Nekro Batica: Od atmosfere satkan
Helly Cherry
Decembra prošle godine razgovarali smo sa Tonijem aka Nekro Baticom povodom njegovog novog izdanja. Pola godine kasnije tu je i novi EP pod nazivom „Woven From Pain“. Nekro Batica je dobro poznat pažljivim čitaocima našeg magazina jer imamo priliku da redovno pratimo njegov rad i do sada smo na različite načine predstavljali NB izdanja. U želji da ovoga puta uradimo nešto drugačije, zamolili smo Tonija da sam napiše nešto o ovim pesmama, da "razmišlja naglas" o tome kako vidi svoj projekat ili prosto nešto što bi možda sam želeo da kaže a da nije kroz zvuk. Ipak, neka pitanja su se nametnula u međuvremenu pa smo ih i postavili Toniju kome dajemo reč...
Iako smatram da su presskit-ovi krucijalni za svaki bend ili projekat (pošto pokazuju ozbiljnost individue ili grupe ljudi koja u njima uzima učešća), Nekro Batica nikada do sada nije posezao za nečim takvim, a verovatno nikada i neće.
Razlog tome nije nikakav vid elitizma ili pak indolencija – tako je oduvek bilo sa tim projektom.
Iskren da budem, linkove ka novim izdanjima sam uvek slao ljudima koji su bili "saradnici u materiji", tako da bi se reč o svakom mom delu proširila veoma brzo među njima.
Tako je bilo i sa Bodies of Our Saviours i sa Woven From Pain: oni koji su kakav-takav info o albumima dobiili su vest prosledili dalje.
Uostalom, Nekro Batica je i nastao iz prijateljstva sa nojzerima i njima je, pre svega, i namenjen. Nije tu u pitanju neka vrsta već pomenutog elitizma, već svojevrsno izopstveništvo od ustaljenih muzičkih tokova: novu pesmu Stonsa će njihovi fanovi objaviti istog trenutka kada se pojavi, dok će vest o novom NB-u objaviti samo oni kojih se to tiče.
Drago mi je da NB postoji već punu dekadu i da je novi vid inspiracije krenuo iz pisanih dela. Neverovatni stvaraoci koji su svoja dela objavili bilo preko Crnoslovlja, bilo preko Besan edicija, su na mene ostavili veoma jak utisak i zaista mi je drago što sam u njihovim najmračnijim pisanijama pronašao inspiraciju koja je, verovali ili ne, potrebna i prosečnom nojzeru.
Tela naših svetitelja Milana Kovačevića mi je i dalje jedna od najdražih priča, ali je YOG-ova Od bola satkan definitivno najteža koju sam ikada imao prilike da pročitam – svaki pasus me je sve više i više gurao u ambis i, da budem iskren, sve vreme sam se nadam da je priča potpuni plod fikcije, a ne lične tragedije. U svetu u kom živimo, da ne govorim o ovom našem balkanskom mikrokosmosu, ne bi me iznenadilo da potpisnik bilo koje priče ne predstavi svoju ličnu tragediju kroz tipkana slova….
Plan mi je bio da slavljeničko izdanje nazovem onako kako sam naslovio drugu od ukupno tri numere na albumu: Lying Dead at the End of a Dead End Street. No, deluje da je sudba imala drugih planova…
NB: Kao što i sam znaš, NB izdanja sam ponajviše štancovao u prve 4 godine od nastanka projekta. Tada je to više bila potreba jer sam imao baš puno audio fajlova jer sam se baš trudio da što više deformišem svaki zvuk ili sempl koji sam imao u radnoj datoteci. Nije da nisam imao inspiracije, štaviše – svaki album ili EP su ispali baš onako kako sam to i zamislio.
Inspiracija je dolazila sa raznih strana: nekada su me inspirisala dela kolega nojzera, nekada neki zvukovi iz filmova, serija i video igara, nekada sam pokušao da zamislim kakva bi pozadinska muzika išla uz ono što trenutno čitam (kao što je slučaj sa „Iz bola satkan“ i „Tela naših spasitelja“ koja su inspirisala poslednja dva izdanja).
HC: Kako treba slušati ovu muziku, tiho ili glasno? Lično, često ovakvu muziku slušam tiho jer mi je ona deo ambijenta, atmosfere, raspoloženja. Osim toga, čulo sluha je „napeto“, izoštreno i možda čuje nešto na šta inače ne bi obratilo pažnju. Pričam naravno i o onom nesvesnom slušanju.
NB: Za razliku od drugih projekata u kojima sam uzimao učešća, dela iz NB opusa baš retko pustim. No, kada se nešto od toga nađe u plejlisti onda je definitvno na trećem stupnju (ako gledamo skalu od 1 do 10). Pretpostavljam da ne bi imalo previše smisla da do maksimuma pojačam zvučnike, pogotovo što sam na nekim numerama umeo da napravim brejkove koje su za uho veoma neprijatni, haha.
Iako je NB započet kao (da kažem tipičan) noise projekat, mnogo više volim dark ambient koji sam tokom vremena stvarao, pogotovo ako se stapa sa dungeon zvukom.
