine cvetove. „I onda rekoh sebi „OK, pokrenuću nešto sama!““. Kristinin cilj je višestruk; pre svega, želi da poveže što više fanova iz Srbije da se pridruže, da ta zajednica poživi na jednom lokalnom nivou. Pritom, glavni fokus joj je na odrasle fanove. „Svi eventi na kojima sam bila se ili usredsrede na decu fanove, ili ako se i dotiču odraslih fanova, prepuni su alkoholisanja i oskudno odevenih posetilaca,“ navela je. „Želim da u toj pomalo zapostavljenoj niši ostvarim učinak gde bi se odrasli fanovi bavili nekim zanimljivim, a opet zrelijim sadržajem.“

I pod „zrelijim sadržajem“, Kristina misli na kulturološke, pa i akademske događaje, poput uvežbavanja tradicionalne ceremonije čaja, te čitanja i tumačenja japanske poezije i sličnim aktivnostima. Prema njenim rečima, takve stvari su u Rusiji dosta proširene, što po Moskvi, što po Sankt Petersburgu, ali ona želi isto to da dovede i u Srbiju.

Deo njenog plana uključuje te ozbiljne, zahtevnije teme, ali to ne znači da će se izuzeti onaj zabavni aspekt, odnosno aspekt pop-kulture kakav je bio prisutan na Urusai-Con-u. „Bitna mi je ravnoteža“, naglasila je Kristina, „da možemo imati podjednako i taj opušteniji deo i taj ozbiljniji. Hoću da se odrasli fanovi azijskih kultura osećaju bezbedno i opušteno da razgovaraju o svojim strastima i da razmenjuju ideje.“ Dodala je kako je jedan od načina da se širi ova nova zajednica organizovanje zajedničkih piknika zasnovanim na azijskoj kulturi (i dakako, ovde sam se odmah setio piknika koje Iztok Sitar organizuje u svom rodnom mestu za prijatelje strip-autore; veliki umovi slično razmišljaju).

Pošto je u pitanju zajednica, a ne zvanično udruženje ili firma, funkcionisaće putem donacija, istakla je Kristina. Sav novac koji ulazi u zajednicu biće investiran u naredne događaje, koji će potom dovoditi nove članove i širiti zajednicu naknadno. Trenutno je fokus na kuture Pacifičkog Istoka, odnosno na Japan, Kinu i Južnu Koreju. Naravno, kao ljubitelj azijskih stripova (u čemu su umnogome pomogla štiva poput odlične knjige Asian Comics profesora Džona Lenta; preporuka), pitao sam je kakva je mogućnost širenja na druge azijske kulture, poput indonežanske, tajlandske, filipinske, singapurske, indijske, itd. Naglasila je da za sada još ne razmišljaju u tom pravcu, ali da mogućnost svakako postoji.

Kristina ima plemenitu misiju, možda najtrezveniju i najinteresantniju koju sam do sada čuo na ovim prostorima. Kako ima sve više mladih ekspatrijata iz Rusije u Srbiji, a pogotovo u Beogradu, smatram da je ovo idealan način da se integrišu u kulturu na neusiljen, prijatan i kulturno optočen način. Naposletku, ako je suditi po silnim talentovanim kosplejerima, ilustratorima i ostalim prezenterima na Urusai-Con-u, ruski AniManga fandom je jak. I naravno, pri kraju razgovora, Kristina mi je naglasila da su dve Olge – da, one dve Olge kojima vas tizujem već dobranih 1.000 reči – deo te zajednice i da je priprema dangoa na ovom Con-u jedna od mnogih aktivnosti kojoj su vične.

