Treći Slaughter Fest: Strava iz doljevačke klanice

Postavka skulptora Arpada Slančika na Slaughter Festu

Dobrodošlicu nam je u Nišu simbolično poželeo Dejan Sklizović, horor pisac u usponu i autor zbirke priča pod nazivom „Mijazmični predeli“, sa kojim smo popili kraft pivo u Ministarstvu Beer Baru, gde smo se ujedno i upoznali po prvi put izvan interneta. Kažem simbolično jer sam baš savremeni Niš najsnažnije doživeo kroz dve horor knjige, a jedna od njih jeste upravo pomenuta njegova zbirka. Druga je „Naživo“, roman Dejana Ognjanovića, ujedno i umetničkog direktora i selektora filmskog programa Slaughter Festa, notornog Gula, dakle našeg domaćina. Nakon te prijatne dobrodošlice, ispred Doma vojske, odakle je polazio organizovani prevoz, zatekli smo hordu metalaca u dobrom raspoloženju i festivalskoj groznici, svi kao od tame otrgnuti, a dovoljno pristojni da šoferu autobusa nijednom ne kažu da uključi klimu da ne bismo prokuvali do Doljevca.

Prvi dan smo posvetili temeljnom obilasku klanice i njenog kruga, uživali u muralima oslikanim po zidovima, skulpturama subotičkog umetnika Arpada Slančika koje su ključno doprinele ambijentu strave; locirali sve tri lokacije za projekcije filmova – Slaughter Movie Hall u samoj klanici, Water Movie Screen kod bazena na otvorenom i Air Movie Screen kod košarkaškog terena; obe bine za nastupe muzičkih izvođača u selekciji Željka Ljubića Pitija – First Hammer i Last Hammer Stage; zatim ringišpil za najmlađe posetioce festivala, ali i one malo starije kojima adrenalinske injekcije od horora i ekstremnog metala nisu dovoljne; obišli štandove na kojima su mogle da se kupe festivalske majice, kačketi i ostali suveniri, a tu smo sreli i mladog horor pisca Milana Kovačevića, autora zbirke „Vragovesti“ i člana redakcije horor fanzina „Crnoslovlje“, čiji mladalački polet i nepresušni entuzijazam inspirišu na svakom koraku.

Postavka skulptora Arpada Slančika na Slaughter Festu

Najveća i najiščekivanija poslastica prvog festivalskog dana bio je naravno francuski film „Supstanca“ rediteljke Korali Faržea. Posetioci Slaughter Festa imali su priliku da među prvima u svetu pogledaju film koji je u Kanu dobio nagradu za najbolji scenario, na šta su organizatori festivala u Doljevcu, kako ističe njegov umetnički direktor Dejan Ognjanović u govoru koji je prethodio projekciji, naročito ponosni. Tom prilikom govorio je i Romejn Rol, predsednik stručnog žirija, pojašnjavajući da, parafraziraću, filmski festivali glavnog toka, kakav je onaj u Kanu, baš i ne vole termin horor, već sve to stavljaju pod etiketu drame, što samo govori koliko su granice između horora i drame, odnosno horora i stvarnosti, postale porozne, propustljive ili polupropustljive, na šta je dobio aplauz i odobravanje posetilaca Slaughter Festa.