HC: Postoji li idealno doba dana, godine, raspoloženje ili prilika za ovakav zvuk?
NB: Upravo dok pišem odgovore na ova pitanja slušam ovaj album dok sedim u zamračenoj sobi sa klimom koja samo što dušu ne ispusti jer je napolju paklena vrućina. Rekao bih da je ovo odličan soundtrack za postapokaliptični period kada konstantno sivilo neba i ledeni vetrovi koji šibaju bez prestanka postanu deo večne zagrobne svakodnevice.
Razlog tome nije nikakav vid elitizma ili pak indolencija – tako je oduvek bilo sa tim projektom.
Iskren da budem, linkove ka novim izdanjima sam uvek slao ljudima koji su bili "saradnici u materiji", tako da bi se reč o svakom mom delu proširila veoma brzo među njima.
Tako je bilo i sa Bodies of Our Saviours i sa Woven From Pain: oni koji su kakav-takav info o albumima dobiili su vest prosledili dalje.
Uostalom, Nekro Batica je i nastao iz prijateljstva sa nojzerima i njima je, pre svega, i namenjen. Nije tu u pitanju neka vrsta već pomenutog elitizma, već svojevrsno izopstveništvo od ustaljenih muzičkih tokova: novu pesmu Stonsa će njihovi fanovi objaviti istog trenutka kada se pojavi, dok će vest o novom NB-u objaviti samo oni kojih se to tiče.
Drago mi je da NB postoji već punu dekadu i da je novi vid inspiracije krenuo iz pisanih dela. Neverovatni stvaraoci koji su svoja dela objavili bilo preko Crnoslovlja, bilo preko Besan edicija, su na mene ostavili veoma jak utisak i zaista mi je drago što sam u njihovim najmračnijim pisanijama pronašao inspiraciju koja je, verovali ili ne, potrebna i prosečnom nojzeru.
Tela naših svetitelja Milana Kovačevića mi je i dalje jedna od najdražih priča, ali je YOG-ova Od bola satkan definitivno najteža koju sam ikada imao prilike da pročitam – svaki pasus me je sve više i više gurao u ambis i, da budem iskren, sve vreme sam se nadam da je priča potpuni plod fikcije, a ne lične tragedije. U svetu u kom živimo, da ne govorim o ovom našem balkanskom mikrokosmosu, ne bi me iznenadilo da potpisnik bilo koje priče ne predstavi svoju ličnu tragediju kroz tipkana slova….
Plan mi je bio da slavljeničko izdanje nazovem onako kako sam naslovio drugu od ukupno tri numere na albumu: Lying Dead at the End of a Dead End Street. No, deluje da je sudba imala drugih planova…
HC: „Woven From Pain“ je još jedna numera inspirisana kratkom pričom. Reci nam nešto više o tome i generalno kako nalaziš inspiraciju.
NB: Kao što i sam znaš, NB izdanja sam ponajviše štancovao u prve 4 godine od nastanka projekta. Tada je to više bila potreba jer sam imao baš puno audio fajlova jer sam se baš trudio da što više deformišem svaki zvuk ili sempl koji sam imao u radnoj datoteci. Nije da nisam imao inspiracije, štaviše – svaki album ili EP su ispali baš onako kako sam to i zamislio.
Inspiracija je dolazila sa raznih strana: nekada su me inspirisala dela kolega nojzera, nekada neki zvukovi iz filmova, serija i video igara, nekada sam pokušao da zamislim kakva bi pozadinska muzika išla uz ono što trenutno čitam (kao što je slučaj sa „Iz bola satkan“ i „Tela naših spasitelja“ koja su inspirisala poslednja dva izdanja).
HC: Kako treba slušati ovu muziku, tiho ili glasno? Lično, često ovakvu muziku slušam tiho jer mi je ona deo ambijenta, atmosfere, raspoloženja. Osim toga, čulo sluha je „napeto“, izoštreno i možda čuje nešto na šta inače ne bi obratilo pažnju. Pričam naravno i o onom nesvesnom slušanju.
NB: Za razliku od drugih projekata u kojima sam uzimao učešća, dela iz NB opusa baš retko pustim. No, kada se nešto od toga nađe u plejlisti onda je definitvno na trećem stupnju (ako gledamo skalu od 1 do 10). Pretpostavljam da ne bi imalo previše smisla da do maksimuma pojačam zvučnike, pogotovo što sam na nekim numerama umeo da napravim brejkove koje su za uho veoma neprijatni, haha.
Iako je NB započet kao (da kažem tipičan) noise projekat, mnogo više volim dark ambient koji sam tokom vremena stvarao, pogotovo ako se stapa sa dungeon zvukom.
HC: Postoji li idealno doba dana, godine, raspoloženje ili prilika za ovakav zvuk?
NB: Upravo dok pišem odgovore na ova pitanja slušam ovaj album dok sedim u zamračenoj sobi sa klimom koja samo što dušu ne ispusti jer je napolju paklena vrućina. Rekao bih da je ovo odličan soundtrack za postapokaliptični period kada konstantno sivilo neba i ledeni vetrovi koji šibaju bez prestanka postanu deo večne zagrobne svakodnevice.