Sumacija: О, так'у конвенцију ће посетимо опет, побратиме

„Vidi, još weeb-ova“, istakao sam dok smo se supružnici Hodžić, Stefan i ja kretali ka Knez Mihajlovoj, u trenutku kada smo napustili Urusai-Con. U pitanju je bilo par devojaka sa Evangelion majicama, koje su se pošteno zakikotale na izjavu. Naposletku, svi do reda smo nosili anime-themed odeždu, spremni da overimo negde gore pomenuti DnD. Međutim, ispostavilo se da će samo Stefan i Ajdin uživati u FRP avanturama; Aida i ja smo se zaputili ka „Laguni“, precizije ka kafiću blizu iste, gde nas je čekala Jelena sa njene tri drugarice, takođe weeb-ovke po samodeklarisanju (oprostite, devojke, nisam vam upamtio imena! Nije namerno, memorija me izdaje pod stare dane). Još od Brankovog mosta pa na ovamo, razgovaralo se o samom Con-u, sumirali utisci i doticalo se tema na polju AniManga kulture. Već u kafiću je bilo zajebancija, gde je jedna od Jeleninih drugarica brusila znanje o japanskim glasovnim glumcima, druga delila meme – „mimove“, što bi rekla omladina – a tu negde i nekako se zadenuo i razgovor o suknjama i o kakvom zadizanju. Ovo nisam ispratio, pitajte Jelenu da vam pojasni u detalj.

foto: Gregory Tapes
Glasovna gluma, odnosno voice acting, je bio interesantan detalj, s obzirom da smo pre dolaska ovde slušali tribinu o sinhronizaciji koju je vodila ekipa iza „Zed Dub-a“. Uz izuzeto korisne informacije o samom zanatu glume u animaciji, „Zed Dub-eri“ su počastili prisutne i sa par sinhronizovanih anime uvodnih špica; na kraju njihove obrade numere „Dan Dan Kokoro Hikareteku“ grupe Field of View, tj. uvodne špice za „Zmajevu kuglu GT“, uz oproštajnu poruku pokojnom geniju Akiri Torijami (i naravno da me je to nanovo pogodilo; hvala vam, ljudi. Od srca).

Naravno, tu treba dodati i još jednu konstruktivnu kritiku momcima iza Urusai-Con-a. Dotična tribina je održana paralelno sa dodelom nagrada i proglašenjem pobednika kosplej takmičenja. Ovo je i inače problem, pošto glasno skandiranje iz prizemlja remeti tribinu na spratu. Ali je dodatno zasmetalo i zbog činjenice da je tribina koju smo slušali bila o glasovnoj glumi – za to nam treba sluh, jelte. A navijanje i zvižduci odozdo u tome odmažu. Dakako, paraleno odvijanje tribine i dodele nagrada, koja je sama po sebi glavni događaj, ne treba da se odvijaju istovremeno jer neće svi gosti ispratiti oba; drugim rečima, jedan od ovih segmenata će na štetu drugog imati više prisutnih.

Opet, ne uzimam ovo ljudima iza Urusai-Con-a za zlo. Prostor je takav da je vrlo verovatno moralo doći do nekakvog kompromisa sa vremenom i rasporedom. Pritom, nije kao da je tribina prošla neposećeno. Cenim da će već naredna iteracija Urusai-Con-a imati nešto drugačiji pristup koji će omogućiti bolje pokriće i veću ispraćenost.

Impresije o budućnosti konvencije nisu izostale, i tu je bilo interesantnih mišljenja. Primera radi, dve mlade kosplejerke, pod kreativnim imenima Roze Mleko i ŠpageLigma, govorile su pozitivno o Urusai-Con-u, istaknuvši da ima taj „stari vajb Japanizma“. Treba istaći da su ove dve dame već obilazile različite manifestacije poput Catwalk segmenta sad već ugašenog ChibiCon-a i prošlogodišnjeg GamesCon-a – gde su osvojile 1. mesto u kosplej takmičenju, u kategoriji „najbolji nastup“. Rozemlečna kosplejerka je konkretno istakla da joj više prija konvencija koja je usko vezana za anime, mangu i srodne delatnosti, i da joj manifestacije poput GamesCon-a deluju ipak malo preopširno. Iskazujući svoj ligma grajndset, njena koleginica se s ovim složila u potpunosti.

Pak sa druge strane, organizatori su i sami istakli da bi hteli upravo taj vid proširenja da ostvare. Naime, iako su ogromni ljubitelji azijske pop-kulture, ne žele da izopšte druge fandome, poput superherojskih stripova ili tabletop igara. Namerno ističem obe strane ovog argumenta jer smatram da moji čitaoci obe treba da razmotre. Svakako da i sam imam mišljenja o ovome, ali to ostavljam za neku uživo diskusiju – verovatno na već sledećem Urusai-Con-u.