Film „Supstanca“ uzima oprobane književne i filmske motive kao što su motivi dvojnika (Dostojevski, Džozef Konrad, Stivenson...), faustovskog ugovora, američkog sna koji se pretvara u košmar, televizijske eksploatacije i slično; provlači ih i reimaginira na izvoran način i to kroz postupke telesnog horora baziranog na nasleđu Kronenberga, Stjuarta Gordona i drugih majstora (pod)žanra; i plasira ih u formi visokostilizovanog arthausa bliskog stilu jednog Linča, Refna, Aronofskog, Verhofena, De Palme, Žuli Dikurno i drugih. Sintetička droga na crnom tržištu je ovde eliksir mladosti koji naizmenično i proporcionalno privremeno daje i nepovratno oduzima, a dobija se uz uputstvo za upotrebu u kojem je đavo, dok su mladost i lepota ovde nedvosmisleno u službi konzumerističko-kapitalističke eksploatacije ženske lepote, pa se film može čitati i kao feministički traktat, iako se paradoksalno i sam eksplicitno služi istim eksploatatorskim porivima, te istovremeno parodira i samoparodira na ničijoj zemlji između društvenog angažmana i larpurlartizma. Uprkos određenim manjkavostima u idejno-narativnom pogledu i razvučenosti radnje bez ubedljivog dramaturškog opravdanja, film pleni besprekornim stilom koji će festivalska publika umeti da prepozna, i već jeste; odnosno grotesknim preterivanjima karakterističnim za žanr koja će naići na odobravanje horor publike, upotpunjenim adekvatnim muzičkim skorom i vrhunskom glumom dve antagonistkinje koje tumače Demi Mur i Margaret Kvoli.

Kadar iz filma "Supstanca" (Korali Faržea)

Nakon toga prikazan je kratkometražni film Petra Tkaleca pod nazivom „Mijazma“ u konkurenciji za Zlatnu macolu za najbolji kratkometražni film, kojim mladi reditelj pokazuje svoj talenat sabijen u desetak minuta filma, dok na asocijativnom planu evocira recimo najbolje momente Agustija Viljaronge i njegovog klasika „U staklenom kavezu“.

Da se telesni horor upakovan u psihološku dramu, pod kišobranom vouk kulture i filozofije transhumanizma danas dešava u Francuskoj i da su na tom polju žene hrabrije da se izraze, pokazuje i film „Titan“ u režiji Žuli Dikurno, dobitnik Zlatne palme u Kanu 2021. godine, prikazan u vantakmičarskom delu programa Slaughter Festa, smisleno istog dana i na istom platnu kao i „Supstanca“ (Slaughter Movie Hall), zaokruživši pomenuta nova stremljenja francuskog filma. Iako nam je film već dobro poznat i sasvim sigurno jeste klasik savremene kinematografije, nismo propustili priliku da bacimo pogled na isti, ovoga puta u jedinstvenom ambijentu doljevačke klanice.

Tog prvog dana, na preostala dva platna, prikazani su japanski film „Čudovište“ (Air Movie Screen), „Moje carstvo ispod“ Dušana Popovića koji je bio u konkurenciji za najbolji kratkometražni film (Air Movie Screen) i portugalski film „Amelijina deca“ (Air Movie Screen), odnosno klasici „Tinejdžerski noćni provod“ i „Glava za brisanje“ (Water Movie Screen).

Što se tiče muzičkog dela programa prvog dana nismo uhvatili mnogo toga jer se radilo ili o nama dobro poznatim izvođačima ili o izvođačima koji su se vremenski preklapali sa premijerom filma „Supstanca“ koja nam je svakako bila vrhunski prioritet celokupnog ovogodišnjeg festivala; a nastupili su Ludwig Ludwig (post punk, elektro, industrial sastav iz Kruševca), Erina & the Elementals (albanski hard rok sastav), Kolac (blek metal bend iz Beograda) i Senshi (domaća kombinacija metala i hardkora, rege repa i tradicionalnih japanskih instrumenata, kažu - vrlo popularna u Japanu).

Drugog dana u okviru takmičarskog dela prikazani su „Videoteka“, film omnibus Luke Bursaća (Slaughter Movie Hall), „Bunar“, italijanski film Federika Zampaljonea (Slaughter Movie Hall) i „Mimi, princ tame“ , takođe italijanski film čiju režiju potpisuje Brando De Sika (Slaughter Movie Hall), sva tri u kategoriji dugometražnog filma; i „Porodične tajne“, kratki film Petra Pešuta u konkurenciji za nagradu za najbolji kratkometražni film (Air Movie Screen). Uspeli smo da ispratimo prva dva, a posebno je kvalitetom odskočio italijanski „Bunar“, drugi najiščekivaniji film ovogodišnjeg Slaughter Festa. Dobili smo prvorazredni, punokrvni i brutalni slešer u najboljoj italijanskoj tradiciji, lišen bilo kakvih vanžanrovskih pretenzija, protkan okultnim i gotskim temama i motivima - veštičarenjem, natprirodnom stravom, mostruoznim i sl.

