Filmski centar Srbije je nedavno objavio monografiju „Partizanski vestern Žike Mitrovića“ Nedeljka Kovačića, kojom je nacionalna filmska kultura obogaćena još jednim, izuzetno vrednim izdanjem. U pitanju je knjiga koja je nastala kao plod Kovačićevih radova sa doktorskih studija, fenomenoloških filmskih eseja, koji se bave opusom jednog od najznačajnijih jugoslovenskih filmskih režisera i nekim propratnim pojavama i pop fenomenima iz vremena socijalizma.

Nedeljko Kovačić, po profesiji filmski i TV režiser (Vera, Drug Marko, Jovanka Broz i tajne službe), nije slučajno izabrao Žiku Mitrovića. Strast prema žanrovskom filmu i stripu je nešto što je kod Kovačića probudilo interesovanje za ovog režisera, i početkom dvehiljaditih iniciralo je susret starog i mladog kolege. Iza tih susreta ostalo je nekoliko audio snimljenih razgovora, koji će se, kako sam načuo, prema nekim planovima autora, verovatno iskoristiti i za dokumentarni film. Mitrović to svakako zaslužuje. Dok se ne pojavi film, ova knjiga predstavlja svedočanstvo o jednoj izuzetnoj ličnosti, režiseru koji je Prokletije uzeo za svoju Dolinu spomenika (Monument Valley), Aleksandra Gavrića za svog Džona Vejna, i onda poput Forda i Hoksa, snimio nekoliko sjajnih partizanskih vesterna koji služe na čast jugoslovenskoj kinematografiji (Ešalon doktora M, Kapetan Leši, Obračun, Brat doktora Homera). Rođen u Beogradu 1921.godine, u Savamali gde je i odrastao, u živopisnom ambijentu „na potezu od Kalemegdana i tvrđave, duž Karađorđeve ulice, pa do Glavne železničke stanice“, Mitrović se kalio kao svako gradsko dete. Kao mladić zaljubljuje se u strip i palp romane, a odlazak u bioskop postaje deo njegovog svakodnevnog hodočašća. „Dao sam sebi reč da moram da gledam sve američke filmove koji dolaze u Beograd...I gledao sam!“ kaže Mitrović. Bavi se neko vreme crtanjem stripova, a posle rata ulazi u filmske vode, prvo kao dokumentarista, a potom kao režiser igranih filmova. Sve ostalo je istorija. Žika je jedan od pionira i rodonačelnika autentične lokalne pop kulture, sineasta urbane svesti, koji je u tim zajebanim vremenima, opterećenim ideologijom nove vlasti, uspevao da provuče svoj koncept i akcenat stavi više na akciju nego na agitprop. Tačnije, ideološka potka nije mogla biti izbegnuta, ali ostajala je u drugom planu, jer su u prvom planu bili „entertejnment“ i harizmatične face Aleksandra Gavrića i Bate Živojinovića. Osim toga, Žika nije snimao samo partizanske vesterne, njegovi krimići, koji korespondiraju sa francuskim krimi filmovima, takođe predstavljaju bisere, koji su sa svim manama ipak pravi biseri (Poslednji kolosek, Nož, Ubistvo na svirep i podmukao način iz niskih pobuda). Prema Ranku Munitiću, Mitrović je spadao u sineaste „sa kojima ni vlast ni kritika nisu znali šta da urade“, zato što su to bili sineasti „koji su razmišljali o vlasti koliko su morali, o kritici nisu, ali o gledaocima jesu.“

Kovačićeva nesputana elokvencija i erudicija, blještavilo brojnih eskapada, logičnost i intelektualna prefinjenost, čine ovu knjigu posebnom. Pored svega toga, u svakoj rečenici se oseća velika ljubav i poštovanje prema liku i delu Živorada Žike Mitrovića, ali i prema filmu, filmskoj kulturi i njenim vrednostima i tajnama.
Đorđe Kalijadis