***

foto: Gregory Tapes
Priznajem, imao sam dozu straha pre nego što sam otišao na Urusai-Con. Ne straha od ljudi, da se razumemo, niti od kakve treme. Naposletku, već sam godinama na različitim događajima i vremenom se izoštri fokus po pitanju, ono, pitanja za sastavljanje ovih pisanija. Ne, ovi strahovi su bili drugačije prirode.

Pre svega, strah me je bio da neću imati dovoljno materijala za pisanje. Samo jedan dan sam mogao da prisustvujem, što svakako ne daje celokupnu sliku jednog festivala. Da, tu su impresije dobrog naroda sa kojima sam komunicirao, ali ništa ne pobeđuje lično iskustvo kad je zanat pisanja izveštaja u pitanju.

Pritom, tu je i vrlo mali strah činjenice da sam ipak imao m-no-go toga da napišem. Dobar vam dan, ljudi koji nikad ranije niste čitali moje stvari. Da vam biće ne smeta dužina teksta?

Odlično, pošto ću sad još više da ga produžim.

Uz to, uvek postoji strah od toga da će konvencija da se raspadne pre nego što i uzme maha. Pamtim koliko je poteškoća imao „Strika Fest“ u Požarevcu, i to tek na početku – i evo, nažalost se ne organizuje više. Onda znam (zahvaljujući em Stefanu, em Jeleni i njenim drugaricama) zašto je stari Japanizam, sa sve propratnim manifestacijama, na kraju utihnuo. Treba tu istaći i onu jednu godinu kada je kragujevački festival stripa imao izvanrednog gosta, a ceo se održavao u uzanoj striparnici (?!) bez gostiju (?!?!) i sa tačno nula najave i promocije na društvenim medijima (?!?!?!), iako je reč o festivalu koji se aktivno održava od 2010. godine (?!?!?!?!). A ne treba ni posebno isticati manifestacije sa mnogo većim budžetima na Zapadu koje su katastrofalno prolazile (predlažem vam da istražite Dash-Con, umrećete od smeha).

I naravno, tu je temperatura od koje i Sahara plače. Kako su oni siroti kosplejeri izdržali onaj sveobuhvatni prč, ja stvarno ne znam. Kapa dole, narode moj! Ako se ne varam, upravo Marija je po zatvaranju prvog dela kosplej takmičenja i istakla „Hvala vam od srca na prisustvu, i pored ove nenormalne vrućine“. Enormne temperature uopšte nisu za zezanje, pogotovo ako se održava neka manifestacija na otvorenom.

No, gotovo svi ti strahovi su nekako isparili kad sam došao u KC Grad. Iskreno, u jednom trenutku sam izbrojao dobrano preko 150 ljudi, otprilike onoliko koliko ih je bilo i na promociji prvog toma manhwe „Solo Leveling“ prošle godine. Za prvi festival, ovo je definitivno plus. Pritom, nešto što sam često pitao ljude za štandovima jeste koliko su zadovoljni Urusai-Con-om i da li će se vraćati opet. Kad god bi mi odgovorili pozitivno, nije to bilo samo pro forme; zadovoljstvo im se videlo u očima, izuzetno su bili srećni što su deo ove priče. Te zadovoljne poglede sam primetio i na mojim prijateljima i poznanicima, i na organizatorima, i na kupcima, i na strip izdavačima... Svaki detalj ovog događaja je, i pored problema (očekivanih koliko i neočekivanih), prošao kako treba.

Samim tim, dragi čitaoci, na meni je da vam kažem sledeće. Ove silne hiperlinkove u tekstu, ove naloge i profile koje vidite? Zapratite ih sve. Naručite koju ilustraciju od talentovanih umetnika i umetnica. Kupite pokoji merch, bilo da je K-Pop ili anime-related. Pridružite se novoj zajednici i istražite azijsku kulturu. Podelite vredni rad kosplejera i kosplejerki na društvenim mrežama. Nabavite jedan-do-dva toma mange izlistanih izdavača. Naučite nešto novo o koncept dizajnu, farbanju figura, glasovnoj glumi i nauci kroz prizmu fikcije. I naposletku, pokažite malo ljubavi organizatorima ovog festivala. Urusai-Con je dobio prolaznu ocenu za svoju prvu manifestaciju. Očekujemo već sledeću sa entuzijazmom jednog šonen lika koji tek kreće u avanturu dugu nekoliko stotina poglavlja, epizoda, filmova i igara.
Ivan Veljković, 16. jula 2024.