Dome Runner uživo na Slaughter Festu

Žrtvovali smo projekciju filma „Mimi, princ tame“ zbog nastupa finskih industrial metalaca Dome Runner koji su zatvorili drugi festivalski dan, našeg najiščekivanijeg izvođača kada je muzički deo programa u pitanju, i nismo zažalili zbog toga. Nagrađeni smo masivnim rifovima u spuštenim štimovima, provučenim kroz svakovrsne industrijalizovane efekte i zaista moćan glas povrh svega toga, kako u klin tako i u harš deonicama. Duh sastava kao što su Godflesh, Pitchshifter, Dead World, Ministry, Fear Factory i recimo Sepultura, sišao je tada u Doljevac na opšte zadovoljstvo publike i nas. 

Od ostatka filmskog programa drugog festivalskog dana propustili smo i selekciju najboljih kratkih horor filmova sa Grossman festivala (Air Movie Screen), kao i klasik „Tvin Piks: Vatro hodaj sa mnom“ (Water Movie Screen) i savremeni horor klasik „Pričaj sa mnom“ (Water Movie Screen); a od ostatka muzičkog programa nama već poznate novosadske stonere Northern Revival, alternativni rok sastav iz Niša Gospodin Pinokio i bugarske det-metalce Form of Existence.

Pošto nas Mladen Đorđević nije kupio u prvih sat vremena svog novog filma pod nazivom „Radnička klasa ide u pakao“ (Slaughter Movie Hall), prikazanog u okviru takmičarskog dela programa, požurili smo da stignemo na proglašenje dobitnika Zlatne macole za najbolji dugometražni i kratki film. Žiri u sastavu Romejn Rol, Luka Bursać (nelogičnost jer je njegov film bio u konkurenciji) i Arpad Slančik doneli su odluku da Zlatnu macolu za najbolji dugometražni film dodele filmu „Supstanca“ francuske rediteljke Korali Faržea, dok je Zlatna macola za najbolji kratki film otišla u ruke Petra Tkaleca za film „Mijazma“. Počasno pominjanje zaslužio je i italijanski film „Bunar“ Federika Zampaljonea. Na proglašenju pobednika govorili su umetnički direktor festivala i selektor filmskog programa Dejan Ognjanović i predsednik žirija Romejn Rol koji je pročitao i obrazloženje za dodeljene nagrade, uz obećanje da će lično predati Zlatnu macolu francuskoj rediteljki u odsustvu, dok će Zlatna macola Petru Tkalecu biti poslana poštom, pošto je dotični pre vremena napustio festival zbog ponude za snimanje koju je u međuvremenu dobio.

Nakon toga ponovo su prikazani pobednički filmovi na Water Movie Screen-u, ali pošto smo već bili pogledali oba, otišli smo da ispratimo nastup novog vrućeg sastava, trenutno najboljeg post-hardkor, met-kor, nojz-kor izvođača u regionu, odgovorno tvrdim. U pitanju je novosadski trio Polywhy, koji je ostavio srce na bini i izmamio od publike pozive na bis. Bila je to pokazna vežba iz predmeta kako samo sa jednom gitarom stvoriti bogat i dinamičan zvuk koji se u svojim najraskošnijim momentima pretvara u sonični pandemonijum kontrolisan matematički preciznom ritam sekcijom.

Odlučili smo da i ostatak večeri provedemo uz muziku, jer smo suštinu filmskog dela programa već bili iskonzumirali. Sledeći je nastupio mađarski simfo-metal sastav Mervom, koji nas nije naročito dotakao svojim previše konvencionalnim pristupom žanru i sasvim bledim vokalnim izvođenjem, pa smo nestrpljivo čekali Throat, finski got-rok sastav. Ovi hladni severnjački melanholici su nas hipnotisali svojim zvukom i svojim nastupom efektno zatvorili ovogodišnji Slaughter Fest. Od muzičkog programa, propustili smo tog dana samo sastav Good Ol’ Bastards koji je nastupio prvi tog dana.

Od dobronamernih zamerki u pogledu organizacije, koje su zaista sitne i zaslužuje da budu pomenute samo u fusnoti, jesu blaga rastrzanost i nesaglasje u organizovanom prevozu između prevoznika i organizatora festa, što je posetiocama festivala koji su se oslonili na tu vrstu prevoza unosilo nemir i nesigurnost u poglednu bezbednog i bezbolnog povratka sa festivala; 9D virtuelne zanimacije u predvorju glavne hale klanice koje su mahom koristila dečica proizvodeći buku koja je ometala gledaoce projekcija u samoj klanici (Slaughter Movie Hall), pa ne bi bilo loše da se sledeći put to negde izmesti; izgužvanost platna u pomenutom prostoru, koje doduše doprinosi istinskom andergraund duhu festivala, ali bi zaista više doprinosilo samom ugođaju da nije takvo; i konačno, japanski film „Čudovište“ nije imao nikakve, pa ni barem engleske titlove, makar u repriznom terminu poslednjeg dana festivala u Slaughter Movie Hall-u. Spomenuo bih još i manjak koordinacije između organizatora Slaughter Festa i MoA festa (Mount of Artan) zbog čega su se datumi održavanja preklopili, a oba festivala targetiraju manje-više istu publiku. Svoj idealni godišnji odmor u Srbiji zamišljam upravo tako što bih posetio oba pomenuta festivala u razmaku od recimo nedelju dana. Međutim, kao neko ko se i sam bavi organizacijom, znam da prečesto organizator ne bira datume, nego datumi biraju organizatora.

Sve u svemu, Slaughter Fest je pokazao da je potentan događaj sa tendencijom rasta, brižljivo osmišljen, originalno koncipiran i idealno lociran. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je lokacija inteligentno i svrsishodno izabrana i koliko baš taj lokalitet i način na koji je prilagođen potrebama festivala stvaraju prijatnu nelagodu, blisku svakom ljubitelju horor žanra. Duboki jug zemlje, izolacija od urbanih centara, liminalni prostor i rustični ambijent napuštene klanice oslikan muralima, ispunjen skulpturama, efektnim osvetljenjem i sa mirisima male farme koja se takođe nalazi u krugu klanice, ulijavaju dozu uznemirenosti sami po sebi, nezavisno od programa festivala, kao i osećaj da smo u nekom filmu, „Teksaškom masakru motornom testerom“ ili nekog drugom klasiku, uz pomisao da li ćemo izvući uopšte živu glavu odatle; a u svom tom izmaštanom paklu ipak preovladava osećaj sigurnosti i komfora jer znamo da je ceo događaj maksimalno obezbeđen i da smo baš tu u krugu svojih istomišljenika, među ljudima sa kojima delimo isti svetonazor i prijateljima, uprkos nametnutim aršinima normalnosti i malograđanštini, ukratko – svoji na svome.

Ostaje žal što smo propustili predotvaranje, dan pre početka zvaničnog programa festivalu, u Korvingradu, gde je održan pravi mali ritual u kojem su projektovane scene iz filma „Leptirica“ Đorđa Kadijevića, kamena temeljca srpske horor kinematografije, u kombinaciji sa premijernom postavkom skulpture Arpada Slančika takođe nazvanom „Leptirica“ i nastupom kultnog niškog sastava Cobi’s Death; obred koji je kulminirao vatrometom. Propustili smo i tribinu održanu u Nišu, između prve i druge festivalske večeri, sa temom video-kluba kao hrama za zaljubljenike horora i prisećanje na osamdesete i devedesete godine prošlog veka, na kojoj su govorili Luka Bursać, reditelj i scenarista filma "Videoteka", Miško Janačić, vlasnik video-kluba MB, Nenad Bekvalac, koautor emisije "Šok koridor". Hteli smo ipak malo i da obiđemo znamenitosti Niša, kao Ćele-kulu, koncentracioni logor Crveni krst i ostale mrakove i ludila.